MEDIJI I CENZURA

Na otvaranju zdravstvene stanice u Prnjavoru ekipu televizije N1 pratila je u stopu i snimala telefonom zaposlena u opštini Voždovac, dok su novinarka i snimatelj radili anketu s građanima.
Na naše pitanje ko je i zašto nas snima, odgovorila je da je zaposlena u opštini Voždovac i da nas snima zato što želi da čuje izjave građana. Na konstataciju novinarke N1 da to može i sama da ih pita, ženska osoba koja se nije predstavila, rekla je: "Ne želim!"
Nakon kratkog razgovora sa njom, ekipa N1 nastavila je da snima izjave građana a dotična osoba je nastavila da nas snima nakon čega je otišla i razgovarala sa predsednikom opštine Voždovac Aleksandrom Savićem.
Televizija N1 zvanično je zatražila odgovor od opštine Voždovac da li je N1 pod video nadzorom te opštine, zbog čega nas zaposleni u toj opštini snimaju dok smo na radnom zadatku i ko je osoba koja nas je snimala.
Odgovore još čekamo.

Zoran Modli
January 6 at 10:40pm ·

Zašto sam samog sebe skinuo sa Programa 202?
Naravno da niko osim mene nije primetio da danas moje emisije na Beogradu 202 nije bilo. Štaviše, od ove subote ZAIR više uopšte nećete ni slušati na Programu 202. Tja, pa šta? - kažete vi, ni najmanje iznenađeni, jer ste oguglali i na mnogo veće drame naše svakodnevice kao što je proglašenje lovostaja u Surduku i otvaranje još jedne apoteke u naselju "Pilula". Ti se to nama kao žališ? Ne, taman posla. Ja se vama poveravam. Mada bi mi bilo milo, priznajem, da razrogačite oči kao Perhanovi đozluci u "Domu za vešanje" i zabrinuto pitate: Je li, tebra, a šta ti je trebalo ovo medijsko samoubistvo?
Ja bih onda ispričao priču kako Radio Beograd nisam napustio gnevan i ljut, razočaran i deprimiran, prevaren i moralno opljačkan. Napustio sam ga vedro i veselo, ostavši i dalje prijatelj i sa uzajamnim pozivima na kafu s dosadašnjim, hajde da ga tako nazovem - kolegijumom "dvestadvojke". Sve je isto, samo mene nema. Nije ostao isti samo vazduh u "kući čiji je svaki kamen hiljadu puta vredniji od Vučića", kako nadahnuto kaže Ljubodrag Stojadinović u kolumni "Ubijanje Radio Beograda", gnevno-dirljivom tribjutu starom Radiju sa novim direktorom na koji sam vas uputio sad, nedavno, prošle nedelje prošlog meseca prošle godine na istom ovom mestu.
Taj vazduh je probudio vetrove koji su počeli da oduvavaju pojedine, najpre rečenice, pa pasuse, a onda i čitave rubrike iz brutalno osakaćenog "Zakona akcije i reakcije". Poslednja emisija u decembru završila se tako čitavih dvadeset minuta ranije. E, tada sam odlučio da stvarno bude poslednja! Počeo sam da se pribojavam samog sebe. Osetio sam da se u meni budi cenzor koji uzrujano razmišlja da li će na radiju proći ako u emisiji ono kažem ovako, a ovo kažem onako ili je bolje da ne kažem ništa ni ovako ni onako i smem li da pomenem nešto ne pominjući nikoga ili je bolje da ne pomenem ništa pominjući nekoga. Ako išta ne volim, ne volim selfi-slikanje i selfi-cenzurisanje. A još manje cenzurisanje bez mog znanja i dozvole.
Da li sam rekao da je okidač za moju odluku da siđem sa programske košuljice "dvestadvojke" bilo pismo u kojem i direktor Radija i glavna urednica 202 zahtevaju moju pismenu izjavu zbog "otvorene reklame u emisiji u kojoj dajem publicitet tuđoj emisiji koja ide na drugoj televiziji" (usput, reč je o IT projektu "Sajber" koji preuzima EDU kanal), pri čemu zaboravljaju na činjenicu da je Radio Beograd, pa tako i "dvestadvojka", JAVNI servis - ne privatni izborni štab sa nacionalnim frekvencijama pod imenima Pink i Hepi zaduženim za hvalospeve samima sebi i ljudima koji su privatizovali državu, već JAVNI SERVIS koji je dužan da informiše i o poduhvatima nezavisnih stvaralaca?
Ako nisam, sad sam rekao. U vreme kada se ljudi u kafićima i na još javnijim mestima osvrću pre nego što počnu istiha da pričaju novu provalu o samozvanom vlasniku ove države, ja se izvlačim iz jednog malog i benignog sistema u prividnu slobodu. U slučaju ZAIRA, ona je na Netu (modli.rs) i na nekoliko preostalih lokalnih i ex-YU stanica.
Sve je u životu privremeno, pa i ovo. Kao što se nadam da nećemo morati ni večno da zatvaramo oči i uši zbog nepodnošljive lakoće samohvalisanja uvek iste skupine čudaka koje oni koje ne gledamo (a gledamo ih), oni koje ne slušamo (a slušamo ih) i oni koje ne čitamo (a čitamo ih) neumorno promovišu u političke selebritije.
S kojim pravom? Uglavnom, s pravom neotesanijeg.