Yugopapir

Čokolada (bela) se pravila od mleka u prahu, ne sećam se recepta.

паће wrote:

Mr. Moonlight wrote:cikorija, to sam okopavao kao nadničar, ex yu doba

Лажеш. То се тада звало цигура.

zvalo se divka...

Divku sam dobijao u bolnici kao klinac. Nije bila loša.

Da li je Franck-ova Bianka bila od ječma ili cikorije?

Prije par dana, na godišnjicu smrti Dražana Jerkovića objavljen je intervju sa njim iz 1990. Raspitam se na internetu još malo za njega i prvi put vidjeh da je Hrvatska kao republika Titove Jugoslavije odigrala međunarodnu utakmicu, igrali su je 1956. protiv Indonezije.

Je li još neka od republika igrala međunarodne utakmice u periodu '45--'90?

ne koliko ja znam, samo SR Hrvatska

nije mi bitno, ali koriste se nazivi i cikorija i cigura i još desetak pride

ako hoćeš baš da definišeš biljku onda jebi ga mora latinski

iz deda Avramove knjige o hiperinflaciji i njenom zaustavljanju:

Hiper inflacija jula–decembra 1993. prouzrokovala je tri glavna dejstva. Prvo, došlo je do ogromnog osiromašenja velikog dela stanovništva. Realne najamnine, koje su padale još od 1991, strmoglavile su se u julu–decembru 1993. U januaru 1994, pre rekonstrukcije monetarnog sistema, one su u proseku pale na ekvivalent od ispod 30 maraka mesečno. Izlaz je tražen u raspodeli hrane od strane nekih preduzeća za svoje radnike i u dobijanju hrane od rođaka po selima i manjim varošima. Najteže su bili pogođeni penzioneri sa niskim dohocima. Penzije su pale na ekvivalent od 5 maraka mesečno za veliki broj penzionera. Sećam se scene u radnji hleba u Beogradu u decembru 1993. Preko noći su cene hleba triplirane. Nekoliko starih ljudi u redu za kupovinu hleba nisu imali para da plate novu cenu – svi su bili penzioneri. Prodavac, šef radnje na uglu Balkanske i Narodnog fronta, priložio je deo razlike i pozvao sve u redu koji to mogu da sa svoje strane daju prilog. Svi smo dali, ko je koliko mogao. Primaoci-penzioneri su plakali, i ceo red je počeo da jeca zajedno sa njima. Kasnije sam čuo od prodavaca ikonica i drangulija na Kalemegdanu, na prevoju od Meštrovićevog spomenika Pobedniku do Rimskog bunara, da je znatan broj penzionera (čak i bračni parovi) izvršilo samoubistvo skačući sa zidina i kula Kalemegdanske tvrđave u ambis prema ušću Save u Dunav ispod tvrđave, preko puta kule Nebojše, gde su prema legendi turski dželati pogubljivali srpske pobunjenike. U jednoj nedavnoj analizi bilo je zabeleženo [svi citati iz Politike]:
„Stariji ljudi se često osećaju napuštenim i nepotrebnim, gube svaki motiv za dalji život, ponekad su potpuno razočarani, a ne treba zaboraviti da se mnogi penzioneri nalaze na ivici materijalne egzistencije. Zbog toga je i 1993. godina ostala crnim slovima zabeležena po broju samoubistava starijih ljudi.“8 A prema analizi od kraja decembra 1993, „penzioneri u Srbiji ni od koga ne dobijaju pomoć u hrani, penzije kasne zbog nedostatka sitnine i po sedam dana. Na dan kada se obračunaju vrede tek nekoliko maraka, a pri isplati često i manje od 50 pfeninga. Zato nije ni čudo što je penzionerka u naselju Braće Jerković usred Beograda preminula od gladi. Možda ju je ubio baš problem sitnine. Poštar je dobio samo krupne novčanice.“9
Situacija velike mase javnih službenika nije bila mnogo zavidnija. U pismu od 3. januara 1994, profesor Jelena Hristodulo, predsednik Izvršnog odbora sindikata prosvetnih radnika Srbije kaže:
„U petak, poslednjeg dana 1993, osoblju osnovne škole za decu oštećenog vida ,Dragan Kovačević’ u Beogradu, Ministarstvo prosvete Srbije je blagoizvolelo poslati kao zaradu iznos u protivvrednosti od dve nemačke marke. Celokupno osoblje škole je odbilo ovo poniženje. Danas, 3. januara 1994, u moju školu XII beogradsku gimnaziju, došla je isplata u protivvrednosti od jedne i po nemačke marke. Bilo mi je nemoguće da pri zdravoj pameti primim taj iznos i da na platni spisak stavim svoj potpis kao priznanje da smatram svojom sedmičnom zaradom jedan kilogram krompira... Ni za koga, pa ni za profesora sa 28 godina službe, jedna i po nemačka marka ne može biti plata. Govorim u svoje ime, a verujem da izražavam stav i mišljenje svih prosvetnih i svih drugih radnika u Srbiji.“10

