Savremena domać(insk/ičk)a književnost

Mr. Moonlight wrote:to su bili ti buntovnici devedesetih bajone igi vlada i bajka čorba nele neša galija

gde su sada ti šampioni kada nam najviše potrebuju

yoyogi wrote:Čekaj, ko je iz srpske rock scene uhvatio bilo šta iz tog rata?
Bila neka pesma?

yoyogi wrote:Čekaj, ko je iz srpske rock scene uhvatio bilo šta iz tog rata?

yoyogi wrote:Negde sam video da su u protestima 1997. pevali "Neću da puzim, hoću da guzim". Što pi puzao ako nije u ratu?

yoyogi wrote:Negde sam video da su u protestima 1997. pevali "Neću da puzim, hoću da guzim". Što pi puzao ako nije u ratu?

У односу на ваше претходне романе за Велики јуриш би се могло рећи да је класичан у најбољем смислу те речи. Због чега сте одлучили да напишете овакав роман, уместо да и даље преиспитујете могућности нових жанрова?


Добро сте приметили да Велики јуриш представља промену у мом романескном опусу. Постоји неколико разлога који су ту промену условили. Најпре, жанровски и приповедачки експерименти у претходна два романа (Форвард и Ми, избрисани) прилично су ме уморили или да будем искрен: досадили су ми. Наравно, то нисам схватио одмах, већ је требало да прође неколико драматичних покушаја да напишем трећи роман па да схватим да тим путем – напред – не могу више да идем. Осећао сам да ми је потребна промена у писању, неки нови пут, нова идеја, нешто што до сада нисам радио, па да наставим да пишем. И тако се појавила идеја за роман Велики јуриш. Како се и када појавила, да будем искрен, то ми је и даље нејасно. Ако бих морао да реконструишем одговор на то питање, рекао бих да је то био вероватно подсвесни талог заостао иза моје последње књиге теоријске прозе Књижевност и коментари, на чијој се насловној страни налази фотографија коју је моја супруга направила на војном гробљу Зејтинлик у Солуну пре много година. То сигурно није случајно. Могао бих да кажем и то да сам већ дуго времена под зрачењем Првог светског рата и то не само зато што, рецимо, волим да читам Јингера који је о том рату маестрално писао, већ и зато што дуго осећам неку врсту туге када се сетим свих тих наших људи, паћеника, који су у том рату страдали. А страдало је више од милион људи, грађана Краљевине Србије. Укратко, изгледа да сам после два своја претходна романа дошао до једног нивоа зрелости који ми је омогућио да се вратим том рату и да допустим причи да се развија без експеримената.