radio aparat

Skoča wrote:ZAŠTO ODLAZIM IZ SRBIJE

Kada malo bolje razmislim, pitanje iz naslova je podjednako apsurdno kao ono „koja reka teče ispod savskog mosta“. No, imajući u vidu činjenicu da uvek postoje oni koji misle da je u pitanju Dunav, možda ne bi bilo loše da malo elaboriram na tu temu.

Kratak odgovor bi bio – zato što sam ove nedelje dobio američku zelenu kartu na onoj lutriji koju igram već nekoliko godina. Krajem juna, početkom jula, supruga i ja odlazimo da živimo u Ameriku. Za počet...ak idemo u Hjuston, a za dalje ćemo videti.

A duži odgovor - sledi.

Kada sam bio klinac maštao sam da imam svoj radio, maštao sam da radim intervjue sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i da mi ceo život bude muzika. Onda sam otkrio radio B92 i mislio da je to to. I jeste bilo to to, dok nije počelo bombardovanje i sve otišlo dođavola. Kada sam počeo da radim na njemu 2001. to je bilo samo iz pijeteta prema svemu onome što me taj radio naučio u vreme dok shuffle nije pravio noćne plejliste i dok je entuzijazam bio važniji od para. Prvo sam bio u Ritmu srca, a onda sam 2005. počeo da radim Gistro FM. A naziv emisije ima veze sa tim što sam hteo da se ogradim od „neviđenog“ shuffle programa.

Završio sam gimnaziju 1997. Sem muzike me je slabo šta zanimalo u životu. Prvo sam upisao srpski jezik i književnost. Mešavina dosadnog staroslovenskog i jezive ekipe koja je studirala sa mnom, rezultirala je odlukom da napustim faks. Posle sam upisao filozfiju. Tu sam se smorio još više i obnavljao sam faks samo da ne bih otišao u vojsku. Tih devedesetih sam, nećete verovati, maštao da se zauvek odselim odavde. No, kako su mi išli fakulteti, bilo mi je jasno da imam šanse napolju kao pošten čovek ovde. Onda je otišao Sloba i činilo se da će biti bolje. Prijavio sam se u civilnu vojsku (prva generacija) i bar tu bedu skinuo s vrata. Kada su ubili Đinđića, znao sam da je gotovo sa nadom na ovim prostorima. No, tada sam imao skoro 25 godina, već sam odustao od svih fakulteta, i bio sam vrlo svestan da su šanse da sa gimnazijom odem odavde ravne nuli. Na vlasti su se smenjivale veće ili manje protuve. Postalo mi je jasno da partokratija odavde nikada neće nestati, ko god da vodi zemlju. Problem je u sistemu, ne u Koštunici, Tadiću, Vučiču, ili nekom četvrtom nesrećniku. I onda sam počeo da tonem. Iz godine u godinu sve više.

Svakakve poslove sam radio ovde. Izračunao sam da sam u poslednjih 18 godina primao platu na 12 različitih mesta. Od toga, samo na 2 (i slovima dva) mesta, ta plata nije bila keš na ruke. Na deset mesta je bila na crno. I kako godine prolaze, tu se ništa ne menja. Štaviše, mislim da sada češće dobijam pare na ruke nego početkom veka. Verovatno je to jedan od razloga zašto sa nepunih 40 godina života imam celih 16 meseci radnog staža.

Na trenutke sam ipak pomišljao da možda ima nade. To je bilo onda kada sam pisao za Politikin zabavnik. To je mirisalo na posao iz snova – pišem o muzici koju volim celog života, za časopis koji čitam celog života. Ali jbg, ovi iz infostana ne primaju ljubav umesto novca. Tri godine sam pisao za Zabavnik i uređivao Hit stranu. Prve godine je lova bila ok, druge je kasnila, treće je nije bilo. Ostali su mi dužni nekoliko hiljada evra. Ne vredi tužiti ih jer su se osigurali. Ceo sistem je tako napravljen da tužbe stoje na sudu godinama. Ja sam još i sitna riba u poređenju sa time kome su i koliko sve ostali dužni. Imajte na umu ljude koji rade za džabe kada vam se srce bude topilo na reči Politikin zabavnik, koje obično vezujemo za nešto lepo, iskreno, za detinjstvo i nostalgiju. Na tu kartu i igraju.

