Science Fiction

Е, најзад... дођох до Културе. Ијан М Бенкс, "Сети се Флеба". Што може да се сматра уводом у Културу, од које се у овој књизи, засад, виде само обриси, све нешто из друге руке и у натрухама, обиграва око ње у пошироким круговима и опипава тек издалека.
Јер је главни лик Бора Хорза Гобучул, обртањ (да употребим руски превод, који код њих значи и вукодлака, тј неког са променљивим обликом), припадник малобројне врсте, одгајене као оружје за неки давни рат. У току је рат између Идирског џихада и Културе, у ком се Култура још увек само повлачи, а цела радња је само једна епизодица у четрдесетосмогодишњем рату. Један Културин вУм избегава уништење невероватним маневром, измешта се (што је најбоља замена за телепорт) у сред гравитационог сингуларитета, играјући на дванаесту децималу ситне шансе у прорачуну, и успева. Нађе се где је хтео, у подземном тунелу одбрамбеног система за неки рат од пре неколико миленијума, ама планета је сад заштићени музеј, а од чувара зазиру и Идир и Култура... осим што је Хорза већ био у кустоској посади тамо, па ће њега пустити.

Прва половина књиге је само крчкање, цик-цак путања до слетања на музејску планету, у којој се на мицеве упознаје расположива технологија, обриси онога што Култура може (а може практично све што вам падне на ум), и то дође више туристички део, мада има и добре пуцачине и вратоломних вожњи (Амазон и Бенксова задужбина су се на крају договорили да се нису договорили, неће се снимати серија, а штета... а можда и боље да сачека да техника сустигне).

У тунелима долази до праве бесмислене пуцачине. Хорза је на страни Идирана јер имају веру, за разлику од Културе која је "под машинском управом"; међутим нека група Идирана је стигла тамо пре њих и на силу, побили су све кустосе (и његову рибу) и кренули соло, последња двојица, у потрагу за вУмом. Нису обавештени да је он на њиховој страни и на истој мисији, и његова пиратска екипа успе да их среди обојицу - једног убију, другог заробе. Ал' жилави су ови, један остане довољно жив да покрене воз (тунел је део подземног железничког система, никад нећете знати где нам је генералштаб), а други искористи стизање тог воза да се ослободи и побије све. Тј скоро све, јер ту је и разоружана, заробљена шпијунка из Културе, која мање више статира кроз цео роман, али на крају вади зуб и претвара га у разорно оружје... и враћа се сама.
Оваква папазјанија од радње је управо оно што Бенкс мисли о ратовању - сјебаће те савезници, за јунака ће те прогласити непријатељ; извршићеш мисију али ћеш погинути а ћар од мисије иде непријатељу; војна логика те тера да убијаш без везе и за сваки случај, јер док сазнаш који су наши који њихови може бити касно итд итд. Погодиш циљ и промашиш све остало...
О самој Култури је још увек овде све округло па на ћоше. Зна се да имају службу звану Контакт, што би ваљда било министарство иностраних послова, кад би имали владу. И да Контакт има Посебне Околности, што би требало да им је Служба, оно са све агентима и тајним задацима, и да је Перостек Балведа, ова што се враћа сама, њихова. Види се Вавач, нешто као Нивенов прстен али широк 30 хиљада километара и сразмерно дугачак, посебан по томе што има копно само уз ивични зид, а све остало је један прстенасти океан, по ком плове туристички бродови дугачки по 3-4 километра... и све се то уништава да не би Идир на њему направио војну базу. Слике које ту Бенкс оставља у читаочевој глави су за акутну вртоглавицу, после које она хронична некако лакше пада.

Иначе, типично за Бенкса је да је кулминација догађања отприлике два поглавља пре краја, јер није крај кад потрошимо петарде, рат је то, ваља погледати шта бива после.

Observant fans of HG Wells have questioned how a new coin from the Royal Mint commemorating The War of the Worlds author could be released with multiple errors, including giving his “monstrous tripod” four legs.
The £2 coin is intended to mark 75 years since the death of Wells, and includes imagery inspired by The War of the Worlds and The Invisible Man.

