Ko je rekao samoupravljanje

They said Ned Ludd was an idiot boy
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
That all he could do was wreck and destroy
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
Ned Ludd had Japanese eyes
Ned Ludd heard nine ladies cries
Ned Ludd had Japanese eyes
Japanese eyes

The history books tell you Ned's reason had fled
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
When he bashed the monster engine till it was dead
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
Ned Ludd had Japanese eyes
Ned Ludd heard stick babies cries
Ned Ludd had Japanese eyes
Japanese eyes
Japanese eyes

He turned to his workmates and said: 'Death to Machines'
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
They tread on our future and they stamp on our dreams
Ned Ludd, Ned, Ned Ludd
Ned Ludd had Japanese eyes
Ned Ludd heard stick babies cries
Ned Ludd had Japanese eyes
Japanese eyes

William Murderface wrote:

Milutin Mitrović  26/10/2016 |  
Samoupravljanje:
Budućnosti jedne utopije
...

http://pescanik.net/samoupravljanje-buducnosti-jedne-utopije/

...
The objective of this article is to explain why the involuntary labor participation in the management of business firms is not a viable alternative to a free-market private property economy. To accomplish this objective,
the article describes basic institutional features of the Yugoslav system of involuntary self-management, discusses their effects on transaction costs and incentives, and offers an explanation for the ruling group's decision in the late 1980s to announce a new round of institutional changes.

By the mid-1970s, major institutional features of the Yugoslav economy were (1) the state ownership of capital goods, (2) the employees' ownership of the returns from capital goods held by the firm, (3) the employees' right to govern the firm, (4) the substitution of bank credit for the system of administrative distribution of investable funds, and (5) the system of quasi-contractual agreements between firms, institutions, and various agencies. The term "quasi" means here that contracts were not voluntary. They were mandated by law and many contractual terms were stipulated in advance. This institutional framework defined the bundle of property rights in the
firm in Yugoslavia as follows: (1) the employees own the residual, (2) the employees have the right to fire and hire the firm's management, including the director, and (3) the employees can neither sell the rights just specified nor continue to enjoy them when they leave the firm. Moreover, the right to capture the residual was contingent on the association of one's live labor with the firm's physical assets.

De facto development of the labor-managed economy was cyclical, with ups and downs that reflected internal and external political conditions in Yugoslavia. Yet, over a period of twenty years, the ruling group developed a unique system that was supposed to end the alienation of labor, ensure industrial democracy at the firm's level, provide incentives for the collective to seek the best allocation of resources, and encourage the flow of innovation. Instead, the labor-managed economy has produced a crisis of enormous proportions proportions in Yugoslavia. Inflation has already destroyed the dinar; the value of the dollar increased from 4500 dinars in December 1988 to 36,000 dinars in October 1989. The rate of unemployment is well into two digits. The rate of growth has been negative in the late 1980s. Personal incomes are declining. Most enterprises are not liquid and
a sizable number are being subsidized. Finally, commercial banks have yet to develop sound economic criteria for long term investment decisions. Clearly, the cause or causes of the economic crisis in Yugoslavia constitute an important analytical issue.

...

The involuntary labor-managed economy creates a set of specific incentives and transaction costs that affect the social opportunity set. It is through their own system of incentives and varying transaction costs that institutions affect the behavior of economic agents in ways that are both specific and predictable. The behavior of economic agents, in turn, determines economic outcomes. For the analysis of the comparative efficiency of alternative institutions, it is then important to establish the effects of incentives and transaction costs on the social-opportunity set.

The total costs of a business activity include production costs and transaction costs. The former are the costs of all the resources, including entrepreneurial skills, required to change inputs into outputs. The standard neoclassical production function is about those costs. The latter are the costs of all the resources, including entrepreneurial skill, required to transfer property rights from one economic agent to another.

Transaction costs include the costs of making an exchange - for example, monitoring production, marketing output-and the costs of protecting the institutional structure, for example, by the judiciary or the police. Transaction costs depend critically on the institutional structure. Examples of transaction costs that are specific to the labor-managed economy of Yugoslavia are found in the choice of organization, in the bureaucracy and in the location of decision making within the labor-managed firm.

...

Those who support the labor-managed firm have confused participatory democracy within the firm with the specialized knowledge required to run it. The right of all workers to participate in running the firm rules out the right of any individual to make key decisions. Thus decision making in Yugoslavia is a time-consuming process carried out by resources that do not have the specialized knowledge required to identify and evaluate business decisions.