Drugo, porast cena je bio toliko brz da novčana masa, uprkos ogromnom porastu, nije mogla da drži korak. Stoga se pojavljivala sve oštrija i uznemiravajuća oskudica novca, naročito gotovine. Prema jednoj analizi iz novembra 1993. „mada vrednost dinara nekontrolisano i vrtoglavo pada, tražnja i potreba za njim u istoj srazmeri rastu. Jer novac jednostavno nestaje u novim vrtoglavim cenama, sve višoj minimalnoj ceni rada, sve većim platama, sve skupljoj zelenoj pijaci, na dobro snabdevenim trotoarskim tezgama i mnoštvu drugih kanala koji su odavno van domašaja planera. Sve to izaziva i nepresušnu glad za njim koja ne može da se zadovolji danonoćnom proizvodnjom u Topčideru. To je i glavni razlog za sve češće velike nestašice novca na tržištu. Štamparija novca u Topčideru radi neprekidno, a njen dnevni kapacitet je između 700 i 800 milijardi dinara. Toliko novca svakog dana dostavljamo glavnim filijalama Narodne banke Jugoslavije da ga dalje distribuiraju, ali to opet nije dovoljno da se izrazita nestašica novca, koja nastaje sa isplatama, odmah pošto se utvrdi nova cena rada, pokrije“ kaže Vojislav Tomić, generalni direktor Direkcije za poslove trezora Narodne banke Jugoslavije.

Treće, konfiguracija jugoslovenske inflacije je bila takva da je uprkos inostranoj blokadi Jugoslavija možda ostvarivala višak u svom bilansu plaćanja. Zvanične statistike to ne pokazuju: za 1993. zabeležen je mali deficit. Ali izgleda da su u ovom periodu 1992–93. zalihe deviza unutar zemlje verovatno porasle. Stanovništvo je imalo u džepovima iznenađujuće velike iznose maraka i druge strane valute, i ove su se upotrebljavale kao transakcioni novac u sve širim krugovima. Poslovne firme – banke, izvoznici, trgovci – su imale devize. Na moje veliko iznenađenje, kada sam pripremao program monetarne rekonstrukcije u kasnu jesen 1993, nagazio sam na statistike Narodne banke Jugoslavije koje su pokazale povećanje deviznog stoka koji je imala u zemlji – valuta i zlata. U stvari, ovo otkriće – da u trezorima imamo oko 300 miliona dolara – služilo je kao jedna od osnova programa uvođenja novog konvertibilnog dinara: pri vrlo niskom domaćem realnom opticaju (60 miliona maraka ili oko 40 miliona US dolara) mi smo imali pokriće u devizama i zlatu od oko 300 miliona dolara.13 Pored ovih rezervi Narodne banke Jugoslavije, postojali su i devizni holdinzi poslovnih banaka, koje je NBJ procenila na oko 295 miliona US dolara krajem septembra 1993.
Moja hipoteza je da je Jugoslavija mogla usred inflacione krize da ima toliko deviza, u javnom i poslovnom sektoru, kao i kod stanovništva, delimično stoga što je nedavno imala višak u bilansu plaćanja. Imala ga je jer je realni uvoz morao da bude drastično smanjen ne samo usled blokade, već možda još više zbog pada realne kupovne snage stanovništva; dok je izvoz, uprkos blokadi, ipak bolje išao jer je depresijacija deviznog kursa dinara, koja je često išla brže nego porast domaćih cena, davala premiju zarađivanju strane valute od strane izvoznika. Po onim kursevima, isplatilo se izvoziti sve, figurativno, čak i kamenje sa ulica. Naše verovatno povećane zalihe deviza su mogle biti, i verovatno su bile, realna protivvrednost ogromnog pada realnih najamnina koji se odigrao kod nas tokom naše inflacije, naročito u njenoj hiper fazi, u drugoj polovini 1993, po mojoj hipotezi.

