Science Fiction

Tri za pocetak. Procitao,treba da završim tu pocnem trecu,jeste prejak serijal(opisi zarobljenika,uf)

Па управо сте му рекли оно што бих и сам рекао.

Доста зависи од тога шта је већ у глави, и шта се од тога свидело. У ствари управо и сам гледам шта бих следеће читао. Синоћ сам наставио са Морганом, узео "Тринаест", што као и јесте из истог свемира, али неколико векова пре "Дигиталног угљеника", ал' ту му је крај, немам више. Некако се последњих година боље лепим за дугачке ствари од неколико књига, мање има изградње свемира и излагања поставки, више има шта се у том свемиру догађа. Ал понестаје... Дину сам прочитао већ неколико пута, КС Робинсонов Марс (у три основне боје) ми је лоше оцрован и тешко се чита, Бенксову "Културу" сам исто бар двапут, Рејнолдсов циклус исто двапут... једном сам чак прочитао Асимовљевљевљеве роботе и задужбину и, шгјз, било је то занимљиво док је било ново, сад су остали кратки кримићи. Чак сам, на реч присутних, прочитао и Хиперион, и океј, постаје занимљиво кад се склони Ктулу (дотле је воњало по страви и ужасу, неубедљиво). Па ево зимус и комплет Стругацке, и они су изградили читав 1 свемир... А шта сад, шта ми је следеће?

Erzsébet Biszak wrote:Meni je leva ruka tame jako teško išla

Мени само кад сам се трудио да је читам на мађарском. Додатно отежано несташицом струје, тешко ишло уз свећу.

Прошле зиме прочитао поново... и фино тече својим током, као оно кад се топи снег.

Елем, и тај Тринаест. Морган се ту није нарочито упињао да направи преставак^РЖ за Ковача, али отприлике и јесте то, има ту неколико технологија и друштвених збивања које би се лако уклопиле у ту причу, кад би само написао још понешто да премости та три-четири века између.

Тек освајају Марс, фали им добровољаца, још нису основали марсовску археологију (тј не сећам се да ли су уопште нашли нешто од уређаја Древних, њихова технологија још не утиче на радњу), али су зато кренули са генетским експериментима, и модел 13 је испао посебно зајебан, јер је генетска ревизија назад на модел из праисторије, мачо ловац и ратник, с тим што није баш војник јер не јебе живу силу. Наравно, лоше се уклапа у постојеће феминисано-задружно друштво, које зачудо и није толико мегакорпоративно, него има брдо мањих фирми. Америка је пала под свој утицај и поделила се на пацифички Обод, североисточну Унију и Конфедеративну Републику (ака Џизсленд).
Заплет је зајебан, у суштини полицијско истражни али са гомилом зврчки, макљаже, наоружањем за добру игрицу, сменом главних сумњиваца, јаким ликовима, ситним траговима за шерлоковање, ко воли, ма има све. Једина рупа у причи је што су тринаеске из америчких, британских, француских и кинеских ергела све исти модел, упркос неким разликама у одгоју. И што у завршној сцени њих двојица остају да се бране од најезде црвених кошуља(тм) у служби лика који је већ мртав... миссим, могли су да искотрљају његову главу напоље и кажу "ево решили смо вам сукцесију, ај сад и'те кући и видите ко вам је следећи, нас чека авион", ал' јок, Морган више воли да их остави без вешалице на литици, нема наставка.

Елем, коме се свидео Дигитални угљеник, ово је још и јаче, мада (или упркос томе што је) технолошки сведеније.

И нешто слично мада из сасвим другог свемира, Алистер Рејнолдс, "Кућа сунаца". Јер нема везе са свемиром Откровења, а ни са оним другим потоњим циклусом. А има материјала да се угради бар још толико, јер је тај свемир напросто толико комплетан.
Човечанство се отиснуло у дубоки свемир након што је неко време удобно таворило у Златном сату, што је 1 прстен од насеобина (обично издубљених астероида) у орбити пречника 1 светлосног сата. Неколико (мада не каже нигде колико, спомиње само десетак имена) богатијих изграде по хиљаду бродова и исклонирају се у исто толико примерака и крену, без друге посаде, с тим да ће да се нађу негде на сваких хиљаду година, па касније на две-три-сто и на крају се усталило да је један Круг двеста хиљада година. Од чега лично проживе можда један промил, остало ко у замрзивач ко у стазисно поље, технологија је развијена успут у првом кругу.
Радња почиње шест милиона година касније, али се преплиће са (продуженим) детињством оснивачице друге Лозе и имерзионом игром којом се бавила као клинка, до отприлике тридесете године.