Moreover, the collective - that is, the workers' council - hires and fires the manager and approves hiring and firing of workers. It means that the manager of a Yugoslav firm, who is supposedly hired because of his or her specialized knowledge of business, has strong incentives to substitute policies that are consistent with his or her perception of the collective's preference for those that would maximize the value of the firm. The result is an increase in transaction costs and, consequently, a contraction in the social-opportunity set.

To make the labor-managed firm more efficient it would be necessary (1) to transfer to the manager a broad range of property rights, the most important being the right to hire and fire workers and the right to be
independent from the collective's preference; and (2) to design a new penalty-reward system for the manager that would give him or her incentives to seek and pursue policies that maximize value. The problem is that if those changes in property rights were made, they would de facto, if not de jure, do away with labor participation in the management of business firms.

...

The prevailing institutional structure in Yugoslavia affects the social-opportunity set via the employment problem, the allocation of risk, the demand for investment, and the flow of innovation. 

The employment problem.   Employees of the Yugoslav firm have the right to appropriate the residual, determine its allocation among the wage fund, the investment fund, and other legal uses, decide on the distribution of the wage fund, and approve the firm's employment policy. With workers given such decision-making powers, Professor Ward demonstrated that the level of employment in a labor-managed firm is determined by the equality between the average product and the marginal product of labor. It is clearly a restrictive and inefficient solution to the problem of employment. Furubotn suggested that the employment policy of business enterprises in Yugoslavia is even more restrictive. Evidence supports their respective findings that the labor-managed economy creates strong incentives for business firms not to hire new workers. 

The allocation of risk.   The nontransferability of the workers' right of ownership in the firm's earnings means that the labor-managed economy provides no room for specialization in risk bearing across individuals with different degrees of risk aversion. Moreover, the workers are forced in the aggregate to bear risks that are in fact insurable by diversification. Thus the labor-managed economy does not provide incentives for risk takers and risk averters to engage in transactions that move resources to more highly valued use.

Investment decisions.   The employee of a labor-managed firm has the right of ownership in the firm's earnings but not in its assets. When workers leave the firm, they lose all their claims to the future returns from investment decisions that were made during their tenure. Thus the employees have incentives to choose investment alternatives that promise to maximize cash flow during their expected employment with that firm. Moreover, the collective has strong incentives to seek long-term loans for either short-lived investments or for investments that promise a larger cash flow in the initial period following investment. In general, the labor-managed firm creates incentives for the collective to choose investments that shift the flow of income forward and postpone costs-to be borne by the next generation of workers. 

Incentives to innovate.   Given the prevailing property rights in the labor-managed sector of the Yugoslav economy, the pool of those who have the right to innovate is restricted to the working collective. The term "working collective" is important here. Individual employees can neither acquire productive assets nor determine their uses. Only the working collective as a whole can, through its workers' council. An employee who perceives an opportunity to innovate must sell his or her idea to the workers' council, a group of people who have diverse attitudes toward risk, limited business experience, inadequate understanding of production techniques and market processes, and different time horizons. This process impedes the flow of innovation. Moreover, the prevailing property rights in the labor-managed economy preclude the capitalization of the future benefits of successful innovations into their present value. The absence of the right to capture the future consequences of current innovation in one lump sum means that the collective has incentives to seek primarily those innovations that increase the near-term cash flow.

...

The property-rights analysis indicates that the labor-managed economy creates some positive transaction costs and negative incentives that are specific to its institutional structure. They contribute to a contraction in the social-opportunity set. Lack of incentives to innovate also limits the expansion of the social-opportunity set in response to new technical opportunities. The conclusion is that the labor-managed economy is not a viable institutional arrangement.
...




http://www.jstor.org/stable/1047532?origin=JSTOR-pdf&seq=1#page_scan_tab_contents

William Murderface wrote:

