Jebote, odakle samo izlazite, mislim iz kojih rupa i budzaka kad tako, prvoboracki takoreci, u oci skacete u opravdanom gnevu
Pazi ovako, idemo ispocetka: covek, pametan nesporno pametan, inteligentan, skolovao se ni manje ni vise nego karlovackoj gimnaziji, jebivetar, kozer i boem, dakle sve kvalifikacije za prijem u krug dvojke, mota se po Beogradu, studije, ova redakcija, ona redakcija, karijera, tanano i delikatno, s merom druzenje sa kulturnom marginom - disidenti jos nisu bili izmisljeni - dakle, onako, igra po ivici uz sigurnost da se ivica preci nece, ne isplati se, a bogami moze i da se dobije po nosu.
Neke jugoslovenske, beogradske, pedesete, to drustvo - mozes da ga mrzis, ali i da mu pljunes pod prozor - traga, mnogo toga je dozvoljeno, mnogo toga i nije, eksperimentise se, od knjizevnosti do slikarstva, otvara se sve vise i tu negde, u toj tacki, uz blagonaklonost vlasti, postaje popularno biti disident. Ako nista drugo, dodje se lakse do ribe, a komotno je, komforno, jer za razliku od nekih drugih disidenata, na nekim drugim geografskim sirinama, severnijim, biti disident nije sala, moze da se ozbiljno najebe.
1 kurcenje jednom recju.
I, cap - mladom knjizevnom kriticaru potreban je stan. Drustvo represije, diktature i svakojakog maltretiranja ce da mu stan i nadje, dodeli, kako se onda govorili, covek se i ozenio, ali ni govora o nekom od novoizgradjenih naselja koja su na sva usta kritikovana i namenjena fukari, samoupravljacima, onima koji stvaraju taj prezreni i - kao sto sad znamo - promaseni dohodak, nego u ulici u strogom centru Beograda, bas preko puta Madere u koju je nas junak navikao da ide, u kojoj je rado vidjen gost.
Dobiti stan u Djure Salaja nije tad bilo lako, nije ni sada doduse, ali iz sasvim drugacijih, trzisnih takoreci razloga.
U pomenutoj Maderi, nas junak sedi barabar sa nekim tamo Krcunima, maltretira ih, sve u svemu izigrava nestasnog deckica, kozera i elokventnog, kakav vec jeste, trpe ga, caste picem, ljudima koji su prosli kroz sve i svasta i grade, izgradjuju jednu ozbiljnu drzavu i to bukvalno iz blata, jasno je da su nam i takvi potrebni, oni su ta kultura, to izvlacenje nogu iz blata, put ka Evropi koja je tada znacila nesto sasvim drugacije nego danas, pa bas ako se hoce i put ka tom sanjanom boljem zivotu koji nisu samo frizideri ili fice, jer smo, eto, u medjuvremenu i njih naucili da pravimo.
I koristimo, sto je jos vaznije.
Jer da nam nisu bili potrebni...
Nas junak se interesuje za fudbal, inace omiljenu razbibrigu glavonja tog doba; kao vec upisani disident, 1 protivnik i kriticar, on - ne lezi vraze - biva imenovan u predsednistvo jednog od 3 glavna prestonicka fudbalska kluba. Mogao sam da kazem i izabran, izaslo bi na isto, jer svi znaju kako se u ta vremena izabiralo.
Fali telefon u stanu, vremena se menjaju: u razgovoru sa jednim udbasem, takodje clanom prezidijuma pomenutog fudbalskog kluba, on se pozali da redovnim putem od telefona nema nista.
I nema: radni ljudi i gradjani su u medjuvremenu telefon na koji se cekalo i po nekoliko godina, mogli samo da sanjaju.
Za stanare ulice Djure Salaja, inace poznatog revolucionara - ima.
U roku od odmah.
Nesto zamisljam Salamova kako trazi i dobija telefon od Abakumova, pa mi nesto ne polazi za rukom, ne ide.
