Levica u Srbiji i svetu

Bluberi wrote:The postmodern left and the success of neoliberalism

Odjava, do daljnjeg
"Srce naroda odavno je bolesno u nemaštini, um mu je otupeo i nema čime da oseti svoju sreću".
Andrej Platonov, Džan
Dragi i dobri naši, tišina koja nas je snašla, graniči se sa onom tišinom očajnika koji razočaran u život i lišen nadanja, nema način ni da smisli vlastito samoubistvo, već, nem, tavori podjednako prezirući i život i smrt. Uletesmo, tako, u ćorsokak, iz nehata i srcem, i ništa nas, sve su prilike, ne može spasiti, iz tog bezizlaza u kojem smo se obreli želeći slobodu za sve. Ovim putem nema dalje!
Bratimili smo se i sestrili, ćutali i psovali, i u tome želeli da vidimo politiku i put oslobođenja. Ili, makar, jednu strategiju na tom putu. A sloboda, takva i tako željena, mora se misliti tom silom tako da bude za sve. Tim putem, stigli smo do jednog poražavajućeg saznanja - nekakvoj slobodi svi već stremimo, ali svako od nas, ima svoje načine i mogućnosti koji su ga snašli s obzirom na koje, interesi za kolektivom nikako ne mogu imati prioritet u odnosu na interese za realizacijom sopstvene slobode. Zbog te neprijatne činjenice, uvek smo rado bežali u apstrakcije i racionalizacije, koje bekstvo smo pravdali primatom teorije nad postojanjem, od koje teorije smo očekivali oslobođenje, kako svoje tako i svih. Protivili smo se individualizmima svih fela, a za kolektivnu misao i kolektivno oslobođenje, nismo nikako uspevali, na terenu, da pronađemo realan interes. To, razume se, ima svoje razloge,
Trudili smo se da razumemo nacionalističku bedu ekonomski bedniih, podjednako kao i inteletkualnu bedu "emancipovanih" anti-nacionalista, i uvek smo ekonomskoj oskudici davali višak značenja i smisla, računajući, naivno, da tamo postoji najstvarniji interes da je se prevaziđe. Činjenicu da je vladajuća ideologija, realna tako da produkuje stvarne učinke upravo i najpre kod najbednijih, nedovoljno ozbiljno smo uzimali. Na koncu, i ovaj diskurs "posipanja pepelom", kojem pribegavamo, učinak je rada aktuelne dominante ideologije, koja nalaže da se kroz javno priznanje svojih zabluda i pogrešaka, stiče poverenje, a da se javna "iskrenost" i samokritika, koristi kao sredstvo za to sticanje. Taj manir, nije neophodno da naglašavamo čiji je osvedočeni politički stil i sredstvo. Sami mu pribegavamo, upravo jer je put kojim smo pošli - pogrešan.
Sapleli smo se o problem revolucionarnog nasilja i spremnosti da se takvo nasilje vrši. Nadali smo se, u zabludi, onima koji su naočigled bili spremni na njega, računajući da se to isto nasilje da upraviti u pravcu (samo)oslobođenja. Nismo hteli u njemu da vidimo puku posledicu konzumerističke frustriranosti ili praksu koja je sama sebi svrha, želeći da u njemu vidimo vapaj. Nakon što smo odustali od takvih fantazija o revolucijama, obratili smo se ideji da je jedini transgres, prestup i subverzija, moguća upravo kroz sam zakon. Važno nam je bilo uverenje da takvim "pristankom" na pravila igre, pre možemo ostvariti svoje kakve-takve pozicije, nego histeričnim i besmislenim pozivima na borbe i nasilja koja su unapred osuđena na poraz. Zbog distance od kultur-fašizma, odbacili smo svaku ideju prezira prema masovnim i popularnim sklonostima, želeći da izmislimo emancipatornu snagu u njima. Od rijaliti programa, pravili smo svog Šekspira, za pozornice u našim glavama; od Ace Lukasa, umetnika lakanovske orijentacije; od nekulture, način pobune; od neobrazovanosti, simptom nedostatka privilegija, od žargona, politički subverzivan stil upotrebe jezika obespravljenih; na koncu, indikativno - od bezobrazne obuće, način prkosa. Svaki od ovih rukavaca, bio je dragocen, jer smo umesto prezira prema bilo kome, koji je sledeći nalog svake misli koja danas mora da bude mišljena, razvili nekakvu, makar kao miš, sposobnost da mislimo mimo tog naloga a u prilog nekakvog jedinstva. Beda dominiranih koju, međutim, ne možemo da osmislimo, jeste u tome što je ceo ovaj registar prisvojen, razvijen, iskorišćen od strane vladajuće ideologije a mi se tako opet našli naspram onih u čije ime smo stali da se borimo. Naposletku, oni sami, našli su se naspram svojih interesa onako kako neki "mi" vidimo interese a mi, još jednom, spali na to da potvrdimo Hegelovu misao da filozofija stiže u sumrak kao najbolje beskorisno objašnjenje svega što se već desilo.
Zbog takvih prilika i okolnosti za mišljenje, prezupč kolektiv se odlučuje da svoj angažman, do daljnjeg, stavi na pauzu, aktivno tražeći, u tišini, mesto za svoje novo rođenje.
Štafetu, razume se, ne prepuštamo nikome, jer svaka od opcija koja se do sada nudila kao "leva", nije ništa drugo nego pokušaj da se ili uzme neki bedan novac od ngo projekata ili pokušaj da se lični problemi i frustracije ispostave kao emancipatorna politka.
Jednakošću protiv smrti.