 
Specifična crta naše inflacije bila je tada postojeća decentralizacija odluka o primarnoj emisiji, tj. o štampanju para: one nisu bile u potpunosti u rukama Narodne banke Jugoslavije. Prema izjavi Saveznog ministra finansija i bivšeg guvernera Narodne banke, „petnaestak dana pre nedavnog stupanja na snagu zakona o NBJ, koji ukida narodne banke republika i pokrajina, nelegalnim putem emitovano je dvostruko više novca nego što je emitovala centralna banka. NBJ je pustila 240.000 milijardi, a nelegalni izvori gotovo 400.000 milijardi. Upravo to je izazvalo eksploziju žiralnog kursa (kurs marke plaćenog sa računa, ne u gotovini). Ta ogromna sredstva su ,dolivena’ na račune banaka i preduzeća, pa ih je kod tolikih dinara na računima bilo baš briga da li će marku platiti 15, 20 ili 30 miliona dinara,“17 kada je cena marke na slobodnom tržištu za gotovinu bila znatno niža. Haos u vlasti emisije se izgleda nije popravio ni posle donošenja zakona o NBJ. To je bar proizilazilo iz izjave predsednika vlade Crne Gore od 2. avgusta 1993. da svi participiraju u kreiranju novca. 
Štaviše, zamenik guvernera NBJ, posle sednice Saveta Narodne banke od 4. novembra 1993, izjavio je da je „zaključeno da Narodna banka Jugoslavije nije jedina monetarna vlast jer je duplo više novca u prometu nego što je emitovano. Zato se najpre mora zaustaviti emisija novca po republikama, a na nekoliko sastanaka sa predsednicima triju vlada dogovoreno je da se emisije u republikama ugase i da ona teče samo iz centralne banke.“18
Verovatno je da je primarna emisija iz republičkih izvora van Narodne banke Jugoslavije prestala tek sa uvođenjem novog dinara 24. januara 1994.

Neverovatno je, ali ostaje istina, da niko nije bio pozvan na odgovornost za hiper inflaciju 1993. Dalje, koliko je poznato, niko od vlasti i aparata Narodne banke, uključujući njen Savet, nije protestovao i podneo ostavku jer se nije slagao i nije hteo da učestvuje u odlučivanju ili sprovođenju odluka o masivnom štampanju para. A te odluke su bile fantastične. Emisija novca u poslednjem kvartalu 1993. bila je planirana na najviše 204.000 milijardi dinara, prema odluci Narodne banke Jugoslavije od 2. novembra 1993. Pošto su na kraju prethodnog kvartala krediti NBJ bili 121 milijardu dinara, zadnji kvartal je značio povećanje od blizu 1700 puta.29 „U tekstu pomenute odluke o monetarnoj politici za zadnji kvartal 1993. jedino je ostao nepromenjen cilj ,usporavanja stope rasta cena’. Njenim brojnim izmenama, Narodna banka je stalno radila suprotno.

a super je zanimljiv (bar meni bio) i deo o uzrocima hiperinflacije, vredi pročitati.

fikret selimbašić wrote:Jesu li stvarno ovolike cijene bile? Ako jesu onda nije bilo razlike između Srbije i tuzlanakog basena koji je tad bio u ratu i u skoro totalnoj blokadi. U januaru '94. na vrhuncu krize, kupio sam najskuplji kilogram kafe ikad,100 maraka ga platio. Ulje je bilo max. 50 maraka.

Posle 1995. sam po Beorgadu stalno sretao Srbe iz Srpske koji su s nekom zlobom gledali Beograd i pitali se kada će bombarodovanje. Sve im je bilo smešno i ponašali su se u Srbiji kao da je to alajbegova slama. A posle 1999. godine su dodavali "Nije to ništa šprema onome što je nas NATO bombardirao 1995.) A glede cena...Novembra 1993. sam kupio Politiku na čekove. Bila je nešto manje od dvadeset milijardi. Ceba je od oko 12 mlrd  porasla do 40 mlrd za Politiku dok nije došao deda Avrama i 1 dinar za pljeskavicu, a ubrzo 1 i po dinar.

