MEDIJI I CENZURA

Stefan Aleksić 02/11/2014 |  
Kažiprst u 5 do 5


 
Tek je delimično neočekivan filmski obrt sa programskom šemom televizije sa nacionalnom frekvencijom. Dan ranije, novinarka Suzana Trninić mračno je najavljivala (možda upravo kao deo pritiska na menadžment stanice?) poslednju emisiju, malne zabranjivanje emisije i cenzuru, novi skandal kalibra onog sa ukidanjem Utiska nedelje, da bi juče preko tvitera, društvene mreže sa nacionalnom frekvencijom, ipak sve demantovala, podsetila da ona i menadžment B92 paze na svoju publiku i predstavila novi termin emisije: Kažiprst će od sada biti emitovan u okviru popodnevnog dnevnika. Usledio je vagon pohvala, čestitki i hvalospeva i upravo su mi oni u celoj kalamburiji bili najmanje jasni. Kažiprst se pridružio armiji nestalih emisija, pa je neočekivano vaskrsao, ali ono što je hvalospevcima ostalo izvan dometa je činjenica da je pomeranje sa naizgled marginalnog termina u prime-time (naizgled fantastični uspeh), početak kraja ubijanja temeljnog koncepta Kažiprsta i da od njega ubuduće neće ostati ništa sem imena. To je bila jedna od poslednjih emisija sa nacionalnom frekvencijom u kojoj se mogao čuti kakav-takav kritički glas, a sada ćemo joj videti leđa (kritici, ne i emisiji).
Radi se o nekoliko stvari: Kažiprst će se nužno radikalno skratiti, format dnevnika ne dopušta više od pet-šest minuta umetka u informativni program,^[1] a prebacivanje u tržišno prestižniji termin nateraće autorku i na „tržišnije“ ponašanje: obazrivije biranje sagovornika koji se uklapaju u očekivanja publike i menadžmenta. Suzanina emisija će sada biti pod lupom i „kontrolom“ daleko više nego onda kada je bila u nekonkurentnom terminu. Jer zašto bi inače menadžment prvo predložio ukidanje direktnog prenosa, pa onda pristao na njega u daleko osetljivijem terminu, ako unapred ne zna da će emisija biti samodisciplinovana. Ukratko, Kažiprst će postati talkshow sa popularnim političarem / članom vlade / vladajuće koalicije i tek ponekad predstavnikom etablirane opozicije.^[2]
Na delu je politička cenzura posredovana tržištem (ili obratno – prilagođavanje tržištu posredovano represivnim aparatom vladanja – dođe mu na isto). U amalgamu tržišta i autoritarne politike, sve nekomercijalne emisije su politički nepodobne i tržišno neisplative. Tu se radi i o državi koja se tržištem služi kao mehanizmom kontrole, i o tržištu koje se autoritarizmom služi kao mehanizmom smanjenja troškova, a represivnim aparatom kao jedinim preostalim načinom obezbeđivanja hegemonije tržišnih nad ostalim društvenim odnosima.
A sa televizijom B92 se dešava ista stvar koja se dešava sa urbanističkim celinama „viđenim“ za džentrifikaciju: kulturni kapital^[3] izgrade entuzijasti, slobodni umetnici / novinari, a zatim dolazi korporativni investitorski / medijski kapital koji taj kulturni kapital pretvara u profit,^[4] usput osiromašujući bogatstvo programa (ili grada), režući troškove smanjenjem zaposlenih, banalizacijom programa i njegovim pretvaranjem u beskrajni reality i / ili talkshow. Jer talkshow i reality imaju tu prednost da vam je za realizaciju programa potreban samo tehničar za pultom, voditelj i gost,^[5] dok je za ozbiljnu emisiju potreban i režiser i scenarist i još mnogo ljudi čije plate koštaju. Tako je okosnica programa B92 postao nekakav Bulevar u 5 do 5, sa nesnosnom reklamom i još nesnosnijim voditeljima, temama i forama. Ukratko: maksime svih komercijalnih televizija su „lepršavije-lepršavije i jeftinije-jeftinije“. Pozabavimo se malo i predviđanjem: kad istekne novi ugovor, Suzana Trninić će biti poslata na ulicu, a u istom terminu će je zameniti neki slabo plaćeni voditelj.
Ali pre nego pomislite da će sve to konkurencija svojim kvalitetnijim programom poslati u zaborav i bankrot, podsetiću vas da i u globalnim okvirima deluje ona čudna obrnuta logika tržiša koja, namesto konkurencije koja uzrokuje poboljšanje kvaliteta, rezultira takmičenjem u njegovom smanjenju. I odveć se često zaboravlja da je ono prvo wishfull thinking koji se da ostvariti sa ništa većom verovatnoćom od fantazija o besklasnom ili rasno čistom društvu.
Vratimo se na televizijski program i nacionalne privatizovane frekvencije. Olja Bećković je pre nekoliko nedelja ipak ispala doslednija kada je odbila da mirno krene na gubilište i banalizuje svoju emisiju prebacivanjem na infokanal već viđen za ukidanje. Slučaj Kažiprsta i ostalih izgubljenih emisija je dokaz za to da kritička misao nema nikakve veze sa „tržištem“. Jer kad je na tržištu, kritičko postaje tek kritičkoliko^[6] i banalno. Usput, toliko o privatizaciji medija i tržištu koji leče sve, pa i kontrolu.
 