Milutin Mitrović  26/10/2016 |  
Samoupravljanje:
Budućnosti jedne utopije


Preduzeća u SFRJ
Bila mi je pružena prilika da, uz komentarisanje filma “Licem u lice” Branka Bauera, za Obrazovni program RTS2 kažem šta mislim o samoupravljanju. Blagonaklonost voditeljke ipak nije mogla da otkloni uobičajenu stisku s vremenom uz samoskraćivanje izlaganja. Stekao sam utisak da tema zaslužuje obradu u pismenoj, konzistentnijoj formi.
Sve prisutnije u razvijenom svetu, samoupravljanje je kod nas koji smo jedno vreme živeli u takvom sistemu ostavilo relativno malo traga. Ono je pretežno izvrgnuto podsmehu, nerazumevanju i nestalo je zajedno sa razgrabljenom imovinom na kojoj je počivalo. Ne mislim da sve iz samoupravnog konteksta zaslužuje divljenje, ali pažnju svakako. Forme u kojima se ono danas pojavljuje u razvijenom svetu svedoče da ideja demokratizacije upravljanja proizvodnjom i raspodelom ima budućnost.

http://pescanik.net/samoupravljanje-buducnosti-jedne-utopije/

Zašto se danas još uvijek ili ponovno bavimo iskustvima jugoslavenskog socijalističkog samoupravljanja? Pa zato što tražimo sve ono što bi nam moglo pomoći u suočenju i prevladavanju problema kapitalizma 21. stoljeća. I zato što je alternativa ‘socijalizam ili barbarstvo’ danas aktualnija no u vremenu kada ju je izgovorila Rosa Luxemburg

William Murderface wrote:

Zašto se danas još uvijek ili ponovno bavimo iskustvima jugoslavenskog socijalističkog samoupravljanja? 

Obično se uzima da su za razvoj ideje socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji, osim konteksta razlaza sa SSSR-om i Staljinom 1948., inspiracija bile Pariška komuna (1871.) i neke još starije ideje, primjerice one anarhista Pierre-Josepha Proudhona (1809-1865). No mi smo mišljenja da je najodlučnije utjecao jedan svjetski proces, koji je počeo 1950-ih, a trajao do 1970-ih godina. To vrijeme možemo nazvati i ‘zlatnim dobom’ kapitalističke države blagostanja, ali možemo i ‘crvenim desetljećima’, u kojima socijalizam kao svjetski proces nije bio frazom. U svojoj knjizi o raznim aspektima samoupravljanja, tada mladi znanstvenici nauke o upravi Stjepan Ivanišević, Željko Pavić i Milan Ramljak, koji su naslijedili teoretičara komune Eugena Pusića, u zajedničkoj knjizi ‘Samoupravljanje’ (IV. dopunjeno izdanje, Školska knjiga, Zagreb 1982.) razvoj ideje u tadašnjem znanstvenom žargonu pripisuju: pretečama naučnog socijalizma, anarhistima i anarhosindikalistima, tzv. državnom socijalizmu, Pariškoj komuni, klasicima naučnog socijalizma, društvu fabijevaca, guild-socijalistima i pokretu za radnička vijeća. Mi bismo ga najradije smjestili u jednu kontradikciju, čiji značaj je obilježio Jugoslaviju, ali nikako ne samo nju, sve dok je kao socijalistička postojala. Nju ćemo nazvati kao istodobnu svijest potrebe ‘povratka Marxu’ i toga da za opis, a kamoli mijenjanje novog, postkapitalističkog društva ‘Marx nije dovoljan’.

[*]
Filozof Herbert Marcuse, spominje ga Darko Suvin u svoj knjizi ‘Samo jednom se ljubi: Radiografija SFR Jugoslavije’ (RLS, Beograd 2014.), rekao je svojedobno da bi bolje od izraza samoupravljanje, koji asocira previše na administrativno upravljanje, bilo upotrebljavati izraz samoodređenje. Pa ipak, naša je tema socijalističko samoupravljanje u Jugoslaviji.

Kardeljev ustav trebao je štititi društveno vlasništvo od države i privatnih prisvajanja i interesa. Zato je on i ignoriran u sljedećem prokapitalističkom zaokretu 1989. – kaže Samary

O tome razgovaramo s francuskom ekonomisticom Catherine Samary, dobrom poznavateljicom te tematike, koja je o njoj napisala više knjiga (od 1988. do danas). Na naše pitanje kako objasniti vezu između ideje komune (općine) i samoupravljanja u privredi, a sve to s obzirom na ulogu partije (KPJ) koja je izvaninstitucionalno, a kasnije kao Savez komunista (SKJ), po Ustavu iz 1974. i institucionalno usmjeravala cijeli proces, Samary odgovara: ‘Uvođenje samoupravnih prava i transformacija partije u SKJ, povezana s rastom nacionalnih prava, postalo je politička realnost, a ne puka propaganda. No i samoupravni sistem i nacionalna prava u praksi su bili odlučeni i mijenjani ‘odozgo’, od strane partijskih vođa – što je odražavalo njihovu permanentnu ‘institucionalnu’ ulogu u pitanjima političke strategije: u takvom sistemu glavne ekonomske odluke bile su politički izbori i vice versa.

