ko je autor? bez guglanja!

O takozvanom Beogradu na vodi, može čovjek misliti šta god hoće, ali njegova osnovna ideja je uništavanje „blatnjavosti“. Nikad u istoriji Beograda i planete Zemlje prostor između Savske ulice i rijeke Save nije bio manje blatnjav nego danas. 

На страх од заразе придолази страх од вакцинације. Док се један број људи нада да ће вакцине што пре доћи и великим делом обновити нормалност живота, путовања и пословања, такође знатан број почиње да испољава врло реалан страх од могућности да буде натеран да се вакцинише нечим што није испитано и чији се могући пропратни ефекти не могу ни наслутити. По тврђењу стручњака неке од тих вакцина нису класични имунолошки препарати, већ облици генске терапије. Само корумпирани и бескрупулозни људи могу овакве оправдане страхове код народа називати погрдним именом антиваксерства и сличним.

Неки му никад нису опростили то што је опевао да је једног човека видео три пута. Ја сам њега видео три пута, али нити сам ја он, а још мање је он Маршал, мада, ето, јесмо сва тројица рођени у мају и бикови смо у хороскопу, ако некога и то занима.

Сада наравно, неко од читалаца овог текста може да пита: какве везе човекобог и богочовек имају са Бановић Страхињом? Па ствар је у томе што се у лику Бановића разоткрива један нови, трећи концепт човека, који бисмо могли да назовемо свечовек. То је синтеза богочовека и човекобога. Укратко, Бановић Страњина је све, и зато је обичном читаоцу тешко да се идентификује са овим ликом: осећа да у овом јунаку, у том неко што он беше, има нечег што је више од обичног човека, а да притом он није надчовек или суперјунак.

На први поглед, Бановић Страхиња је типичан јунак чојства и јунаштва. Чојство илуструје хумани однос према заробљеницима (дервишу), а јунаштво жеља да спаси своју жену. То је јасно и већ виђено. Али, сада следе проблеми: узмите рецимо Бетмена и пробајте да замислите како се овај јунак нечега плаши. Тешко. Тај страх би окрњио његову јуначку ауру, што се не би добро одразило на профитну стопу филма. Када угледа турску војску на Косову, Страхиња се међутим, уплаши. Да ли тај страх крњи његову јуначку ауру? Не.

Идемо даље: пробајте да замислите Бетмена како коље зубима Џокера. Не иде ни то. Поред све оне fancy опреме, Бетмен би у најбољем случају могао да Џокера преда надлежним органима (да им овај побегне и настави се у следећем наставку франшизе). Бановић Страхиња опет, Влах Алију коље зубима (нема наставка, нема франшизе, нема надлежних органа). Ко би желео да се поистовети са таквим јунаком? Нико, зато што клање зубима као да јунака претвара у звер, као да га води у просторе подљудског, а тамо нико не жели да оде: читаоци би желели да победе као јунаци, а не да кољу као звери.

Идемо даље: завршна сцена, Бановић Страхиња говори Југовићима да они немају право да суде, а онда опрашта жени, и то не зато што га је уверила у своју невиност или у снагу олакотних околности - она на крају крајева ништа и не говори - већ зато што поступа попут Бога, дакле из сфере несхватљиве људском разуму. Бетмен који долази из културе где је освета дивљи облик правде, тако нешто не би могао да уради: да ли је овај јунак икада икоме опростио? Никада. Злочинцу и ,,стаду" се тамо никада не опрашта.