Peščanik.net, 02.11.2014.
———–    

1. “Informativni”. ↑
   
2. Mada je i ta opozicija na izdahu. ↑
   
3. Kao zajedničku vrednost. ↑
   
4. Tu se savremena država pojavljuje kao medijator i originalni redistributer vrednosti koja ih, često uz pratnju sile, prodaje pod izgovorom nužnosti privatizacije, a u dubini stvari zbog užasavanja od ne-privatnih, javnih i svačijih stvari. ↑
   
5. Za reality nije potreban ni voditelj. ↑
   
6. Takozvano „roštiljanje“ – to se odvijalo u emisijama Jugoslava Ćosića, koje su znale biti nezaboravno naporne kada se hvatao u košac sa sagovornikom i cepao dlaku oko neke rečce ciglih pola sata, što je podizalo rejting i emisiji i gostu. Njegova emisija je bila tuča sa Farme za malo uglađeniju publiku. I ona je završila kao što će i Kažiprst: prvo kao deo dnevnika u skraćenoj formi i na kraju… pa ne znam šta je bilo na kraju, negde se dezintegrisala. ↑
   

IJP: Zašto je Kaić sporan?

Beograd -- Institut za javnu politiku oglasio se saopštenjem zbog "sve češćih prozivki i pokušaja diskreditacije Ištvana Kaića, u kojima se tendenciozno spominje IJP".

"Osnivači, članovi, zaposleni pa i saradnici Instituta za javnu politiku su slobodni u izražavanju svojih stavova i mišljenja. Tako i Ištvan Kaić, koji svojim stavovima ne zastupa stavove Instituta. Ištvan Kaić je mlad i obrazovan pripadnik akademske zajednice, koji ima pravo da javno izražava svoje stavove i u tome ima našu podršku", piše u saopštenju.
IJP je u saopštenju povodom sednice skupštinskog Odbora o medijima ocenio da je "apsolutno neprihvatljio javno omalovažavanje kroz koje prolazi Ištvan Kaić, samo zato što se usudio da otvoreno, bez uvijanja raskrinka licemerje i laži medijskih klanova, koji decenijama drže pravo da kontrolišu medijsku scenu u Srbiji".

U saopštenju se dodaje da su Kaića tokom sednice Odbora za kulturu i informisanje "horski osporili" predsednica Odbora Vesna Marjanović, novinar Danasa Bojan Cvejić, urednica Politike Ljiljana Smajlović i drugi.