Iako je historizacija jugoslavenskog socijalističkog samoupravljanja danas duboko marginalizirana i potisnuta tema, jedan aspekt tog povijesnog pokušaja ipak stalno izranja. A to je aspekt ‘kulture’ u samoupravnom socijalizmu. Tu vladajuća glavnina današnjih kulturnjaka uglavnom iživljava svoji resantiman spram prošle društveno-političke formacije pukim tvrdnjama da kultura pruža dokaze kako to društvo nije moglo uspjeti. Pod dvostrukim udarom, s jedne strane ‘kulturalizacije’ politike sjećanja, a s druge povijesnog revizionizma, baš se kulturni ‘sektor’ najviše ističe u negiranju socijalističke prošlosti, u kojoj su mnogi od sadašnjih ‘umnika’ na javnoj sceni nekada i sami sudjelovali. Drugi moment istog problema je što se, baš u onih koji uzdižu ‘stručnost’ i ‘naprednost’, umjetnička produkcija tadašnjeg ‘modernizma’ ponovno uzdiže u nebesa, ali uglavnom kao zasluga ‘velikih pojedinaca’. Širi društveno-politički kontekst se, u raznim strukama vezanim uz kulturu, koje sada obilato historiziraju svoju ‘sektorsku’ prošlost, ili ne spominje ili se svi uspjesi u kulturi (ne samo u umjetnosti, ali s fokusom na nju) tumače kao nastali iz otpora socijalističkom sistemu.

Na samoupravljanje se može gledati i kao na alternativni ekonomski model, u situaciji kada su još postojali i radnicima naklonjeni menadžeri. Tako nam je svoju poziciju ‘insajdera’ opisao Aleksandar Kraus, 1980-ih generalni direktor značajnog beogradskog trgovačkog poduzeća Metalservis. On vidi u OOUR-ima ‘strateške poslovne jedinice’, a da u tome nije bio sam dokaz je i knjiga Toma Petersa ‘Liberation management’ u kojoj se spominju osnovni organizacioni gradbeni blokovi, ali i druga literatura inspirirana nama. Kraus podsjeća kako su u vrijeme donošenja ZUR-a ‘republičke birokratije već bile žestoko ušančene u obrani svojih privilegovanih interesa (…pa stoga…) nije postojala ni najmanja spremnost za stvaranje suštinski jugoslavenskih multinacionalnih kompanija’. On je sudjelovao u pokušajima da poslovodstva traže od delegata u radničkim savjetima jasniju politiku motiviranja radnika u OOUR-ima, ali i u poslovodstvima. Imao je niz ideja koje nisu bile u prilici da se realiziraju, tako i onu o ustanovljenju OOUR-a za rukovođenje prema unutra, a konzalting prema vani. Bez da ovdje otvaramo polemiku, narasli upliv ekonomista na samoupravljanje, koji su se pozivali i na više tržišta i na Marxa, nije riješio njihovu opsesiju problemom ‘produktivnosti rada’ i drugim nekritički preuzetim ekonomskim kategorijama.

William Murderface wrote:

Obično se uzima da su za razvoj ideje socijalističkog samoupravljanja u Jugoslaviji, osim konteksta razlaza sa SSSR-om i Staljinom 1948., inspiracija bile Pariška komuna (1871.) i neke još starije ideje, primjerice one anarhista Pierre-Josepha Proudhona (1809-1865). No mi smo mišljenja da je najodlučnije utjecao jedan svjetski proces, koji je počeo 1950-ih, a trajao do 1970-ih godina. To vrijeme možemo nazvati i ‘zlatnim dobom’ kapitalističke države blagostanja, ali možemo i ‘crvenim desetljećima’, u kojima socijalizam kao svjetski proces nije bio frazom. 

uskok i ajduk wrote:
Мислим да је Хуберт (форумски) писао да у Француској постоји огромна генерацијска мржња, па и класна мржња, према припадницима генерација које су стекле привилегије у "држави благостања", па још увек музу приходе из тих привилегија. Негде ми у забитом кутку мозга остао упечатљив Хубертов опис пензоса који иду около окићени неукусно скупим артиклима.

