Rat u Ukrajini

Preleteo na brzinu, cini mi se zanimljiv, bar na neke momente

http://www.unz.com/akarlin/ukrotriumph/

dobar "iskop"

Sluzimo forumu
I meni se cini da je dobra analiza, al bas zato sam rezervisan prema takvim stvarima dok ih temeljnije ne proverim

Sviđa mi se kako se ponosi što su mnogi rusofili sa vlasti uklonjeni a neki i pobijeni.


Takođe i kako poredi pad GDP-a na zapadu zemlje gde je sve kako treba i na istoku zemlje, gde je rat, pa isto tako broj novorođene dece itd. Cenim da bi se parametri obrnuli kada bi vojska Novorusije opsela Lavov i Ivanovo-Frankovsk.

Sirota Nadezda Savcenko, heroina Ukrajine, izgleda da ce posle ruskog zavrsiti i u ukrajinskom zatvoru, bas bi me zanimalo da jednog dana procitam memoare i vidimo koji je zatvor bio bolji i humaniji, te gde je kvalitetnije revidirala. 

čitam, ne gledam sliku i mislim "labrador"

klasika, mora da se to predavalo na akademiji Vorošilov

Doduše, ja SBU/GRU/... ne bi verovao ni kad se bogu mole  al ajde nek je istina

evo za filipa, može drugu fotku da koristi kasnije

I like that these Ukrainian neo-Nazis used the image of a scared, miserable-looking soldier for their Waffen-SS memorial march pic.twitter.com/sB7i41adBr

— The Discourse Lover (@Trillburne) 18. април 2018.

pic.twitter.com/TZBo7ZfIgI

— люся, дорогая (@MissPavIichenko) 18. април 2018.

Ubilo Zaharčenka

DONETSK, August 31. /TASS/. Head of the self-proclaimed Donetsk People’s Republic (DPR) Alexander Zakharchenko was killed by an explosion in Donetsk on Friday, a source in the DPR law enforcement agencies told TASS.

He noted that the explosion occurred the Separ restaurant when the DPR head was there. "As a result, he was mortally wounded," the source said.

Alexander Zakharchenko was born in Donetsk on June 26, 1976. He graduated from the Donetsk College of Industrial Automation with a degree in mining electromechanics.

When protests in southeastern Ukraine erupted in the spring of 2014 in the wake of the regime change in the country, Zakharchenko joined the people’s militia. On April 16, he took part in storming the building of the Donetsk City Administration.

On August 8, 2014, the DPR Supreme Council endorsed him as Chairman of the DPR Council of Ministers to replace Alexander Borodai.

On November 2, 2014, Alexander Zakharchenko was elected head of the self-proclaimed Donetsk People’s Republic having secured 77.51% of the vote. He assumed office on November 4, 2014. His closest rival, Alexander Kofman, deputy chairman of the Novorossia parliament, garnered 10.03% of the vote.


More:
http://tass.com/world/1019477

Ка новој Украјинској Православној Цркви (Разговор са Кирилом Говоруном)
Растко Јовић


Архимандрит Кирил Говорун, клирик Московске епархије Руске Православне Цркве, ванредни је професор на Богословским студијама Лојола Маримаунт Универзитет у Лос Анђелесу и извршни директор Хафингтон Екуменског института. Дипломирао је на Богословској академији у Кијеву и Националном Универзитету у Атини. Своје докторске студије окончао је на Дарам (Durham) универзитету, под руководством о. Ендрју Лаута. Био је председник Одељења за спољне односе Украјинске Православне Цркве (Московске патријаршије [МП]), први заменик председавајућег Образовног одбора Руске Православне Цркве, а касније научни сарадник на Јејл и Колумбија универзитету, као и продекан Теолошке академије Свети Игњатије у Шведској. Објавио је више књига на различитим језицима: Политичка православља: неправославља Цркве (Political Orthodoxies: The Unorthodoxies of the Church Coerced, Minneapolis: Fortress, 2018); Украјинска јавна теологија (Ukrainian Public Theology, Kyiv: Dukh і Litera, 2017, на украјинском), Скеле Цркве: Ка пост-структуралној еклисиологији (Scaffolds of the Church: Towards Poststructural Ecclesiology, Eugene, OR: Cascade, 2017; украјински превод објављен 2018); Чуда Свеправославног сабора (Moscow: Christian Book Club, 2016, на руском); Мета-еклисиологија: Хронике Црквене присутности (New York: Palgrave Macmillan, 2015; украјински превод објављен 2017); Од Антиохије до Сиана: еволуција „несторијанства“ (From Antioch to Xi’an: an Evolution of ‘Nestorianism’, Hong Kong: Chinese Orthodox Press, 2014, на кинеском); Воља, акција и слобода: Христолошке контроверзе у седмом веку (Will, Action and Freedom: Christological Controversies in the Seventh Century, Leiden – Boston: Brill, 2008). 
За наш сајт говори о ситуацији у Украјини, позицијама Васељенске и Московске патријаршије, будућој Украјинској Православној Цркви итд.