Временске размере су оно... у јеботе, док стигнемо до договореног места, никад не знамо коју ћемо цивилизацију тамо затећи. Радња је опет мистерија, и решење се мења на сваких десетак поглавља. То што су сви умешани ликови (осим мештана и неколико странаца) практично иста особа у више издања (оба пола), са вишемиленијским искуством, додатно компликује радњу, али Рејнолдс одлично барата тим. Ствар галактичких размера, одлично.

Рејнолдс, "Јелисејски пожар", наставак "Префекта" (који се сад у УК зове "Успон Ауроре", јер хоће да направи читаву серију одатле). Већ сам писао негде да је се дао политићки искориговати, па сад има и понеког статисту који није ни мушко ни женско већ неутроа (ал' пошто су демархисти већином канадског порекла, те све врви од француских имена, да ли би се то читало нетроа?), а кад мурија прича са грађанима, онда се за убијеног пита “Did they have enemies, that you knew about?” - али кад причају између себе, онда они пише како је већ они навикао у осталим њиховим књигама, са он она.

Има и један феноменалан бисер:

“Nine hundred thousand cubic litres of water,” Brig answered, in a sort of daze. “Not far shy of a million tonnes. If the doors open in sequence, like Virac said, we’ll get the air first, then the water.”

Дакле кубни литар му дође хиљаду обичних, или 1 кубни метар.

Али то су једине две мане. Све је као што је било у Префекту, исти ликови, не нарочито промењени (догађа се само две године касније), радња је компликована како се од Рејнолдса и очекује, мада нешто једноставнија него пре. Успешно ме је навео да не приметим трагове оног што се стварно десило до, пред сам крај. Неколико баш сурових слика је успео да запакује тако да ништа на суровости не изгубе, а да опет не изазове згражавање, може ладно да се чита даље. Уосталом, тако је радио и раније, уме он то.

Радња је брза и одиграва се, као и увек, на два-три места истовремено, има увек доста фигура у игри, али је води мајсторски и не ствара хаос, ладно се прати. Мало су развучени и глагољиви делови где прати развој главног негативца (тј породице), ал' ајде, то сам углавном испрескакао у другом читању.

Сад ме сврби да видим кад ће да изађе следећи део.

Ма он је успео и ислам да поправи...

Има још у "Црвеном Марсу" делова где објашњава зашто је капитализам неодржив, осим ако се веже у ланце и навелико замени задругарством, самоуправљањем и уопште нечим нехијерархијским и непрофитним.

Jel citirao delove iz Zakona o Udruzenom radu?

Ни близу, чак ни он, који се тим годинама бави, не зна ни жњ о СФРЈ. Ми смо живели у добро чуваној тајни.

stvarno nas je politika izmestila, čitam 'zoran živković mrzi sf' i kao, a jbt koga briga što
zoran živković mrzi sf, a za ostalo ok, morao čovek da zaradi.

moram naći način da se izmestim malo

Ијан М. Бенкс, "Алгебраш". Ово није Култура, ово је неки други свемир, у ком су углавном већ почистили вештачке умове и успоставили опет (отприлике четврти пут) мрежу црвоточина и улаза, па постоји неколико мегацарстава с краја на крај галаксије, вероватно поприлично испреплетених, која углавном мирно живе и ту и тамо се мало попичкају на ободима, па се опет уништи портал и неки тамо буџак причека век два док споровозно, скоро светлосном, стигне нови.