https://www.inisbgd.co.rs/celo/2017_2.pdf

str. 11-36

...
Резултати реформе нису били у складу са визијом југословенских комуниста. Уместо веће продуктивности и смањења трошкова производње, у условима тржишне економије дошло је до низа негативних појава, које ће проузроковати још већи спољни дефицит и појаву инфлације.22 Уместо предузећа ће улогу државе у економском систему преузети комуне, које ће спроводити политику протекционизма на својој територији. Онe ће користити чињеницу да преко комуналних банака директно располажу средствима из комуналних инвестиционих фондова. Већина предузећа ће сву добит уложити у повећање плата, независно од раста продуктивности рада, а повећани трошкови производње ће бити надокнађени повећањем цена производа, што ће водити све већој инфлацији. У новом систему је проблем „партикуларизма“ и „политичких фабрика“ постао још распрострањенији него пре 1961, јер ће комуне имати још већу моћ да штите „своје фабрике“ и затварају „своје“ тржиште унутар „својих граница“. Уместо ефикасне децентрализације економског система доћи ће до његове дезинтеграције, и то до комуналног нивоа.23 Годину дана после увођења економске реформе савезна држава је била приморана да реагује и ревидира је. Тако је 1962. уведена „друштвена контрола тржишта“, а савезна држава је преузела контролу спољне трговине.24 На тај начин је незванично укинута економска реформа из 1961, јер тржишни механизам није више могао да функционише, па самим тим није могло да дође до очекиваних позитивних резултата, који је требало да проистекну из увођења тржишне економије.

...

Од 1963. године ће доћи до процеса сталног слабљења улоге савезне државе у економског систему земље, као што је било и предвиђено новим уставом. Кардељева струја, која се 1961. залагала за јака предузећа и тржишну економију, од 1963. ће почети да се залаже и за јачање улога република у економском систему земље. У ту сврху ће Кардељ променити и сопствену идеологију у погледу улоге република у економском систему Југославије и од 1964. ће тврдити да републикама треба дати одлучујућу улогу у инвестиционој политици, иако је само неколико година раније тврдио да је то искључиво задатак савезне државе.30 Тако ће у овом периоду, уместо јачања улоге предузећа у инвестиционој политици, доћи до слабљења улоге савезне државе уз истовремено јачање улоге република. Паралелно ће до 1966. трајати и процес реинтеграције тржишта на републичком нивоу. Резултат тога је био нови облик дезинтеграције југословенског економског система и настанак шест засебних економских система унутар републичких граница. Званичан термин за новонасталу ситуацију је био „полицентрична планска привреда“, која ће постати реалност најкасније од 1966.31 Чињеница да је овако нешто само две године раније (1964) било за југословенске комунисте незамисливо и неприхватљиво, и да је чак и хрватски представник Бакарић, као један од главних заговорника економске реформе и либерално-реформске струје унутар Партије, стриктно одбијао „полицентричну планску привреду“ као решење, говори у прилог томе да овакав развој ситуације првобитно није био планиран.

...

Тако је годишњи савезни план привредног развоја за 1965, који је био на снази и важио до краја 1965, у јуну исте године једноставно стављен ван снаге и почело се са састављањем новог плана привредног развоја земље, који би био у складу са економском реформом.38 Ова чињеница потврђује претпоставку да је економска ситуација била толико критична да се није могло чекати до краја године са реформом, што говори у прилог томе да су југословенски комунисти били свесни тога да је хитно реформисање читавог економског система неизбежно. Ову ситуацију они ће покушати да искористе у сврху дугорочне легитимације сопствене власти, јер је дубока реформа читавог економског система пружала могућност да се исправе све дотадашње неправилности и на тај начин радничко самоуправљање постане реалност. Због тога је успех реформе имао и идеолошку тежину. Доступна архивска грађа потврђује чињеницу да се овог пута озбиљно приступило реформи и да је власт била спремна да уради све што је било потребно како би реформа успела. Уз помоћ стручњака из ММФ-а је конкретизован план економске реформе, а унапред су сагледане и могуће социјалне и политичке последице конкретних реформских мера, како би држава успела да их предупреди.39 Читав процес промена је требало да траје до 1971, тако да су предузећа имала довољно времена у овом прелазном периоду да се прилагоде новом систему. Циљеви реформе су били слични онима из 1961, главни циљ је био реализација радничког самоуправљања у условима тржишне економије. То је конкретно подразумевало повлачење државе и политике из економије и истовремено јачање улоге предузећа. Требало је да најкасније од 1971. предузећа располажу са најмање 70% остварених прихода40 и самостално воде инвестициону политику у условима тржишне економије, и на тај начин буду конкурентна и на светском тржишту.