"Ne znamo da li je urednici Politike sporan Ištvan Kaić ili Institut kojim se opsesivno bavi i sa kojim se obračunava preko stranica Politike verujući da je to njeno privatno glasilo, ali znamo šta je i njoj i njenim istomišljenicima problematično u pisanju Ištvana Kaića. Način na koji im Kaić, nazivajući stvari pravim imenom, skida maske i razgolićuje decenijski monopol i laži kojima kontrolišu medijsku scenu je način na koji ova interesna grupa nije navikla da dela", piše u saopštenju IJP.

Minivju: Olja Bećković
Nov 7, 2014
Nenad Zorić
0 komentara
Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez
Naravno da poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da smo očekivali i da još očekujemo odgovor. Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?
Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici,nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?

 

Devet nedelja je prošlo otkad nema emisije Utisak nedelje.
Danas, kao i prvog dana dana nema odgovora šta je sa tom emisijom.
Za ovih devet nedelja imali smo dva protesta ispred zgrade televizije B92, nekoliko intervjua autorke emisije, nekoliko saopštenja B92 ali zvaničnog odgovora nema.
Utisak nedelje je emisija koju misleći ljudi nisu propuštali.
U nekom svom ranijem tekstu sam je uporedio sa Agorom, trgom na kome su slobodni ljudi raspravljali o stvarima koje se tiču opšteg dobra zajednice.
Tako je i bilo. Više od dve decenije. Neki su je voleli, neki kritikovali, pojedini i prezirali ali su je gledali.
Lično, nisam propuštao. Smatrao sam to građanskom dužnošću. Naravno, kad sam mislio da je trebalo kritikovati, kritikovao sam.
Slučaj sa Utiskom, opet lično, a nadam se da mnogi dele to mišljenje, je slučaj srpskih medija. Generalno.
To je tema ZA medije a ne protiv. To je tema slobode.
Zato mi je bilo važno da saznam šta je sa Utiskom.
Pošto sam manjkao sa informacijama pozvao sam Olju Bećković da se raspitam. Rekla je: čekamo odgovore.
Predložio sam da, ako hoće, bude moj gost bloger. “Volim pitanja, pitajte i slobodno sve objavite”, rekla je.
U utorak (4.novembar) PG Mreza i Vi obavestili ste javnost da ste pozvali predsednika Borda direktora TV B92 Verana Matića, izvršnog direktora Stefanosa Papadopulosa i direktorku korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manju Grčić da 9. novembra gostuju u emisiji “Utisak nedelje”.
 Šta su vam odgovorili? Hoće li doći?
Do sada imamo samo odgovor direktorke korporativnih i regulatornih poslova Antena Grupe za jugoistočnu Evropu Manje Grčić da, naravno, neće doći.
Istina, taj odgovor nije stigao nama, ali jeste objavljen u službenom glasniku Informer, što svakako ima veću specifičnu težinu.
Kako ste ih kontaktirali, telefonom, zvaničnim dopisom? Pitam Vas to jer možda još čekate odgovor nekog od njih?
Imam utisak da se sve vrti oko tumačenja i upotrebe reči naravno.
Naravno da smo poslali zvanični dopis. Naravno da smo očekivali i da još uvek očekujemo odgovor. Naravno da takav poziv ne bismo uputili da nemamo važeći ugovor. Naravno da verujemo da i B92 i PG Mreza duguju javnosti odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak nedelje?
Utisak je da sa druge strane sede ljudi koji suprotno od nas misle da, naravno, ne treba da odgovore, da, naravno, nemaju obavezu poštovanja ugovora, da, najnaravnije, moraju zauvek da sakriju odgovor na pitanje: Ko je zabranio Utisak?