Kada je puklo to sa Zabavnikom (negde 2012) malo mi je falilo da napravim sranje većih razmera. No, kako sam imao uz sebe ljude koje volim, uspeo sam da se nekako saberem. U međuvremenu je i zvanično ugašen radio B92 (nezvanično ga nije bilo od '99, ako mene pitate) i nakon što su inostrani „stručnjaci“ izračunali da lova leži u malom broju zaposlenih, fonoteci od 200 pesama i programu koji se obraća deci od 10 do 14 godina, na skali 92.5 je pokrenut onaj nesrećni radio Play. Tada je Gistro FM nastavio život na internetu. Deset godina sam radio tu emisiju na B92 volonterski, bez plate, iz čiste ljubavi. Za to vreme broj ljudi koji me sluša mnogostruko se uvećao. Sada svaku epizodu na Mixcloudu presluša između 1500 i 2000 ljudi. A ja plaćam snimanje svake Gistro FM epizode. Istina, nije to neka prevelika lova, ali je simbolika poražavajuća.

Opet sam pomislio da ima nade kada je pre nešto više od godinu dana pokrenut Radio Aparat. I dalje mislim da je to najbolji posao koji sam radio u životu. Tamo se rodila GistroPedija u kojoj sam ugostio neke od najboljih ljudi koje znam. Tamo rade ljudi koji se lože na stvari. Niz zvučnike tog radija se još uvek sliva ljubav. Međutim, ovde je mnogo teško živeti samo od stvari koje voliš. Pored posla na radiju, pišem za Politiku, Before After, City Magazin, i puštam muziku gde god me pozovu. Nemam nedelju, vikend i odmor. Sve to zajedno je jedva dovoljno da platim račune i skrpim se za život. Činjenica je da nisam baš najštedljivija osoba na svetu, ali imam dugova koliko hoćeš. A sve radim kako treba. I jebiga, ne mogu tako više. Život je valjda malo više od plaćanja infostana.

Ne mogu da živim u zemlji u kojoj nepismeni šljam koji je falsifikovao diplome kroji sudbinu i u kojoj stalno biraš manje zlo. Ne mogu više da živim u zemlji koja nema zakone i u kojoj ti svaka šuša sa Telegrafa ili Kurira mazne tekst sa fejsbuka i zakači ga na svoj portal, a da ti ne traži dozvolu. Ne mogu više da gledam kako mi pogled sa Gazele zaklanjaju one odvratne zgrade za koje me niko nije pitao da li bih hteo da budu tu. I zato bih voleo kada bi svi odavde mogli da zapale. Da im Beograd na vodi bude kao Pripjat. Da im ostanu samo jeftine drolje pačjih usta i balvani sa fudbalerskim frizurama iz rijalitija. Da ih uspavljuju pesme vođa navijača sa severa i juga. Ne mogu više da osećam sramotu za njih kada čujem da neki ministar otvori usta. Ruku na srce, ne mislim da su američki političari nešto mnogo bolji od ovih ovde, ali tamo bar možeš da imaš nekakvu nadu, možeš da se izoluješ od svega i ne moraš da budeš u Trampovoj stranci da bi pokrenuo neki biznis. Tamo možeš da sanjaš. Ovo ovde je groblje snova. A jebeš život bez snova.