У књизи Скеле Цркве (The Scaffolds of the Church) једна од ваших главних теза јесте да су аутокефалија и аутономија у прошлости коришћене као алати еманципације народа и цркве. У ком смислу Украјина потребује еманципацију, 27 година после независности?

– Заиста, после мојих истраживања историјске еволуције аутокефалије, дошао сам до закључка да постоји потпуна разлика између ове институције у њеним средњовековним и модерним издањима. Средњевековне аутокефалије су примењиване како би се изградиле империје. Такви су били аутокефални покрети у средњевековној Бугарској, Србији и Московији који су заправо изазивали Римско (Византијско) царство и покушавали да га замене својим сопственим империјама. Како би постигли овај циљ, они су употребили инструмент аутокефалије. У модерно доба, када су се Србија и друге балканске нације бориле за еманципацију од Отоманског и Хабсбуршког царства, оне су поново посегнуле за инструментом аутокефалије. Овога пута, пак, аутокефалија није била инструмент за изградњу империја, него напротив, инструмент за њено уништење – тј. аутокефалија је постала постројење за изградњу нација. Српске и бугарске аутокефалије су еволуирале од империјалног ка анти-империјалном, али је руска аутокефалија остала иста као и у средњевековљу. Штавише, и у модерно доба, она наставља да доприноси изградњи империје. Из руског угла, Украјина је угаони камен сваког руског нео-империјалног пројекта. У овој перспективи, Руси могу подржати само своју сопствену аутокефалију, али не могу да прихвате украјинску. Када је Русија отпочела своју агресију против Украјине 2014. године, Украјинска православна црква (МП) је остала једина руска империјална испостава у Украјини. Из тог разлога, већина људи у Украјини верује да еманциповање од нео-совјетске империје, захтева да имају своју православну цркву као аутокефалну. Типолошки, украјинско резоновање о аутокефалији идентично је српском или другим балканским оправдањима аутокефалије у 19. веку. Једина разлика између украјинског и српског случаја јесте да је прва одложена.

Уколико Цариград пошаље Томос о аутокефалији, која црквена структура ће га примити? УПЦ (МП), УПЦ (Кијевске патријаршије [КП]), УПЦ? Колико ми је познато, УПЦ (МП) као једина канонска црква није послала такав захтев, уживајући аутономију у овом тренутку.

– Поједини епископи УПЦ (МП) потписали су петицију васељенском патријарху за давање Украјинској цркви аутокефалије. Такве петиције су Фанару упућене и од других украјинско-православних јурисдикција. Томос аутокефалности био би одговор на ове захтеве. Међутим, он неће бити дат нити једној цркви која је молила за аутокефалију, него новој црквеној структури. Ова структура биће основана као потпуно нова – на сабору. На сабору у којем ће учешће узети епископи свих украјинских цркава. Стога, ово неће бити легитимизација шизме, као што то тврде неки руски противници украјинске аутокефалије, јер нити једна шизматичка група неће бити препозната. Друкчије, ове групе ће бити поништене одлуком епископа, који ће формирати нову заједницу. Та нова заједница ће заправо примити Томос и на основу Томоса они ће изабрати свог поглавара.

Уколико се аутокефалија буде дала једном новом црквеном ентитету, ипак нам остаје УПЦ (МП) као призната од свих православних данас? Да ли то значи да ћемо бити суочени са ситуацијом какву имамо у дијаспори – више канонских јурисдикција на истој територији: једна канонска у очима Москве, а друга у очима Цариграда. Нисам сигуран колико је начин црквеног организовања у дијаспори довео до неке еманципације православних на том простору? Да ли се плашите да можда иста судбина можда не чека и Украјину, уколико буде уређена по том моделу, тј. да ће више бити подручје конфликта, а мање подручје еманципације?

