POZIV SVIM GLEDAOCIMA RAVNE GORE!

otto katz wrote:Moram primijetiti, a sve u okviru zdrave forumometrije, da su na PPP tek priklali svinju od onog citata i bacili prve džigerice na žar dok se toplo truplo svinjarije još puši. Dočim se ovdje svi već najeli čvaraka, kulen gotov i slanina na pol osušena. A to sve zahvaljujući stalno budnom Williamu Murderfejsu, tom burundđanskom Simonu Wiesanthalu lova na tupane. Williame, vrlo dobro! Burundi te zaboravit neće.

Šuvar i varivo wrote:Ma izaci ce jedan dva negativna teksta, Deksa ce da kaze da ga ne vole betondzije jer je Srbin i to je to

Weenie Pooh, on 10 Feb 2015 - 14:28, said: wrote:Pppoštovani pppatolozi, pred vama je jedinstvena prilika da pročitate tekst koji je bio too edgy for Vice

Privatnu prepisku o predostrožnostima i prezumpciji paranoje naravno neću prepričavati.

Teatar i TV: ožiljci i zahvalnost

Pre četiri godine, direktor Beogradske filharmonije Ivan Tasovac stao je iza promotivne kampanje pod naslovom „Hvala što ne dolazite“, tokom koje su u užem centru Beograda članovi orkestra nastupali na ulici za svoje sugrađane, nekulturne prole koji inače ignorišu njihov rad.

Od tada se mnogo toga promenilo, pa je današnji ministar Tasovac u poziciji da putem Javnog servisa šalje slične poruke, to jest promoviše pozorište koristeći televiziju. RTS je prvog februara, u nedelju uveče, na svom drugom kanalu direktno prenosio premijeru predstave šabačkog pozorišta „Kainov ožiljak“ u režiji Juga Radivojevića.

Ne znam koliko je čest slučaj da se televizijski prenosi premijera jedne predstave, ali imajući u vidu da je događaj otvorio Tasovac, ideja je jasna: kad se gledaoci budu sabrali posle dva sata mentalne torture, isključiće svoje TV prijemnike i pohrliti u teatar u nadi da će predstava uživo biti manje teško sranje.

Ali krenimo redom.

„Pokret je sve, treba uvek biti u pokretu jer je MIIIIIIIIIR – zlo!“
– Adolf Hitler, diktator i transvestit

Početak prenosa obeležila je novinarka RTS-a Gordana Manjenčić, koja je retardiranoj TV publici potanko objasnila kako će teći velelepni događaj: Najpre ćemo videti prvi deo predstave... onda će uslediti kraća pauza... a onda drugi deo predstave. Zatim se prešlo na Tasovčevu uvodnu reč kojom je objasnio da nije Šabac mali Pariz, nego je Pariz tek neznatno veći Šabac. A onda, počinje spektakl.

„Kainov ožiljak“ je predstava pravljena po istoimenom romanu Dejana Stoiljkovića i Vladimira Kecmanovića, uz apsolutni minimum adaptacije za pozornicu. Bavi se diplomatskom karijerom Ive Andrića, tačnije periodom između 1939. i 1941. godine kada je boravio u nacističkom Berlinu kao izaslanik Kraljevine Jugoslavije. Dobro, reći ćete, to zvuči zanimljivo; možda nam bude predstavljen jedinstven doživljaj tog turbulentnog perioda iz perspektive slavnog pisca? Eh, možda. Možda bi sam Andrić, da je želeo da se tim vremenom direktno bavi, mogao da nam ga efektno dočara. Nažalost, pisci na koje smo osuđeni u 21. veku su Kecmanović i Stoiljković, koji tom poslu prilaze kao marljivi osnovac svom pismenom zadatku.

Autori literarnog predloška ne kriju da je njihovo delo plitka alegorija usmerena na današnji politički trenutak u kom jedan čovek, Andrić među političarima, mora da ide na noge mrskim evropejskim vlastodršcima i prometejski predstavlja svoj narod. U intervjuu Politici, Stoiljković kaže: „Prilike u Evropi su bile takve da se mi nismo mnogo pitali i da smo jednostavno bili suviše slaba država da bi se oteli uticaju velikih sila. Baš kao i danas, oni manipulišu nama. Istorija se ponavlja.“ Za slučaj da nije bio dovoljno jasan, dodaje: „Eto, i danas Moskva, Brisel i Vašington pričaju iznad naših glava i sve se to prelama preko naše grbače, a da nas niko ništa ne pita.“ Za one sa najjeftinijim ulaznicama, reditelj Radivojević ističe: „Bilo je to vreme krize u Evropi,vreme kada je Andrić bio pritisnut između Amerike, Rusije, Nemačke i Engleske, u kojem svi, kao i danas, očekuju da im se priključite i kada vaše odluke moraju biti teške i prelomne.“

Dakle svaka čast Andriću, u samo dva čina je svojim predanim radom i požrtvovanjem doprineo da veliki broj ljudi oseti nešto novo na pozorišnoj sceni...