Mihiz tu pricu zavija, spinuje kroz primedbu udbasa visokog cina koji je pokretom malog prsta, ako i toliko, obezbedio telefon: tako cemo lakse moci da te prisluskujemo..., pricu toliko jadnu i providnu da se covek zapita kako je ta jadna i bedna UDBA, tako naivna i glupa uspela da opstane onolike godine suocena sa lavovima i zajebantima poput Mihiza.
Da se razumemo: licno sam siguran da Mihiz nije bio saradnik, ali sva njegova prica u vremena neposredno i tokom devedesetih usmerena je na to da je od samog pocetka znao o kakvoj se trulezi od sistema radi i kako ce se stvar zavrsiti.
Sto ga, naravno, nije sprecavalo da se - okoristi.
I to bukvalno, ne samo stanom i telefonom.
Nije ga sprecavalo ni da se prihvati poslanickog mesta u prvoj visestranackoj skupstini Srbije: secam se dobolne patetike njega na govornici u polozaju poznatom kako mali Djokica zamislja parlamentarizam, demokratiju i sve sto uz to ide.
Pogleda zagledanog negde u daljinu u kojoj on, usput budi receno nije nazirao ono sto se sprema ne samo njegovom ljubljenom i iskoriscavanom nesrecnom srpskom narodu, imajuci na umu verovatno Miraboa ili nekog njemu slicnog govornickog lava, tupio je o sudbini i mogucim resenjima, a da pri tom nije ni nazreo s kim sedi u toj istoj skupstini.
A sedeo je sa hijenama koje je u ta vremena jos uvek prepoznavala dobra vecina njegovih sugradjana i sunarodnika.
Hijene su obavile svoj posao, a mudraci poput Mihiza su nastavili da gube dragocene godine u ubedjenju da ce 1 cini mi se Pekic ili vec koji poznati knjizevnik, da bude efikasan izborni takmac - jednom Seselju.
Zajebali su se, sto i nije neki problem: problem je u tome sto su zajebali i nas, a da pri tom, tokom kompletnih devedesetih nismo culi glas njegov ili glas njemu slicnih.
Uz sav talenat, prica o Mihizu - a naslo bi ih se jos ihaha - je prica o bankrotu jedne nacionalisticke inteligencije, jedne inteligencije koja je promasila gol sve misleci i nas ubedjujuci da je antikomunizam pravi odgovor koji ce da resi sve probleme i uvede nas u svetlu demokratsku buducnost.
Nije odgovorio: iza coska je cekao i docekao jedan drugi -izam, onaj otrovni nacionalizam i krivi su da krivlji ne mogu da budu.
Podmetanje suzavca je ljigavstina 1 klase: slucajno sam bio prisutan kada se isti rezignirano i humano zgrazavao nad ogromnom kolicinom suzavca upotrebljenog tokom nekih - ne secam se vise kojih - demonstracija ispred skupstine, one savezne.
Tolike kolicine suzavca da je doprla i do njegovog obliznjeg stana.
Gledao sam tu perjanicu srpskog intelektualizma, vec matoru i ofucanu, sa na licu vidljivim tragovima spricera popijenih sa Krcunom, kako kune rezim cijem je nastanku sam doprineo: gledao sam ga i bilo mi zao i nekako tugaljivo jer sam neposredno pre toga gledao i neku decu sa periferije kako povracaju od tog istog suzavca.
Decu koja su mu verovala: radilo se, naime, o nekim SPO demonstracijama, onih posle kojih je Vuk sa sve Danicom zaglavio zatvora i bolnice i intervencije nekih tamo Francuza cini mi se.
Pominjanje 5. oktobra na nacin na koji ga ti pominjes je takodje ljigavstina, ali van klase: ako imas problem sa pomenutim datumom, resavaj ga mimo mene.
Taj problem ima i nekih najmanje 2, 3, mozda i vise miliona gradjana Srbije.
Mene obidji.
Home
by Kamikaze Fri Feb 27, 2015 7:43 am
Setilo me ovo škiljenje u print na to... 
Erős Pista