Istina, nije da ovde baš ništa i niko ne valja. Mi što čitamo Ivana Tokina, Srđana Valjarevića i Borisa Dežulovića, mi što slušamo Kralja Čačka, Nežni Dalibor, Wooden Ambulance i grupu Ti, što plačemo na koncertima Nika Kejva i Nila Janga, mi što idemo u bioskop i van Festa i Festivala autorskog filma, mi što se klanjamo pred entuzijazmom Pop Depresije i Bad Music for Bad People koji preko jedne decenije pokušavaju u ovu vukojebinu da dovedu bendove koje niko drugi ne bi, mi što znamo da Exit nije najbolji festival ni u Srbiji, a kamoli u Evropi, mi koji ne ostavljamo auto sa upaljena 4 žmigavca na sred puta, mi koji smo „hrabriji“ od Konana pa idemo da se vakcinišemo, mi koji se ne ponosimo sticajem okolnosti kao što su nacionalnost ili seksualna orijentacija – mi nažalost ovde retko kad prelazimo cenzus. A kako stvari stoje, plašim se da se to neće skorije desiti, da ne kažem nešto grublje.

U septembru smo saznali da smo ušli u uži krug lutrije za zelenu kartu. U novembru smo dobili datum za intervju. Ove nedelje smo bili na razgovoru i dobili smo zelenu kartu. Još uvek mi je teško da poverujem, još uvek se štipam. Ceo život sam živeo samo na Voždovcu, a sada idem na drugi kontinent. Ako ništa drugo, konačno ću videti jebenu Kaliforniju!

I da se razumemo – nemam iluzije da u Americi teku med i mleko. Znam da je tamo Kapitalizam sa velikim K (a bolje čak i to nego ovdašnja verzija burazerskog wannabe kapitalizma), znam da je tamo socijalni život siromašan, znam da je zdravstveni sistem jeziv i da te lekari neće lečiti ako nemaš pare, znam da je tamo ritam u kom kuca srce nešto drugačiji nego ovde...Ali isto tako znam da bih tamo možda mogao da ostvarim neki od svojih snova. Ne, nije to američki san. Jebeš to. To je Skočin san. Isti onaj koji sam imao kada sam u Aranđelovcu kao klinac sa dedom nosio mleko i kada je radio B92 bio jedini razlog koji je davao smisao mom životu ovde. Tada nisam ni znao za taj glupavi izraz „američki san“.

Želim da snimim dokumentarac o Yo La Tengo, želim da intervjuišem Boba Dilana, Nila Janga, Houp Sandoval, želim da napravim svoj radio, svoj muzički festival, svoj sajt i želim od toga da zaradim samo malo više od plaćanja računa. Bar da mogu jednom godišnje da na nekoliko nedelja otputujem u neku zemlju osim Grčke. Možda ništa od toga ne uspem, možda budu hteli da im radim u nekoj kancelariji i pišem vesti „nećete verovati šta je uradila Kim Kardašijan“. Ali u tom slučaju, eto me opet na Voždovcu. No, to neću znati dok ne budem probao....ili bar dok se jednom ne budem provozao nekim kabrioletom kroz autput u Arizoni, dok mi sa zvučnika sviraju otpanjeni do daske Nil Jang ili Dinosaur Jr.

Gistro FM će preko leta pauzirati nekoliko meseci, a onda se vraća na Mixcloud. I dalje ću ovde na svom FB zidu pisati priče, premda će one verovatno biti više u formi nekih razglednica iz Amerike nego hronike o Cigama iz gradskog prevoza. A i ta knjiga će se valjda napisati. Još uvek ne znam tačno kada, pssst!

Početkom maja, u Srbiju prvi put dolaze Yo La Tengo. Krajem maja punim 40 godina. Krajem juna odlazim da živim u Ameriku. Godina je tek počela, a već sada mi je najveća u životu. Čuvajte mi Radio Aparat i ovo što je ostalo od Beograda.

mstislaw wrote:Vaso, reaguj!
Btw, nemam sad vremena, ali mogao bi se esej napisati samo na osnovu ovog njegovog "mi što...". Mislim...

