Јер тај ум, који гледа да тера људе да иду куд им се каже, није само у главама архитеката и других планера јавних места. Они често ураде посао како треба – на стадионима направе потребан број улаза, око зграда довољан број места за паркове и паркирање, и градитељи понајчешће и ураде како им се нацрта. Него онда дође неки кербер, ака шеф обезбеђења, и нареди да се затворе сви улази осим једног (случај девојке која је погинула улазећи на концерт Рибље Чорбе у Загребу осамдесетих). Чак и не мора да буде неко место где се наплаћује улаз – по разним фирмама сам виђао, посећујући их послом, да разне бочне капије буду замандаљене. Чак и по кафанама, мензама, тржним центрима (!). Понекад и главни и велелепни улаз у зграду, тик до паркинга, буде не само закључан него и затрпан којекаквом старудијом – господо пословни пријатељи, изволте обићи 500м кроз теретни улаз, обезбеђење! Не можемо дозволити да нам којекакви улазе и да неко нешто украде а да није бар шеф одељења, сви сте сумњиви!
И то нема везе са капитализмом, социјализмом и филателизмом – то је тако у главама управљача простором. Кад стигнем негде, већ по томе како се улази видим какве главе управљају тим. Да ли ме терају да идем куд они хоће, или ипак цене моје нула зарез три секунде. Сетите се овога кад год одједном више не можете да прођете онуда куд сте навикли. Неко вас тренира.
И опет и ти програмери ће да ураде оно што им се наручи, а наручиће им оно што економиста смисли као нај*исплативије. Јер они су ту, сви редом, не зато да би свима заједно било боље, него да би се профит воздигао до максимума својега, па макар сви поцркали.
*"нај" - на који рок? Па разуме се, до краја квартала. После тога потоп. Најважнија ствар у свемиру чак није ни да добро стојимо, ни да имамо лове до крова банке, ни да је профитна стопа нешто велика, него да приметно расте у односу на претходни квартал. Остало се занемарује.