– Као што сам раније објаснио, аутокефалија неће бити дата нити једној постојећој шизматичкој групи у Украјини, него новој Цркви. Истовремено, потпуно сте у праву, јурисдикција Москве ће да настави да постоји у Украјини. Такође, у праву сте када кажете да ће овај модел да подсећа на ситуацију у дијаспори. По мом суду, модел дијаспоре са мноштвом јурисдикција на једном месту није идеалан, али је еманципаторски за парохије. Заједнице које могу да бирају између две канонске јурисдикције, имају осећај мањег притиска од административних власти Цркве. Овај модел је мање зло него постојећи модел где милиони православних верника у Украјини остају ван канонског оквира. После 2014. године, хиљаде верујућих је напустило канонску УПЦ (МП), јер је она имплицитно подржавала руску агресију против Украјине. Неки од њих су отишли у Грко-католичку цркву, неки у различите шизматичке заједнице, а само неколицина је напустила Цркву у потпуности. Сматрам да управо ово постаје велики пастирски проблем који конституише главну бригу за Васељенску патријаршију. Васељенска патријаршија, дотичући украјински проблем, имала је два лоша избора те је изабрала најмање лоше решење. Ово решење није добро, али је свакако боље него задржавање status quo.

У вашој књизи #Кунсткамера Великого и Ужасного нисте поштедели критике ни једну Цркву која је узела учешће на Критском сабору 2016. године? Рекао бих чак да је Ваша критика Цариградске патријаршије више него очигледна. Да ли сте променили свој став према Цариградској патријаршији у међувремену, верујући да би васељенски патријарх требало да има више моћи у унутар-православним односима?  

– Као црквени историчар, не могу идеализовати Васељенску патријаршију. Па ипак, у садашњој свеправославној ситуацији, верујем да Цариград има историјску улогу да извлачи цркве из, да тако кажем, ћорсокака у којем су се сада нашле. Потпуно ми је јасно да већина Православних цркава данас више брине о својим корпоративним интересима, него ли о свеправославном јединству и солидарности. Упечатљив пример овога јесте управо њихов став у вези са недавним ратовима у Грузији и Украјини. Једини ратови које смо имали у Европи на почетку 21. века били су ратови између православних народа: Руси и Грузијци 2008. године и Руси и Украјинци 2014. године. Мало пре тога постојали су ратови који су уследили након распада Југославије. Као унутар-православни конфликти, они морају бити од великог интереса за све Православне цркве. Па ипак, готово све Православне цркве су затвориле очи пред овим конфликтима. Једино је Васељенска патријаршија направила искорак и сугерисала да се нешто уради по овом питању. Сматрам да је ово од изузетне важности за глобално православље и Васељенска патријаршија је доказала да је потпуно дорасла својој историјској улози.

Знамо из историје да је готово свака Црква која је тражила аутокефалију у прошлости, била убачена у дуг и болан процес, испуњен сукобима и шизмама. Верујете ли да су православни у 21. веку позвани да коначно науче да воде дијалог како процес добијања аутокефалије не би имплицирао конфликте од самог почетка? Или је процес задобијања аутокефалије доказ наше неспособности да разговарамо и дискутујемо о проблемима као православни хришћани?

– Процедуре око аутокефалије су готово идентичне процедурама саборности: ми верујемо да су ове ствари важне нашим црквама, али нисмо у стању да их изведемо до краја на миран начин. Скорашњи Свеправославни сабор (Panorthodox council) јесте добар доказ у прилог овој тези – све православне Цркве су у припреми овог Сабора барем од 60их година прошлог века, па ипак неке од њих су на крају одбиле учешће у последњем тренутку. Мислим да оног тренутка када будемо у могућности да практикујемо саборност и прихватимо аутокефалију са више разумевања и мање борби, тек онда можемо тврдити да православни свих народа јесу једна Црква – не само на речима, него и делима.

У једном од ваших интервјуа за Euromaidan Press поменули сте многе покушаје Украјинаца да имају своју Цркву. Тако сте поменули покушај од 1917–1923, али истовремено избегли сте да поменете покушај из 1941–1945. године? У оба случаја, Украјина је била под немачком окупацијом? Да ли је покушај задобијања аутокефалије од 1941–1945. значајан у борби за украјинском аутокефалношћу?

