Home
by Guest Sun Mar 19, 2017 7:26 amIz betonjerke:
Beton br.141
Sreda 15. mart 2017.
Piše: Miloš Ćirić
Beli i mi
Kandidatura za predsednika Ljubiše Preletačevića – Belog, fiktivne ličnosti iza koje stoji Luka Maksimović i grupa građana, sabira sve poraze i promašaje demokratske opozicije tokom pet godina Vučićeve autokratske vlasti. Posle pet godina lutanja, tokom kojih je jedno vreme podržavala Aleksandra Vučića, čime su on i njegova vladavina dodatno normalizovani, demokratska opozicija izašla je na izbore sa kandidatima koji su preko noći pali u senku fenomena Beli.
Ne dovodeći u pitanje ustavom zagarantovano pravo svakoga da bira i bude biran, kao ni ne ulazeći u farsičnost Maksimovićeve kandidature, njegov uspeh da se kandiduje na izborima i podrška koju već sada ima govori najviše o izgubljenoj šansi da se Vučiću stane na put u njegovom pohodu na dalje usavršavanje Tadićevih mehanizama totalne vlasti i kontrole nad društvom i državom sa mesta predsednika Republike.
Nervni slomovi koje je pripadnicima percipirane demokratske, antivučićevske elite zadao Beli svojom kandidaturom su zapravo tužan pokazatelj njihove tanke vere u sopstvene kandidate. Ukoliko je realnost takva da je izmišljena parodična ličnost u vunenim čarapama, na belom konju, bez novca, bez podrške istaknutih javnih ličnosti, političkog programa, grandioznih ideja i ciljeva, dovoljna da Saši Jankoviću ili bilo kom drugom kandidatu opozicije oduzme glasove i spreči ih da uđu u drugi krug protiv Vučića, pa onda neka tako i bude. To više govori o drugim kandidatima, njihovim podržavaocima u javnosti, nego o čoveku koji na izbore izlazi pod pseudonimom, a koji je uz to potpuno nepoznat široj javnosti. Mišljenje da je Beli kandidat otpora Vučiću je pogrešno, on nije nikakav antisistemski kandidat, on je rugalica propalim strategijama percipiranih građanskih i demokratskih elita.
Mnogo važnije od Belog i njegovog uticaja na ishod izbora je pitanje kako je moguće da ni posle pet godina kakvog-takvog otpora Vučićevoj vlasti, građanska opozicija (ili ono što se pod time misli) nije uspela da nađe adekvatnog kandidata koji bi bio dovoljno primamljiv onom delu apstinirajućeg biračkog tela koje već nekoliko izbornih ciklusa ostaje kod kuće, čekajući svog predstavnika na izborima.
Umesto takvog, kandidati demokratske opozicije danas su iznosane političke ličnosti poput Nenada Čanka, Saše Radulovića, Vuka Jeremića i Saše Jankovića. Njih četvorica, svako na svoj način, predstavljaju lica našeg najvećeg poraza – naših ponavljajućih glupih i pogrešnih izbora. Treba biti pošten i reći da nam takve izbore nije nametnuo Vučić, ali kada bi mogao da bira, verovatno bolju opoziciju samom sebi ne bi odabrao. Čanak je prigodno odlučio da zapeva jedinu političku pesmu koju do sada nije pevao, naizgled izrazito antinacionalističku, zalažući se recimo za nezavisno Kosovo. Međutim, vrlo brzo se i u njegovom slučaju pokazalo da nije važno samo to šta se izgovara, već i ko govori, pa je Čankov pokušaj da zvuči uverljivo propao pre nego što je i počeo. Radulović, za koga niko sa sigurnošću ne zna iz kog razloga je u trci za predsednika, tvrdi da se kandidovao samo da bi povećao izlaznost, to je njegov čitav politički program. O oportunisti Raduloviću bi moglo biti i više reči posebno u kontekstu njegovog besprizornog pokušaja da se okoristi o popularnost Belog Preletačevića otkad je postao predsednički kandidat. Ta nagla bliskost čelnika pokreta Dosta je Bilo sa Belim, podseća na njihovu prošlogodišnju bliskost sa Dverima. Vuk Jeremić, taj opasni ultranacionalista, svira u svoju staru trubu i, uz Vojislava Šešelja i Boška Obradovića, možda vodi najiskreniju kampanju od svih opozicionara – on se otvoreno zalaže protiv svih vrednosti demokratske i proevropske Srbije, što je politika koju je oduvek zastupao i sprovodio dok je bio na vlasti. Istovremeno, Jeremić ne propušta da ukaže na svoje međunarodno iskustvo i kontakte, koje je stekao tokom svoje egzibicionističke kandidature za generalnog sekretara UN, trošeći ko zna čiji novac (verovatno naš) u svrhu lične promocije.