Mr. Moonlight wrote:svaki auto koji je ostavljen sa 4 žmigavca na sred put bih zgazio tenkom, napred nazad

beatakeshi wrote:Sa ili bez putnika, moralno je pitanje...

1088 wrote:gasi se sos kanal, odlazi skoča...

Skoča wrote:ZAŠTO ODLAZIM IZ SRBIJE

Kada malo bolje razmislim, pitanje iz naslova je podjednako apsurdno kao ono „koja reka teče ispod savskog mosta“. No, imajući u vidu činjenicu da uvek postoje oni koji misle da je u pitanju Dunav, možda ne bi bilo loše da malo elaboriram na tu temu.

Kratak odgovor bi bio – zato što sam ove nedelje dobio američku zelenu kartu na onoj lutriji koju igram već nekoliko godina. Krajem juna, početkom jula, supruga i ja odlazimo da živimo u Ameriku. Za počet...ak idemo u Hjuston, a za dalje ćemo videti.

A duži odgovor - sledi.

Kada sam bio klinac maštao sam da imam svoj radio, maštao sam da radim intervjue sa Bobom Dilanom, Nilom Jangom i da mi ceo život bude muzika. Onda sam otkrio radio B92 i mislio da je to to. I jeste bilo to to, dok nije počelo bombardovanje i sve otišlo dođavola. Kada sam počeo da radim na njemu 2001. to je bilo samo iz pijeteta prema svemu onome što me taj radio naučio u vreme dok shuffle nije pravio noćne plejliste i dok je entuzijazam bio važniji od para. Prvo sam bio u Ritmu srca, a onda sam 2005. počeo da radim Gistro FM. A naziv emisije ima veze sa tim što sam hteo da se ogradim od „neviđenog“ shuffle programa.

Završio sam gimnaziju 1997. Sem muzike me je slabo šta zanimalo u životu. Prvo sam upisao srpski jezik i književnost. Mešavina dosadnog staroslovenskog i jezive ekipe koja je studirala sa mnom, rezultirala je odlukom da napustim faks. Posle sam upisao filozfiju. Tu sam se smorio još više i obnavljao sam faks samo da ne bih otišao u vojsku. Tih devedesetih sam, nećete verovati, maštao da se zauvek odselim odavde. No, kako su mi išli fakulteti, bilo mi je jasno da imam šanse napolju kao pošten čovek ovde. Onda je otišao Sloba i činilo se da će biti bolje. Prijavio sam se u civilnu vojsku (prva generacija) i bar tu bedu skinuo s vrata. Kada su ubili Đinđića, znao sam da je gotovo sa nadom na ovim prostorima. No, tada sam imao skoro 25 godina, već sam odustao od svih fakulteta, i bio sam vrlo svestan da su šanse da sa gimnazijom odem odavde ravne nuli. Na vlasti su se smenjivale veće ili manje protuve. Postalo mi je jasno da partokratija odavde nikada neće nestati, ko god da vodi zemlju. Problem je u sistemu, ne u Koštunici, Tadiću, Vučiču, ili nekom četvrtom nesrećniku. I onda sam počeo da tonem. Iz godine u godinu sve više.

Svakakve poslove sam radio ovde. Izračunao sam da sam u poslednjih 18 godina primao platu na 12 različitih mesta. Od toga, samo na 2 (i slovima dva) mesta, ta plata nije bila keš na ruke. Na deset mesta je bila na crno. I kako godine prolaze, tu se ništa ne menja. Štaviše, mislim da sada češće dobijam pare na ruke nego početkom veka. Verovatno je to jedan od razloga zašto sa nepunih 40 godina života imam celih 16 meseci radnog staža.