Упоредо са тим брзим врстама, које трају испод сто хиљада година, постоје споре врсте, међу којима су главни Станари (ако неко има бољи превод за dweller, нека јави), који су тек нешто млађи од свемира, и живе у гасним џиновима. Пошто је једна оближња хегемонија кренула да се шири, и њихов главнокомандујући архимандрит (!) је на челу похода, скупља се одбрана једног од забаченијих система у царству Меркаторије, а и једни и други траже шифру за тзв. Станарски списак, што би требало да су координате њиховог тајног система капија и црвоточина, што би био епохалан проналазак, кад би успели да је пронађу, и некако успели и да употребе. Ко први, његова галаксија...

Прц је у Станарима, који јесу тако матори као што се да наслутити, и појединачно живе исто јако дуго, и као цивилизација су стекли статус Маторих Зајебаната (ретко користим почетна велика слова, али овде је заслужено). Немају ни државу, ни државе, ни било шта што би личило на систем, они су скуп певачких друштава, сви ексцентрични на своју страну, не јебу живу силу и, све скупа, живе како хоће.

Следи неколико стотина страна јурњаве, потраге, опичених пејзажа, невероватних култура (а и култова), са преокретима где им се уопште нисам надао (а читам други пут!). Додатни слојеви преко тога: првобитна тројка главних ликова, где је 1. стварни главни лик, станаролог, 2. риба са војном каријером у Меркаторији, 3. лик који штанцује борбене бродове за Меркаторију, 4. риба која им је била четврта али гине на излету, пре стварног почетка радње. Други слој је сама Меркаторија, која је невероватна папазјанија државних служби, грана војске шпијунаже и којечега, све са огромним системом називља, хијерархије, дворских односа... све што следи. Треће је много простија структура код Архимандрита, који све држи у шаци и изиграва интелигентног диктатора (или лика који је толико интелигентан да је видео да другог излаза нема, осим навише), код кога нпр суровост нема смисла ако није уметничка форма. Четврто су Издаљци (beyonders - има ли и за ово добровољаца?), о којима се слабо шта зна, осим да пропаганда о њима лаже. Углавном су његови савезници, осим кад нису.

Радња, наравно, пичи у цик цак и нисам скоро ни у једном случају успео да погодим шта ће следеће да се деси (а, понављам, читао други пут).

Дакле, обавезна лектира за зимски распуст, ко досад није.

Bleeding Blitva wrote:Liu Cixin: Remembrance of Earth's past

Proper sfčina koja počne s kineskom kulturnom revolucijom 1967 i onda to ide kroz stoljeća uz hrpu ideja o kozmičkoj sociologiji, humanosti i svašta nešto, toliko da oprostiš onaj očaj od karakterizacije likova (kad je opisao nekakvu idealnu ženu podsjetilo me na neki klip gdje se sprdaju kako muški autori pišu ženske likove ). Baš je jako page-turner a čitavo vrijeme je jeza prisutna pogotovo u drugom romanu gdje kulminira taj kozmički mračnjak, ma baš ono eerie. Uglavnom super je i sad mi bed krenuti na sljedeći sf (najnoviji od Kim Stanley Robinsona), nek još malo potraje ovaj feelgood eerieness

joj meni to bas bio primitivan SF. ono kao da asimov uhvacen od kineza i posrtao mandzurijski kandidat. no da serem drago mi je da ti se dopalo.

Bleeding Blitva wrote:Kim Stanley Robinson: Ministry for the future

Ursula le Guin je u svojoj zbirci eseja "The language of the night" između ostalog pisala i o zadaći spekulativne fikcije, o promišljanju o mogućoj i boljoj budućnosti pa na tragu toga kod ovog gorespomenutog romana čitamo o djelovanju ministarstva koje skrbi o dobrobiti budućih naraštaja. S jedne strane mogu zamisliti da su Bernie Sanders i AOC pohađali radionicu kreativnog pisanja i dobili zadatak napisat roman o klimatskoj promjeni, a s druge strane pada mi na pamet kako smo svi mi kondicionirani negativnošću, distopijama i kad se pojavi nekakava utopija mi odmah reagiramo cinično i distancirano. Ovo je klasičan KSR, uranja u utopiju i još jednom progovara o Mondragonu, ekonomskom sustavu baziranom na zadruzi iz Baskije, čestom motivu u njegovim romanima.
Jako mi se dopada utopijska dimenzija romana, al ima tu svašta, šteta što nismo dopili black op dimenziju

s druge strane KSR je slow burner ali ozbiljan roman.