Najveća nada demokratske Srbije – kandidat Saša Janković – svojom populističkom kampanjom svakim novim danom razočarava sve veći broj svojih prvobitnih strastvenih podržavalaca. O njemu sam na samom početku kampanje već pisao, ali vredi ponoviti da su njegovi tvrdi nacionalistički stavovi – protiv nezavisnog Kosova i članstva Srbije u NATO, pravdanja da je lično učestvovao u ratovima devedesetih, izražavanje pozitivnih osećanja prema Putinovoj Rusiji i glorifikacija naših časnih vojnih veterana – neuspeli pokušaj da se nametne kao pristojan čovek i zdravi nacionalista, kakvim se 2000. godine smatrao Vojislav Koštunica.
Saša Janković je ranije opravdano bio predmet oštrih kritika dok je obavljao funkciju Ombudsmana, ali je preko noći postao heroj dela građanske Srbije zbog svog istupa tokom incidenta u koji je bio umešan brat Aleksandra Vučića. To je lenjim demokratskim elitama bio signal da u njemu vide budućeg kandidata za predsednika. Dovoljno je to što je Janković protiv Vučića, a sve primedbe na njegov račun, od samog početka njegove kampanje, označene su kao nepoželjne i destruktivne, suštinski provučićevske. Uprkos Jankovićevim nacionalističkim svetonazorima koje sam iznosi, stvorila se atmosfera potrebe za ćutanjem o njegovim manama, jer se time navodno povećavaju šanse za Vučićevu pobedu u prvom krugu. Postalo je neprihvatljivo kritikovati Jankovića samo iz razloga jer se ne zove Aleksandar Vučić i jer su njegovu kandidaturu podržale brojne istaknute javne ličnosti, od onih najprogresivnijih glasova u našem društvu do učesnika porodične šetnje.
Dakle, sve je vrlo brzo postalo farsa, pa je kandidatura za predsednika Belog Preletačevića bila logičan sled događaja i zapravo pokazala da kao društvo nismo u stanju da autokratskoj vlasti Aleksandra Vučića suprotstavimo beskompromisnog, ozbiljnog kandidata, onog koji bi zastupao i istovremeno verovao u politiku demokratske Srbije, koja ne može biti nacionalistička ni u najmanjoj svojoj meri. Veliko je pitanje da li bi čak i takav kandidat uspeo da zaustavi Vučića u njegovom sigurnom hodu ka i formalnom preuzimanju totalne vlasti u državi, imajući u vidu Vučićevu podršku među građanima.
Usled nedostatka istinske alternative Vučiću i uviđanja da pravog izbora ponovo nema, uprkos velikoj galami na opozicionoj sceni, u toj pustoši, a iz pravca Mladenovca, dojahao je kandidat koji ne nudi ništa, ne obećava ništa, ne zna ništa ni o čemu, i ne predstavlja ništa. Njegov slogan Sirotinja uzvraća udarac je takođe neumesna šala, jer on naravno nije kandidat prosečnog, obespravljenog, gladnog i osiromašenog srpskog glasača kome je kičma polomljena Vučićevom i vlašću njegovih prethodnika. Preletačević je samo jedan od rezultata svih trulih kompromisa predstavnika demokratske Srbije, svih nacionalnih pomirenja sa ratnim zločincima, svih normalizacija desničarskih i fašističkih ideologija, svih negiranja genocida u Srebrenici i drugih ratnih zločina, svih pljački i urušavanja demokratskih institucija, svih naših kvazi-kandidata na prethodnim i ovim izborima.
Ako je Beli u stanju da zaseni ozbiljne demokratske oponente Vučiću i oduzme im glasove, tome nisu krivi ni Beli ni Vučić, već sami opozicionari za koje nas, uz sve veći napor i na sve veću silu (i sve manje uspešno) ubeđuju da glasamo.
Malo je verovatno da će bilo ko, pa i besmisleni Beli, uspeti da na birališta izvede stotine hiljada apstinenata i trijumfalno sruši Vučića na predstojećim izborima. Međutim, ova rastuća, u inat podrška Preletačeviću govori u prilog nesposobnosti naših samoproglašenih demokratskih elita koje ni pred autokratom Vučićem nisu u stanju da izađu iz začaranog kruga svojih oprobano neuspelih strategija ističući protivkandidate čija se politika, ako je uopšte imaju, od Vučićeve razlikuje samo po imenu onoga ko je iznosi.
Znamo zašto Aleksandar Vučić obožava izbore – oni mu omogućavaju da svaki put bude na zamišljenom novom početku, večno u svom prvom mandatu, dok se svakom novom pobedom na izborima korak po korak vraća onom starom sebi, sa sve manje ustezanja i zadrške, a sa sve više moći i legitimiteta. Pobeda na predsedničkim izborima bila bi taj završni legitimacijski katapult Aleksandra Vučića u slobodu, njegovo prirodno radikalsko stanje, koji bi kao predsednik Srbije mnogo više podsećao na onog pravog sebe iz devedesetih nego ikada pre.
U takvoj situaciji, pred takvom egzistencijalnom pretnjom po ostatke demokratskog poretka u Srbiji, ako je uspeh bilo kog kandidata opozicije na izborima uzdrman zbog kandidature izmišljenog karaktera Belog Preletačevića, onda nam je predsednik Vučić mala kazna, za koju ćemo sami biti krivi.
http://www.elektrobeton.net/armatura/beli-i-mi/
Erős Pista