Na trenutke sam ipak pomišljao da možda ima nade. To je bilo onda kada sam pisao za Politikin zabavnik. To je mirisalo na posao iz snova – pišem o muzici koju volim celog života, za časopis koji čitam celog života. Ali jbg, ovi iz infostana ne primaju ljubav umesto novca. Tri godine sam pisao za Zabavnik i uređivao Hit stranu. Prve godine je lova bila ok, druge je kasnila, treće je nije bilo. Ostali su mi dužni nekoliko hiljada evra. Ne vredi tužiti ih jer su se osigurali. Ceo sistem je tako napravljen da tužbe stoje na sudu godinama. Ja sam još i sitna riba u poređenju sa time kome su i koliko sve ostali dužni. Imajte na umu ljude koji rade za džabe kada vam se srce bude topilo na reči Politikin zabavnik, koje obično vezujemo za nešto lepo, iskreno, za detinjstvo i nostalgiju. Na tu kartu i igraju.

Kada je puklo to sa Zabavnikom (negde 2012) malo mi je falilo da napravim sranje većih razmera. No, kako sam imao uz sebe ljude koje volim, uspeo sam da se nekako saberem. U međuvremenu je i zvanično ugašen radio B92 (nezvanično ga nije bilo od '99, ako mene pitate) i nakon što su inostrani „stručnjaci“ izračunali da lova leži u malom broju zaposlenih, fonoteci od 200 pesama i programu koji se obraća deci od 10 do 14 godina, na skali 92.5 je pokrenut onaj nesrećni radio Play. Tada je Gistro FM nastavio život na internetu. Deset godina sam radio tu emisiju na B92 volonterski, bez plate, iz čiste ljubavi. Za to vreme broj ljudi koji me sluša mnogostruko se uvećao. Sada svaku epizodu na Mixcloudu presluša između 1500 i 2000 ljudi. A ja plaćam snimanje svake Gistro FM epizode. Istina, nije to neka prevelika lova, ali je simbolika poražavajuća.

Opet sam pomislio da ima nade kada je pre nešto više od godinu dana pokrenut Radio Aparat. I dalje mislim da je to najbolji posao koji sam radio u životu. Tamo se rodila GistroPedija u kojoj sam ugostio neke od najboljih ljudi koje znam. Tamo rade ljudi koji se lože na stvari. Niz zvučnike tog radija se još uvek sliva ljubav. Međutim, ovde je mnogo teško živeti samo od stvari koje voliš. Pored posla na radiju, pišem za Politiku, Before After, City Magazin, i puštam muziku gde god me pozovu. Nemam nedelju, vikend i odmor. Sve to zajedno je jedva dovoljno da platim račune i skrpim se za život. Činjenica je da nisam baš najštedljivija osoba na svetu, ali imam dugova koliko hoćeš. A sve radim kako treba. I jebiga, ne mogu tako više. Život je valjda malo više od plaćanja infostana.

Ne mogu da živim u zemlji u kojoj nepismeni šljam koji je falsifikovao diplome kroji sudbinu i u kojoj stalno biraš manje zlo. Ne mogu više da živim u zemlji koja nema zakone i u kojoj ti svaka šuša sa Telegrafa ili Kurira mazne tekst sa fejsbuka i zakači ga na svoj portal, a da ti ne traži dozvolu. Ne mogu više da gledam kako mi pogled sa Gazele zaklanjaju one odvratne zgrade za koje me niko nije pitao da li bih hteo da budu tu. I zato bih voleo kada bi svi odavde mogli da zapale. Da im Beograd na vodi bude kao Pripjat. Da im ostanu samo jeftine drolje pačjih usta i balvani sa fudbalerskim frizurama iz rijalitija. Da ih uspavljuju pesme vođa navijača sa severa i juga. Ne mogu više da osećam sramotu za njih kada čujem da neki ministar otvori usta. Ruku na srce, ne mislim da su američki političari nešto mnogo bolji od ovih ovde, ali tamo bar možeš da imaš nekakvu nadu, možeš da se izoluješ od svega i ne moraš da budeš u Trampovoj stranci da bi pokrenuo neki biznis. Tamo možeš da sanjaš. Ovo ovde je groblje snova. A jebeš život bez snova.