"Мост" Ијана Бенкса. У ствари није СФ, јер се онај део где процури нешто ентитета из Културе јавља тек у сну, и то другог реда (сан у сну), али ајде, лик сања себе како сања СФ. Је ли то онда јесте или није?

Пре него што га отпишемо као релативизатора (границе између јесте-није СФ), да прво утврдимо да он сам рече да ово није СФ, и да се овде потписао без М. Међутим, тек од ове књиге, за коју сам вели да му је најбоља, он почиње то строго да разграничава, тако да... ајде да кажемо да је накнадно одлучио да ово није, јер као "ако у роману двоје оду на пут, то још не чини роман путописом" или тако неко поређење.

ЛМ, лик из сиромашне железничарске породице постаје успешан инжењер, и смува се са рибом из боље куће, али у отвореној вези. Њих двоје јако утичу једно на друго, без обзира на поприличне паузе. Њен други тип, у Француској, закачи болештину (е да је бар бацио кашику, ал' онда не би било књиге) и она оде да га негује, а овај остане и спичка се својим занатски лицнутим јагуаром у нека напуштена кола на једном мосту, све гледајући у онај други, железнички мост. Проводи остатак књиге у коми, за време које сања да живи на Мосту, који је на реци широј од хоризонта, вишеспратан и настањен. Он је тамо под амнезијом, пацијент психијатра, и зове се Џон Ор, што је фина паралела са Урсулиним "Небеским жрвњем", где главни лик сањањем мења свет (сад да ли преласком у други паралелни или некако другачије) а зове се Џорџ Ор, исто са два р.
За разлику од рла, где је Алекс, ваљда Ленокс, успешан и поприлично богат, на Мосту као Џорџ Ор он је у статусу пацијента, тј заморчета свог психијатра; све што хоће, добије - али то није његово, он само дужи и одећу и шешир и стан итд. И, за разлику од рла где ради мање више шта му се ћефне (али редовно пизди на Тачерку и глупе шљакере који опет доводе торијевце на власт), на Мосту је бирократија, скоро тоталитарна, и он убрзо губи статус. Ту му помаже риба (опет на слово А и из дообре куће, опет опичена и са уметничким склоностима), да се бар смести негде док не види шта ће. Током неке незгоде, он помаже да се рањеници утоваре на воз и остаје насукан у том возу. Гладује кријући се неколико дана, воз не стаје, и стиже негде на копно, које ипак постоји. Ту доживљава још неколико епизода - на копну је рат, и прво га метну за келнера у политичарском вагон ресторану, јер не зна језик, па онда у официрском, па кад стигну на фронт сви изгину а њега преузму бандити, па онда касније и њима умакне и крене ка другој обали, даље низ пругу.
Све то време он повремено сања, или записује лажне снове за психијатра, доста чудне ствари, углавном о немогућности кретања, стизања, проласка, преласка. Други део тих снова је кад је он Варварин, који говори тешки шкотски (читати наглас у себи иначе се не да разумети) и има пројектилни нож (чест лик у Култури) и још једног створа који му углавном чучи на рамену и говори неразумљивим хајтеком. Варваринове догодовштине се донекле преплићу са осталим сновима (нпр исте хурије са мужјацима који не расту више од метра али буду курати, мада треба по четворица...), а крећу се углавном кроз разне грчке митове - он среће и Прометеја, и Медузу, и Харона и Кербера и Сизифа, и свачији случај решава некако мачем. Тај део је пиш живи, као и шта му говори овај на рамену ("јеси ли најзад скупио туце неурона да смислиш нешто?").

Све се то на крају некако слаже у целину, након добре расправе између његова три лика, ал' да не кваримо.

Прочитао сам, у ствари, и претходне две... ал' то баш никако није за ову тему, и занимљиво је само, ето, да се види развој писца.

Иначе, само 1 мала напомена, у те прве две Бенкс ради оно што је касније скоро стално радио: ватромет није на самом крају, нема великог финала. То је било два-три поглавља раније. Њега више занима шта је било после, како ће учесници да наставе своје животе.