...

Нови Савезни друштвени план развоја Југославије, о коме се интензивно дискутовано скоро годину дана, донет је тек у јулу 1966, када је планирана економска реформа већ била осуђена на неуспех, јер је првобитно спроведена банковна реформа стављена ван снаге, чиме је онемогућено остварење постављених циљева. Овај друштвени план развоја је од самог почетка био дефицитаран и није могао да обезбеди ликвидност југословенске привреде.48 О практичном одустајању владе од даљег спровођења економске реформе југословенска јавност није била информисана. Строго поверљиви документ Савезног министарства финансија о кретањима у привреди након спровођења економске реформе нам даје реалну слику „успеха“ реформе. Из овог документа сазнајемо од економских експерата да ниједан од девет постављених циљева реформе није у потпуности остварен. Нити је начин доношења одлука о инвестиционој политици децентрализован онако како је то било планирано, нити су банке, као самостални актери, преузеле главну улогу у финансирању инвестиција. Последица је било то да се проблем широког фронта инвестиција није могао решити, због чега је и даље инфлација била висока а ликвидност привреде угрожена. Економски експерти су дошли до закључка да је проблем инфлације био много већи него што се првобитно мислило и да ће решење овог проблема дуже трајати него што је било планирано.

...

На крају су експерти закључили да је планирана економска реформа у априлу 1966. пред дефинитивним пропадањем и истовремено апеловали на надлежне политичаре да предузму хитне мере како би се омогућуло њено даље спровођење.49 Ови апели нису могли ништа да промене, јер су најкасније у априлу 1966. водећи југословенски политичари у тајности већ донели одлуку да одустану од спровођења првобитно планиране економске реформе и да потраже други начин за дугорочну легитимацију власти. Ово важи и за Ранковићеву и за Кардељеву струју унутар СКЈ. Разлог због којег су југословенски комунисти донели овакву одлуку је од кључне важности за нашу тезу. Када је извршена валутна реформа, било је, први пут након 1945, могуће реално сагледати снагу југословенске привреде и извршити поређење са привредама других земаља. Власт је била шокирана резултатом јер се испоставило да је југословенска привреда била много слабија, а читав економски систем много „болеснији“ него што се првобитно претпостављало.

...

Овакав развој ситуације је довео до тога да су комунисти одлучили да одустану од спровођења економске реформе и остваривања радничког самоуправљања у оном облику како је 1965. било планирано, иако то неће никада јавно признати. Сувише дуго је економска реформа у јавности представљана као нешто неизбежно у процесу стварања југословенског идеалног друштвеног система да би се од ње одустало. Због тога је било неопходно у јавности и на папиру и даље инсистирати на спровођењу „економске реформе“ и званично тежити „радничком самоуправљању“, а истовремено тражити нове путеве за дугорочну легитимацију власти. Отварање „националног питања“ је био погодан начин да се јавни дискурс са економских питања пребаци на политичка и на тај начин прикрије одустајање од реформе. Дугорочни легитимитет власти није више требало да обезбеди решење економских проблема и стварање здравог економског система, већ решење „националног питања“, које ће бити отворено већ 1967. године. Након тога ће се „радничко самоуправљање“ пре свега свести на децентрализацију политичког система земље.

...

Поједностављено речено, у периоду од 1966. до 1971. доћи ће до процеса дезинтеграције економског система СФРЈ, при чему је реализацијом партикуларизма на републичком нивоу дошло до учвршћивања шест мање-више засебних економских система унутар републичких граница. Важну улогу у том процесу је имала децентрализација Југословенских железница и увођење „републичких железничких тарифа“.53 Ова дезинтеграција економског система је била предуслов децентрализацији политичког система, која ће бити у центру пажње након отварања националног питања, јер тек пошто су републике добиле надлежности у области економије, национално и питање политичке децентрализације земље су постала актуелна политичка питања.

...