Istina, nije da ovde baš ništa i niko ne valja. Mi što čitamo Ivana Tokina, Srđana Valjarevića i Borisa Dežulovića, mi što slušamo Kralja Čačka, Nežni Dalibor, Wooden Ambulance i grupu Ti, što plačemo na koncertima Nika Kejva i Nila Janga, mi što idemo u bioskop i van Festa i Festivala autorskog filma, mi što se klanjamo pred entuzijazmom Pop Depresije i Bad Music for Bad People koji preko jedne decenije pokušavaju u ovu vukojebinu da dovedu bendove koje niko drugi ne bi, mi što znamo da Exit nije najbolji festival ni u Srbiji, a kamoli u Evropi, mi koji ne ostavljamo auto sa upaljena 4 žmigavca na sred puta, mi koji smo „hrabriji“ od Konana pa idemo da se vakcinišemo, mi koji se ne ponosimo sticajem okolnosti kao što su nacionalnost ili seksualna orijentacija – mi nažalost ovde retko kad prelazimo cenzus. A kako stvari stoje, plašim se da se to neće skorije desiti, da ne kažem nešto grublje.

U septembru smo saznali da smo ušli u uži krug lutrije za zelenu kartu. U novembru smo dobili datum za intervju. Ove nedelje smo bili na razgovoru i dobili smo zelenu kartu. Još uvek mi je teško da poverujem, još uvek se štipam. Ceo život sam živeo samo na Voždovcu, a sada idem na drugi kontinent. Ako ništa drugo, konačno ću videti jebenu Kaliforniju!

I da se razumemo – nemam iluzije da u Americi teku med i mleko. Znam da je tamo Kapitalizam sa velikim K (a bolje čak i to nego ovdašnja verzija burazerskog wannabe kapitalizma), znam da je tamo socijalni život siromašan, znam da je zdravstveni sistem jeziv i da te lekari neće lečiti ako nemaš pare, znam da je tamo ritam u kom kuca srce nešto drugačiji nego ovde...Ali isto tako znam da bih tamo možda mogao da ostvarim neki od svojih snova. Ne, nije to američki san. Jebeš to. To je Skočin san. Isti onaj koji sam imao kada sam u Aranđelovcu kao klinac sa dedom nosio mleko i kada je radio B92 bio jedini razlog koji je davao smisao mom životu ovde. Tada nisam ni znao za taj glupavi izraz „američki san“.

Želim da snimim dokumentarac o Yo La Tengo, želim da intervjuišem Boba Dilana, Nila Janga, Houp Sandoval, želim da napravim svoj radio, svoj muzički festival, svoj sajt i želim od toga da zaradim samo malo više od plaćanja računa. Bar da mogu jednom godišnje da na nekoliko nedelja otputujem u neku zemlju osim Grčke. Možda ništa od toga ne uspem, možda budu hteli da im radim u nekoj kancelariji i pišem vesti „nećete verovati šta je uradila Kim Kardašijan“. Ali u tom slučaju, eto me opet na Voždovcu. No, to neću znati dok ne budem probao....ili bar dok se jednom ne budem provozao nekim kabrioletom kroz autput u Arizoni, dok mi sa zvučnika sviraju otpanjeni do daske Nil Jang ili Dinosaur Jr.

Gistro FM će preko leta pauzirati nekoliko meseci, a onda se vraća na Mixcloud. I dalje ću ovde na svom FB zidu pisati priče, premda će one verovatno biti više u formi nekih razglednica iz Amerike nego hronike o Cigama iz gradskog prevoza. A i ta knjiga će se valjda napisati. Još uvek ne znam tačno kada, pssst!

Početkom maja, u Srbiju prvi put dolaze Yo La Tengo. Krajem maja punim 40 godina. Krajem juna odlazim da živim u Ameriku. Godina je tek počela, a već sada mi je najveća u životu. Čuvajte mi Radio Aparat i ovo što je ostalo od Beograda.