– У неким другим чланцима и поглављима бавио сам се украјинском борбом за аутокефалију у току периода нацистичке окупације Украјине. У том периоду, борба је била подржана од стране Пољске Православне Цркве, која је 1924. године добила аутокефалију од стране Васељенске патријаршије. Битно је уочити да су нацисти били против аутокефалистичког покрета у Украјини. Веровали су да је овај покрет помогао украјинској побуњеничкој армији која се борила на два фронта: против нациста и против комуниста. Нацисти су радије подржавали покрет „аутономије“ који је желео да задржи односе са Москвом, а против мешања Васељенске патријаршије у украјинску ситуацију. Као што се може видети, покрети „за“ и „против“ аутокефалије Цркве у Украјини нису се много променили од тог времена.

Како видите своју улогу у процесу украјинске црквене аутокефалије? Да ли себе доживљавате као посредника који доноси дијалог или некога ко се бори за еманципацију?

– Доживљавам себе, пре свега, као посредника у процесу зближавања између антагонистички настројених цркава. Покушао сам да играм ову улогу још пре десет година, још док сам водио Одељење спољних послова УПЦ (МП). Тако сам 2009. године најавио почетак дијалога између УПЦ МП и УПЦ КП. Три дана после те најаве сам склоњен у Москву. За мене је то јасна индикација да Руска Православна Црква не жели искрен дијалог између цркава у Украјини. Московска патријаршија је тако оставила празнину коју сада Цариградска патријаршија попуњава.


http://teologija.net/ka-novoj-ukrajinskoj-pravoslavnoj-crkvi-govorun/

I cudnije su se stvari desavale kada se petljas oko crkve...

US pilot killed in Su-27 crash in Ukraine
The pilot of a United States Air National Guard was killed Tuesday when the Ukranian Su-27UB fighter jet crashed in west-central Ukraine field, according to Ukrainian General Staff reports.
A Ukrainian Su-27UB twin-seat combat trainer / fighter jet with two pilots crashed during a training exercise on Tuesday.
The accident occurred at around 5:00 PM local time on Oct. 16, 2018, near the village of Ulaniv, which is situated approximately 185 miles southwest of the Ukranian capital Kyiv.
Also reported that both the pilot and co-pilot have been killed after a Su-27UB (70 Blue) fighter jet crashed during a Clear Sky 18 training flight in west-central Ukraine.
According to the Ukrainian General Staff, the bodies of two pilots were found: one was a pilot of the Ukrainian Air Forces, the second – a US Air Force National Guard pilot.
“We regret to inform that according to the rescue team, the bodies of two pilots have been discovered: one is a serviceman of the Ukrainian Air Force, the other is a member of the US National Guard,” it said.

Clear Sky 2018 is a joint and multinational exercise that involving approximately 950 personnel from nine nations, including Belgium, Denmark, Estonia, the Netherlands, Poland, Romania, Ukraine, the United Kingdom, and the United States.

Cisto nebo....

Па не, ведро небо.

malo okolo, ali nema veze

https://youtu.be/fRT2wskALAk?t=5272

Ima tu još naravoučenija u tih 10 minuta, ali nije za ovaj topik  (ako je i za jedan...)

Па каже

колега из Масачусца wrote:
I still talk to a couple of friends from the old country (Ukraine) via internet. So, a week or so ago, this friend tells me that "now we celebrate x-mas at the same time as the Western Europe." When I asked why, she said "Ukraine wants to join EU so this is one of the first steps (celebrating x-mas at the same time) the Ukrainian government implemented" She said it with great deal of irony (because she knows that their government is corrupted and incompetent). They just can't wait to get to the EU trough

hehe sada ce svi osim srbije biti u milankovicevom kalendaru

Po njegovom kalendaru je 24. decembra   (sto bih recimo voleo da vidim)

grci su to valjda prvi implementirali, nije im trebalo zbog eu

xie saike wrote:hehe sada ce svi osim srbije biti u milankovicevom kalendaru

Мислим да нико није на Миланковићевом календару, тј и даље свуда важи грегоријанска исправка јулијанског. Грегоријански ваљда греши један дан на 1200 година а Миланковићев на ваљда 15000 или тако нешто (разликују се у томе које године дељиве са 100 имају а које немају 29. фебруар).

Миланковић је предлагао СПЦ да прејебемо гргуровце и уведемо његов. Рекли су важи, изнеси то на следећи васељенски сабор па да видимо.

Zar to prhvatanje nije odradjeno pre 95 godina?