Vi ste ovaj poziv uputili u utorak ali dok vas sad nisam pozvao nisam uspeo nigde da čujem, vidim ili pročitam informaciju šta je bilo sa odgovorima na taj poziv. Nište se javljali kolegama ili vas niko nije zvao?
Naravno da me niko nije zvao, naravno da ta vest skoro da nije videla svetlost štampanih izdanja, a šta je u svemu tome naravno, ja ,naravno, ne razumem.
Mogu samo da zamislim trijumf kreativnih direktora ovog projekta deratizacije slobodnog mišljenja. Zamišljam ih kako dižu čaše u vis, kucaju se, a dok se gledaju u oči, jedan drugom namiguju: Šta sam ti rekao, ajde kaži, jesam ti reko, trajaće dve tri nedelje i bella ciao, muzika, dođi vamo, znaš onu bella ciao,uahahahaha, …
Naravno da su sve unapred znali. I ko smo. I kakvi smo. I koliko nas je.
Kad su NUNS i UNS a kasnije i PG Mreža pozivali građane da dođu na Utisak ispred zgrade B92 bio je popriličan broj ljudi. Bilo je reakcija i na društvenim mrežama ali kako vreme odmiče sve manje imamo informacija ali i sve manje interesovanja.
Dugo ste u ovom poslu pa sigurno znate odgovor zašto deluje da su ljudi oguglali, umorni, prilagodljivi…? Ili nisu ništa od pobrojanog već im treba neko da ih pozove, usmeri, pokrene?
Ljudi su ubijeni u pojam. Dok o tome nisu imali pojma, još su se batrgali. Ako pogledate šta se sve desilo proteklih mesec dana, a šta će biti sutra i prekosutra, jasno vam je zašto ne sme da postoji Utisak nedelje.
Batinanje mozga se okrenulo na maksimalno ubrzanje.
Gde god da se okrenete, vrišti Ponizenje.
Pogledajte jučerasnje zasedanje Odbora za kulturu, samo prvih deset minuta, dovoljno je.
Nemamo mi više snage ni da budemo uvređeni, samo poniženi. Ubijeni u pojam.
Nekad smo se bavili visokim raspravama, što sam ja ispadao budala da plaćam pretplatu, a sad nikom nista.
Danas je pitanje što sam ja ispadao budala i prao zube i ruke.
Sve je toliko uproštaćeno, da i na rasprave o plagiranim doktoratima gledamo s nostalgijom na davna vremena kad nas se još nešto ticalo.
Za ono vreme kad su se rađali novi mediji kao argument kažu kako onda je bilo novca od donacija spolja. Ali u nekom od prošlih brojeva Vremena profesor Vladeta Janković nas podseti na primer profesora koji su rekli: Ne.
Dakle, oni su u jednom trenutku bili na ulici. Zašto danas intelektualci ćute ili ako i progovore imamo unisono mišljenje?
Izvinite što ću to reći. To je zato što danas više nema nikakve nade. Koga se više tiče šta je rekao Vladeta Janković, pored živog Zorana Babića.
Neće biti da nismo odgovorni za to.
Mnogo smo energije i gluposti uložili u rušenje svakog autoriteta. Intervju profesora Jankovića je doživljen kao neka kometa koja se javlja na svakih 100 godina. Malo je falilo da ga čitamo sa onim naočarima s kojim smo dočekivali pomračenje meseca. Gazili smo mnogobrojne Jankoviće, a zalivali razne Basare, sad smo tu gde smo.
U ime koje budućnosti, vere i nade se danas govori: Ne?
Nekad smo protestovali protiv Miloševića, u ime budućnosti naše dece. Danas znamo da nam deca imaju budućnost samo ako ih upišemo u SNS. Druge budućnosti nema na vidiku.
Nije mali broj onih koj misle da sve počinje od slobodnih medija. Takođe, ima i oni koji neće ovakve medije kakvi su danas ali liči da bi više od slobodnih voleli svoje medije. Neki rez se mora povući. Kako?
