Prekjuče je bilo četiri nedelje od Svetog Save, državnog, crkvenog i školskog praznika.
Kakve veze imaju veliki srpski prosvetitelj i mađarsko ime grada Zrenjanina? Samo utoliko što su deca mađarske nacionalnosti, među kojima gotovo da nema one pravoslavne veroispovesti, morala pre mesec dana da prisustvuju njima tuđem verskom obredu u državnim školama. Sveti Sava je u Srbiji medijski sasvim „pokrio“ istovremeni Dan sećanja na holokaust.
Nije u pitanju ničija zla volja; u pitanju je sistemska srbizacija, a od Miloševićevog pada i nategnuta svetosavizacija južne dve trećine Vojvodine. U vreme ukidanja razvijene autonomije, nastava na mađarskom jeziku postojala je u tri osnovne škole u samom gradu, da ne računam prigrađe Mužlju. Danas postoji samo u jednoj. Demađarizacija Nađbečkereka – Petrovgrada – Zrenjanina je sistemska stvar. Uza sve napore lokalnog Udruženja za pomoć učenicima na mađarskom, ne može se očekivati da roditelji šalju malu decu u po nekoliko kilometara daleku školu.
U pitanju je sistem, ne zla namera ljudi. U vreme Miloševićeve vlade, Područna uprava Ministarstva prosvete izborila se da se nastava na rumunskom jeziku drži samo za jedno dete u mestu Sutjeska, u Zrenjaninu susednoj opštini Sečanj. Ali, kad se razredi sa nastavom na manjinskim jezicima zatvore, više se ne otvaraju.
U sklopu Entente Cordiale između Budimpešte i Beograda sudbina Mađara koji žive u južne dve trećine Vojvodine prepuštena je asimilacionim procesima.[1] Na severu Pokrajine nastaje autonomna oblast koja uništava vojvođansku autonomiju. A Mađarskoj je Vojvodina značajna samo da bi Budimpešta mogla da je iskoristi za vršenje pritisaka na Bratislavu i Bukurešt.[2] To je interes Budimpešte. Interes Beograda je što „politika ireverzibilnog pomirenja“ pomaže rehabilitovanje četništva u Srbiji, svojim izjednačavanjem hortijevskih i partizanskih zločina.[3] Današnji četnici na vlasti rehabilituju Dražine četnike; naravno, o trošku žrtava. Ne čudi što je 27. januar u državnim školama Sveti Sava, a ne Dan sećanja na holokaust. U Bečkereku i Petrovgradu, današnjem Zrenjaninu, bilo je mnogo Jevreja. Danas ih nema ni dvadeset.
Kada me je žena pred izbore prošlog proleća odvela u odbor Saveza vojvođanskih Mađara da damo potpise za kandidovanje liste, rado sam sa njom odšetao. Dobro je ako na toj listi ima potpisa slovenskih imena, ćirilicom.
U mom detinjstvu etnički Mađari činili su petinu stanovnika Zrenjanina; danas čine desetinu. Za sprečavanje njihove asimilacije neophodno je otvaranje bar još jedne osnovne škole sa nastavom na mađarskom u samom gradu. Za njihovo učešće u javnom životu, za makar i slabi odblesak vremena koje pamtim iz godina dečaštva, kada se na ulicama često čuo mađarski jezik, potrebno je otvaranje zamene za nekadašnju Forumovu knjižaru.
Zrenjaninci, protivno njihovom samorazumevanju, imaju jaku građansku svest. Stalno prave demonstracije protiv zatrovane vode u gradskom vodovodu; sprečili su uništavanje Plankove bašte, koja postoji od austro-ugarskog vremena; sprečili su postavljanje splavova na jezeru u centru grada.
Sve su to izveli u uslovima siromaštva i socijalne panike. Zrenjanin nije grad kukavica.
Bečkerek je grad u kojem vreme sporo prolazi. Milo Dor je pisao da tu, u srcu Evrope, postoji grad usamljen i izgubljen, kao poštedjen talasa našeg nemirnog vremena, grad koji je pripadao jednoj srećnoj epohi. Doroslovac je Zrenjanin doživljavao kao da je grad van svakog vremena. Okolnosti kratkog trajanja, kada je austrijski pisac sedamdesetih godina prošlog veka upoznao tretman službe državne bezbednost u Zrenjaninu, nisu uticale na njegovo viđenje grada svog detinjstva.
A Miša Mihajlov je ratne godine svog detinjstva proveo u prigradskoj, mađarskoj, Mužlji. Nije, pričao je, tada govorio svoj maternji ruski, ni srpskohrvatski. Samo mađarski.
Gradska vlast je odbila da ulice nazove po imenima pomenute dvojice pisaca. I Jevreji su, osim kad dođe ambasador Izraela, zaboravljeni. Prividno svetosavlje pada kao pustinjski pesak na grad, kao i na veći deo Srbije. Ignoriše se ono evropsko što je s njim u neskladu.
Zrenjanin nema svog Lasla Vegela, kojeg imaju Novi Sad, Srbobran i Temerin. Pisac kojeg objavljuju Suhrkamp i Gallimard, koji piše u Neue Deutsche Literatur i Lettre International, čuva (i) mađarski kao i sveukupan evropski karakter južne Bačke. Manje je važno što ga Srbija ne prepoznaje, a svet doživljava kao najčuvenijeg savremenog književnika iz Srbije. On je odbrana, i branik evropske južne Bačke.
Odbrana (i mađarskog, i evropskog) karaktera Banata prepuštena je mojim školskim drugovima, komšijama, poznanicima, koji nisu poznati ni u lokalnim, pogotovo ne u evropskim razmerama. Ovim napisom izražavam im svoje poštovanje i lojalnost. Komšijsku ili ljudskopravašku, svejedno.
http://www.autonomija.info/vladimir-ilic-sveti-sava-i-nadbeckerek.html