Unfortunately, it strays from Wells’s vision of his creations. “As someone who particularly likes one of his very famous stories, can I just note that the big walking machine on the coin has four legs? Four legs. The man famous for creating the Martian TRIpod,” wrote artist Holly Humphries. “How many people did this have to go through? Did they know how to count?”

https://www.theguardian.com/books/2021/jan/05/hg-wells-fans-spot-numerous-errors-on-royal-mints-new-2-coin

Култура 2: "Играч". Ово се већ, бар у првој половини, догађа на територији Културе, која у ствари нема територију, тј не троши планете, она производи себи где ће да живи. Нешто као Нивенов прстен, накратко виђено и у првој књизи, значи 30000 км широко и осам милиона километара у пречнику. Још се гради, додају се нове плоче. Пошто се грађани Културе баве провођењем времена, постоји тако и Играч, један међу милионима који се баве емпиријским истраживањем теорије игара. Значи уме да игра све што је већ смишљено а да је иоле занимљиво, и у већини јачих игара је отприлике неприкосновен шампион (и прикосновен у још толико :паће.
И онда га Посебне Околности (што је нешто као Ција у Култури), радна јединица унутар Контакта (што су спољни послови), индиректно врбује да буде почасни делегат на турниру на Азаду. Азад је царевина у неком даљем буџаку галаксије, која нема појма шта је то Култура, и требало је досад сто пута да се распадне, али се држи захваљујући Азаду, истоименој игри, која школује управљаче. Јер ко уме добро да одигра, уме и да управља царством. Игра је невероватно компликована, комбинација неколико карташких игара и шаха са педесетак различитих фигура на неколико табли. Тренутни регент (јер је цар напрасно бацио кашику) је учио игру 60 година... а наш Играч две године, успут.
Занимљиви ликови: Флере, дрон (дакле пуноправни грађанин Културе) који га прати и гурка у појединим тренуцима; Шохобохахум За, Културин амбасадор и поприличан лудак те алкос на обуци за вишег алкоса; регент Никосар, средњеполни (Азађани имају три пола: мушки даје сперму, средњи јајну ћелију, женски носи трудноћу; средњи је на власти), те неколико дворана, великаша, судија, свештеника, где је сваки дат доста живописно, и преко њих се оцртава како живи царевина. С друге стране, у две-три епизоде се види и њено наличје.
Психичка трансформација самог Играча се лепо може пратити током турнира, како он почиње да личи на њих самим тим што се уживљава у игру и говори њихов језик. У финалу, наравно, регент се проглашава за цара још око полуфинала, јер не може се дозволити да један глупи странац уопште дође дотле, али у стварности, на турнирској планети (једна од опиченијих диљем васколиког СФа, екологија је сулуда) се њих двојица макљају до бесвести. Да не одајем баш финале, није оно што сам очекивао. Наравно, после финала има још тридесетак страница, Бенкс је то, ништа није онако како је изгледало, па се добија нешто налик оном кад Поаро објашњава ко је све починио убиство у Оријент експресу.

Има занимљивих делова на местима где Бенкс открива шта је то Култура на врло заобилазан начин. Једно су ствари које Азад не сме да зна и зашто баш то (нпр чак и сам мараински, Културин језик, јер би се анализом језика свашта испоставило). Друго су ствари које ни Играч не зна о себи и Култури, јер није пазио на часу, учио пре сто двеста година па заборавио, или никад није ни знао - нпр да турнирска планета има 1,5 нормалне теже, па скоро сви морају да носе АГ опрему, а њему се тело за десетак дана само од себе прилагоди, ојачају мишићи, подебљају се кости итд. Оно што је знао је да имају ко зна колико генофиксаних жлезда да могу сами себи да луче кад им која дрога треба, и да могу да мењају пол по жељи - оно, буквално замисле себе у другом полу и тело крене да се мења. По повратку, дочека га риба која је у међувремену стигла да буде отац и управо се враћа у женско стање...

Ел треба да препоручим? Ево.