Monitoring socijalne situacije u Srbiji (MONS) je online platforma koju su zajednički pokrenuli Fondacija za razvoj ekonomske nauke FREN i SeConS grupa za razvojnu inicijativu, kako bi adekvatnije predstavili rezultate društveno-ekonomskih istraživanja i povećali njihov značaj i uticaj na procese donošenja javnih politika.

Da zaključim i ja, vraćajući se na početak ovog teksta. Na osnovu uporedivih podataka visokog kvaliteta koji su nam trenutno na raspolaganju, može se reći sledeće: Za jednu evropsku zemlju, dohodna, i, najverovatnije, opšta ekonomska nejednakost u Srbiji (uključujući nejednakost u zaradama, imovini, potrošnji i sl.) vrlo je visoka. Toliko nam dobri i uporedivi podaci govore – ništa više, ali i ništa manje od toga.

mijal lakićević wrote:
Položaj radničke klase u Kini danas je otprilike ravan onome u Engleskoj kada su Marks i Engels pisali Komunistički manifest. S tim što su radnici u Engleskoj mogli da osnivaju sindikate, a ovi u Kini mogu, tačnije moraju, da se učlane u sindikat koji im je već organizovala (komunistička) partija. I što su oni u Engleskoj imali pravo da biraju između više partija, a ovi danas u Kini mogu samo da se vladaju po onoj božijoj: “Evo ti, Adame, Eva, pa biraj ženu”.

Kopredsednica Nemačke partije Levica (Die Linke), Katja Kiping (Katja Kipping), nedavno je boravila u Beogradu s ciljem upoznavanja s lokalnim političkim prilikama kao i u svrhu priprema za septembarske parlamentarne izbore u Nemačkoj.

Delegacija Levice se koncetrisala na obilazak prostora i organizacija koji logistički i infrastrukturno služe izbeglicama od kojih veliki broj pokušava da dođe upravo do Nemačke. Tako je u napuštenim barakama iza železničke stanice u Beogradu, gde se ovih dana događa još jedna od nehumanih epizoda antiizbegličke politike, ova grupa zvaničnika mogla na licu mesta da uvidi direktne posledice politika koje vlastima periferije Evrope diktiraju EU i Nemačka.