Slobodni mediji su slobodni ljudi. Predlažem Carski rez.
Posle sedam nedelja vaš advokat Draganić je objavio da je od pravnog zastupnika B92 dobio odgovor da je ta televizija i zvanično rešila da raskine ugovor i poziv na razgovor o raskidu. Jeste li raskinuli ugovor ili on i dalje važi?
Juče sam bila pozvana na zasedanje Odbora za kulturu. Tražila sam garancije da će se deliti šećerna vata, pošto je to, od kako znam za sebe, bilo jedino što sam volela u cirkusu.
Garancije su izostale, nisam otisla, ali sam gledala. Baš me je bilo sramota. Nije tamo bilo nijednog poslanika, nijednog novinara koji je govorio laži o meni, a da nije znao da ne govori istinu.
Istina je da Ugovor nije raskinut. Važi do marta meseca.
U tom obavezujućem papiru jasno piše da se emisija emituje na osnovnom kanalu, a da B92 ima pravo da je reprizira na info kanalu. Nikakvih nesporazuma oko cene emisije nije bilo. Nikada kao razlog za promenu ugovora nije pomenut pad gledanosti ili neisplativost. Naprotiv, nuđena mi je značajno veća cena da pređem na medijski nepostojeći info kanal.
Nikada nisam dobila odgovor kako je moguće da privatni vlasnik ima interes da placa a da ne zarađuje.Takve poslovne odluke se po mom najdubljem utisku donose samo pod političkim pritiskom.
Sigurna sam da Manja Grčić o tome zna mnogo više od Verana Matića – ko je zvao, koliko puta, kad i šta je tražio.
I dobro, da ste neki od vaših gledalaca koji se javi i mora kratko i efektno da odgovori šta je sa emisijom Utisak nedelje, vaš odgovor bi bio?
Tvrdi se da emisija nije zabranjena,
Znam da ugovor nije raskinut,
Ako je verovati umrlicama u Politici, nisam umrla,
Zašto onda nema Utiska?
Za kraj, evo da ukradem ideju iz jednog teksta Teofila Pančića, hoćete li možda pozvati gospodu Kirbija, Davenporta i Vilhelma kao goste u emisiju? Bilo bi zanimljivo videti hoće li pristati da dođu. A još više šta će reći kad ne budete imali gde da ih primite. Zar ne? Ili da ih pozovete da razgovarate na ulici?
Možda je i premijer ukrao tu ideju od Teofila Pančića. Čujem da me upućuje da se obratim EU, pošto je vlasnik njihov član, pa da tamo potražim pravdu.
Radije bih pozvala premijera, ministra pravde, ministra kulture i informisanja.Vrlo mi je čudno što su izostali sa protesta ispred B92.
Šta bi bio jači dokaz da nemaju nikakve veze sa zabranom emisije, nego da su digli svoj glas za poštovanje zakona države Srbije i pravo na rad po važećim ugovorima.
- See more at: http://www.nenadzoric.com/2014/11/slobodni-mediji-su-slobodni-ljudi-predlazem-carski-rez/#sthash.tgM5GP3D.dpuf

“Prilikom razduživanja Posavec je vratio tri diska sa podacima, ali je u međuvremenu putovao u inostranstvo. To se na Zapadu zove špijunaža”, rekao je Marinković.

Ješni Vasilije wrote:meni je ubedljivo, ali ubedljivo najjači momenat ove afere onaj kada se kaže da je taj i taj putovao u inostranstvo u vreme dok su kod njega bili podaci Poreske uprave.

zna se zašto ljudi putuju u inostranstvo! da odnesu flopi drajv diskete sa podacima, eto zašto, tako se to radi u savremenom svetu.

“Prilikom razduživanja Posavec je vratio tri diska sa podacima, ali je u međuvremenu putovao u inostranstvo. To se na Zapadu zove špijunaža”, rekao je Marinković.

ficfiric wrote:Diskove je vratio, a sta je radio sa mikrofilmovima? A?