"Текућа технологија" је збирка прича, која добрим делом належе на Културу, али не скроз. Од седам причица и једне новеле, четири приче немају везе са њом. Приче су, онако, занимљиве идеје и баш оно што се очекује од СФ приче - кратко, јасно, са поентом, врло оригиналном идејом, и јебитачно.
Око наслова збирке (и саме новеле), превод фразе би требало да гласи "врхунска технологија" (бар тако вели наша википедија), међутим то се односи на атрибут, кад се за нешто каже да је "state-of-the-art", а и онда више значи "како тренутно стоје ствари" илити "шта се сада сматра за напредну технологију" а врхунско не мора баш да се подразумева. У наслову, пак, стоји одређени члан, тј "то тренутно стање ствари", па сам зато тако превео.
Елем, овде Бенкс отправља питање односа Земље и Културе, тј да ли су уопште у истом свемиру и како то да се још нисмо срели. Испада да је Култура настала пре неких 8000 година (а романи обухватају, одокативно, пар миленијума и негде пише да је потрајала још 10 или 40 хиљада година).
Негде око Земље невидљив кружи брод Произвољни (о томе како Бенксови бродови/умови дају себи имена би могао посебан чланак да се напише), са посадом од око триста посматрача. Иако су по (својој) дефиницији хуманоиди, у шта сврставају и хомо сапиенса, једва половина би могла да прође на Земљи без озбиљнијих преправки.
Све време виси одлука шта да Култура ради са Земљом. С једне стране, да нам се објаве, морали би прво да нас разоружају иначе пропаст. С друге стране, да наставе да само посматрају, па ако кренемо да се нагло самоуништавамо, да онда интервенишу, хм, ту се ризикује да се закасни у процени (технички би се постигло), да се Култура предомисли, да негде исклизне нешто...
Притом се један од шпијуна/осматрача на Земљи подомаћио, неће да се врати, штавише тражио да му се уклони све што може - жлезде за лучење дрога, способност да мења пол, ма свашта, да би се осећао што више домаћим. При чему из себе лучи чисти очај и, оно, јесте овде нашао себе, али јадног и бедног и склоног самоубиству из друге руке.
Расправе на броду су с једне стране дубокомислене и далекосежне, с друге урнебесне. Нарочито оно кад један од бродских живописнијих типова, вазда расположен за јебање, покуша да се прогласи за капетана (брода који је за неких девет редова величине паметнији од њега и то сви знају) и то све у стилу Старог дрека (осим светлосне сабље из конкурентске серије, и то праве, направио му брод), тако што држи промотивни банкет на ком држи говор све скачући по софри. Тај говор је за антологију.
При свему томе главно питање је етичко - шта да радимо а да не испаднемо ђубрета и да сутра можемо себе да погледамо у очи, и које од решења чини мању штету и убија мање људи.
На крају се одлучује да Земља остане изолована још који миленијум, па кад наиђемо следећи пут, ако су још ту, видећемо.
Два лика одавде (Дизиет Сма, прво лице овде, приповедач, и дрон Скафен-Амтиско) се појављују у наредном роману, "Употреба оружја". Сва имена лица (људских, те Умова различитих јачина) су скраћена; пуна имена су племићка (јер сви су они некакви племићи, свих ен билиона (да, оно са 12 нула)) од бар седам делова.