Kilo kafe 1993 kod privatnika je koštala 9-10 maraka. Na čelo Građanskog saveza, koji je podrćao Panića, došao je nepoznati tip, za joga se kasnije u hagu ispostavilo da je debeovac. Ispred skupštine je nerazjapnjeno poginuo policajac, posle čega su specijalcima rekli da je poginulo ko zna koliko njihovih kolega i oni su nasrnuli na sve građansko što je bilo na ulicama. Kamera sa vrha Beograđanke je usred noći uhvatil kako su nekog mladića sustigli specijalci i premlatili i ubacili u maricu. Studio Be je tada imao „noćni program“ u vidu te kamere i s pokazivanjem temperaure. Taksisti oko Etnografksog muzeja i svi vozači GSB.a su odbijal ida previze unezverene i razbežale građane i cinkali su ih policajcma i agentima u civilu, koji su sa tokivokojima bili strataeški razmešteni sve do Slavije. Ko je prošao rešeto do Slavije i izvukao se na Zvezdaru, Vračar itd.. mogao je da se smatra blagoslovenim. Daru i Vuka su uhapsili, Vuka su izmlatitli  takao da su zube moral ida mu nameštaju. Rade Marković je to naredio, pederski i poslušnički. Čak je hteo da Vuka i ostrižu, ali su neki niži službenioci odbili poslušnost. Milan Komnenić, Nebeojša Popov, Rakitić i ostali su pobegli kao pizde, a posle je tek Borivoje Borović – ionako debeovski advokat – kaobajagi štrajkovao glađu sa „Gvozdenim pukom“. Lainović, takođe udbaški prevarant, koji je Vuku sjebao njegove paravokske i tako mu u stvari učinio usligu jer Vuk onda nije bio ama baš ništa odgovoran za zločine u Bih i Krajini (to su radili Arkan sa svojim mafijašima i razbojnicima i prebezi ostali), e i taj je Lainović likvidiran, isto kao i Arkan – jer je hteo da svedoči protiv Slobe. Ljudi su se obogatili švercom cigareta, koje su se kupovale na kartonskim kutijama, a samo patriote su duvanile domaće. Najprodavanij artikli su bili Rubinov vinjak, mleko za kuvanje u najlonu, cigarete, hleb i razvodnjeni jogurt „na točenje na pijaci“.

Nikada ti batinaši nisu procesuirani. Bežali su u Kinu, u Rusiju u Južnu Afriku. Evo sada se sprema i oslobađanje osumnjičenih za ubistvo Ćuruvije.

Ja za ovo prvi put čujem.

http://www.yugopapir.com/2019/02/napad-na-novinarku-heni-erceg-kakva-li.html

 Upravo došao da okačim. I ja se ovog ne sećam. (Šta je TOP?)

ja isto. Heni je beše prva išla u Knin da intervjuiše Milana Martića?

Btw, meni smrdi na kontraobaveštajnu provokaciju

Znam za taj list, nekakva hrvatska Duga iz tog perioda

beatakeshi wrote: Upravo došao da okačim. I ja se ovog ne sećam. (Šta je TOP?)

Ja se sjećam samo šta znači skraćenica, reklamiran je kao Tjednik Odabranih Priloga. Viđao sam ga na kioscima ali nisam čitao, vrlo kratko je trajao, manje od dvije godine.


TOP se pojavljuje i u Kako je propao r'n'r. U prvoj piči, kad Ninđu krene pa ide snimak naslovnica sa njegovom slikom, Sabor je Tabor, a TOP je TOR ali to je taj font

Kakva li mračna i bolna vremena dozivaju šamari...

You've no idea

Quincy Endicott wrote:
Btw, meni smrdi na kontraobaveštajnu provokaciju

Ne nužno. Februara 1989. je poprilično uzavrela atmosfera, krajem meseca je Cankarjev dom, a tu je i "Uhapsite Vlasija!"

Citam neki intervju sa Divljanom

http://www.yugopapir.com/2019/03/vlada-divljan-pokusava-da-objavi-cd.html

Nadamo se povoljnom rezultatu i skorom
izlasku ove ploče. A po svemu sudeći, do konflikta je došlo posle
intervjua koji je Gile uradio sa Vladom za list Cool u kome se
spominje i plagijat vezan za hit "Čokolada", a kao glavni
krivac za to nedelo je prozvan Nebojša Krstić koji je svojevremeno
tu pesmu doneo na probu i izjavio da je on komponovao. (P. J.)

Ima li negde nesto vise o ovome?

ja to prvi put sada cujem

Meni je nesto poznato ali kao kroz izmaglicu. Treba potraziti Lukovica i Vreme zabave, tesko da je on to propustio.

паће wrote:Та није ваљда да би се мсје Crleaux китио туђим? Тск, тск...

Molim.

http://www.yugopapir.com/2019/04/cudesni-svet-statistike-sretena.html