паће wrote:"Текућа технологија" је збирка прича, која добрим делом належе на Културу, али не скроз. Од седам причица и једне новеле, четири приче немају везе са њом. Приче су, онако, занимљиве идеје и баш оно што се очекује од СФ приче - кратко, јасно, са поентом, врло оригиналном идејом, и јебитачно.
Око наслова збирке (и саме новеле), превод фразе би требало да гласи "врхунска технологија" (бар тако вели наша википедија), међутим то се односи на атрибут, кад се за нешто каже да је "state-of-the-art", а и онда више значи "како тренутно стоје ствари" илити "шта се сада сматра за напредну технологију" а врхунско не мора баш да се подразумева. У наслову, пак, стоји одређени члан, тј "то тренутно стање ствари", па сам зато тако превео.
Елем, овде Бенкс отправља питање односа Земље и Културе, тј да ли су уопште у истом свемиру и како то да се још нисмо срели. Испада да је Култура настала пре неких 8000 година (а романи обухватају, одокативно, пар миленијума и негде пише да је потрајала још 10 или 40 хиљада година).
Негде око Земље невидљив кружи брод Произвољни (о томе како Бенксови бродови/умови дају себи имена би могао посебан чланак да се напише), са посадом од око триста посматрача. Иако су по (својој) дефиницији хуманоиди, у шта сврставају и хомо сапиенса, једва половина би могла да прође на Земљи без озбиљнијих преправки.
Све време виси одлука шта да Култура ради са Земљом. С једне стране, да нам се објаве, морали би прво да нас разоружају иначе пропаст. С друге стране, да наставе да само посматрају, па ако кренемо да се нагло самоуништавамо, да онда интервенишу, хм, ту се ризикује да се закасни у процени (технички би се постигло), да се Култура предомисли, да негде исклизне нешто...
Притом се један од шпијуна/осматрача на Земљи подомаћио, неће да се врати, штавише тражио да му се уклони све што може - жлезде за лучење дрога, способност да мења пол, ма свашта, да би се осећао што више домаћим. При чему из себе лучи чисти очај и, оно, јесте овде нашао себе, али јадног и бедног и склоног самоубиству из друге руке.
Расправе на броду су с једне стране дубокомислене и далекосежне, с друге урнебесне. Нарочито оно кад један од бродских живописнијих типова, вазда расположен за јебање, покуша да се прогласи за капетана (брода који је за неких девет редова величине паметнији од њега и то сви знају) и то све у стилу Старог дрека (осим светлосне сабље из конкурентске серије, и то праве, направио му брод), тако што држи промотивни банкет на ком држи говор све скачући по софри. Тај говор је за антологију.
При свему томе главно питање је етичко - шта да радимо а да не испаднемо ђубрета и да сутра можемо себе да погледамо у очи, и које од решења чини мању штету и убија мање људи.
На крају се одлучује да Земља остане изолована још који миленијум, па кад наиђемо следећи пут, ако су још ту, видећемо.
Два лика одавде (Дизиет Сма, прво лице овде, приповедач, и дрон Скафен-Амтиско) се појављују у наредном роману, "Употреба оружја". Сва имена лица (људских, те Умова различитих јачина) су скраћена; пуна имена су племићка (јер сви су они некакви племићи, свих ен билиона (да, оно са 12 нула)) од бар седам делова.

Kad sam polagao voznju, davno bese, 20 hiljda i punto i vozi. A sad ti kredit treba da dignes

How do you stage a mutiny when you're only awake one day in a million? How do you conspire when your tiny handful of potential allies changes with each job shift? How do you engage an enemy that never sleeps, that sees through your eyes and hears through your ears, and relentlessly, honestly, only wants what's best for you? Trapped aboard the starship Eriophora, Sunday Ahzmundin is about to discover the components of any successful revolution: conspiracy, code—and unavoidable casualties


ne svdja mi se, al na silu procitah

bolje da je vreme utroseno na pisanje ovog nedonosceta iskoristio za pisanje treceg dela firefall trilogije

Па јес, било га је двојица. Мислим да је један још жив.

Прочитао сам (скоро) све то испочетка на руском претпрошле зиме, има овде на претходним странама. И има неког смисла да се бар ти важнији комади прочитају поново на сваких десетак година. Неке ствари им не подлежу старењу, неке су ружно остариле још у прошлом веку.

Аха, значи да се братија која одржава сајт (http://rusf.ru/abs/) улењила, или је умро откад сам завршио са читањем.

Има писаца чије врло брзо застари - нпр Хајнлајн - и које, да би остали иоле битни, треба читати метафорички. Кад каже "ставио додатни вентил (valve) у рачунар" не мисли на направу која регулише проток флуида, него на електронску цев; а и та електронска цев је у ствари само симболички приказ нечега што се у рачунар тури па овај сад уме што није умео пре... као нпр да му тури флешку са инсталацијом.

Или оно да "притисне дугме за то и то"... јер ипак су тада о рачунарима размишљали апстрактно, по аналогији са познатим им уређајима. Кућно озвучење је имало само једнонаменске дугмиће, веш машина такође, дакле и рачунари ће тако... Није им падало на ум да ће рачунар моћи да уради више ствари него што има места за дугмиће.

Такве ствари баш лоше и брзо застаре. Стругацки су с једне стране доста тога избегли, буквално заобилазећи изглед интерфејса, с друге можда намерно остали технолошки у педесетим за неке ствари... добро су они то измешали.

boomer crook wrote:pa nije bas tako. kod rusa ima svega sto se vidi i u krvavom kresendu. takodje rasplet je jednostavno drugaciji a sama koda citanja knjige je u "skeletu naciste". meni je to odlican roman i nimalo dosadan kao sto uostalom ne znaju braca dosadno da pisu. mislim oni su popularni pisci i tako se i cesljaju.

Daj napisi nesto vise