„Razumete, Andriću? Naravno da ne razumete. Pravo da vam kažem, ne razumem ni ja! Nego, da popijemo po jednu? Francuski konjak, može?“
– Herman Gering, nacista i alkoholičar

Naravno, banalna alegorija ne može da zadovolji apetite autora ovog retko pretencioznog umetničkog incidenta. Druga ključna paralela koja nam se nudi je ona između predratnog Berlina i „Proklete avlije“. Dok bi neki sposobniji autor manje sklon patroniziranju dozvolio publici da te sličnosti sama prepozna, ovde imamo Andrića koji to više puta direktno izgovara. U dijalogu sa Milicom Babić-Jovanović, objašnjava i njoj i nama: „Ovaj Ditrih, on je u stvari Karađoz... lik iz jednog teksta na kom trenutno radim, nisam mu još dao konačan naslov.“

Bar smo u ovoj verziji bili pošteđeni Andrićevog unutrašnjeg monologa, kog u romanu Kecmanović formatira...
U maniru...
Sebi svojstvenom...
U sebi svojstvenom maniru...
U maniru koji je njemu svojstven...
Pa Andrić i u mislima lupa Enter:
„Pred njim je bio neko nepoznat.
„Koji kaže:
„Bog je kukavica i lažov...
„Kukavica.
„I lažov.“

https://www.youtube.com/watch?v=yHMDFvVUwBQ

Umesto toga, Andrić tumara pozornicom besciljno i uglavnom bezizražajno, dok oko njega teatralno paradira i deklamuje čitav puk nacista, činovnika, i raznoraznog osoblja. Puši „kao Turčin“, krije od duvana žute prste da se švabe ne dosete, naizmenično odbija i traži cigarete... lično mi je taj nikotinski podzaplet bio najzanimljiviji, gledao sam do kraja samo da bih saznao da li će Andrić uspeti da ostavi duvan ili će ostati u kandžama poroka. Odgovor, naravno, nisam dobio.

Osim pušenja i problema platonske ljubavi, Ivo Andrić se u Berlinu bavi i politikom – pregovara o isporuci naoružanja za srpsku vojsku, izbegava da izrazi oduševljenje Hitlerom već drži učtivu distancu, tvrdi da je Srbin jugoslovenskog opredeljenja i nervira se jer ga svi ispituju da li je stvarno Ivo ili je možda Ivan. Sa vremenom, dolazi se do zaključka da u Srbiji niko osim Andrića ne radi stvarno za Srbe. (Neizrečeno ostaje da budućeg nobelovca sputavaju koalicioni partneri i sveopšta medijska zavera koja sa svih strana napada njega i njegovu porodicu, ali dobro sad.)

„Vi ne znate sklonosti kneževskog para, zato bih vas zamolio da mi preporučite nekoga ko to jeste.“
– Ernest fon Vajszeker, ministar za nepismenost

Na ideološkom planu, predstava je posebna vrsta papazjanije. Za današnje pojmove uobičajena količina istorijskog revizionizma nam daje Kneza Pavla Karađorđevića koji mudro konstatuje da je Hitler lud i da bi potpisivanje Trojnog pakta bilo pogubno; nije nam rečeno, ali da se naslutiti da je njegova vladavina završena vojnim pučem zato što je bio previše protiv Hitlera. Pa ipak, u ovom izmaštanom svetu, Firer je vidno potresen izdajom prijateljskog srpskog naroda kome je bio spreman da podari izlaz na more uključujući i grad Solun. Radoš Bajić bi bio ponosan.

Iz nekog razloga, od Andrića svi živi nacisti zahtevaju da se odluči jal’ je Serbišen jal’ je Hrvaten, kao da im upravo od toga zavisi sudbina Hiljadugodišnjeg rajha. On se, mučenik, deklarativno poziva na jugoslovenstvo, neće ništa otvoreno da kaže, ali jedan od sagovornika na kraju dobije priliku da natukne nešto kako Srbin ostaje Srbin kad se ovaj oda zatraživši da mu obezbede let za Beograd (umesto valjda direktno za Višegrad).

Treći rajh je, inače, u ovoj stvarnosti izrazito LGBT-friendly. Više se priča o analnom seksu nego o etničkom čišćenju, detaljno se opisuje ko je topdžija a ko furundžija u kom ogranku Nacionalsocijalističke stranke, uopšte vlada jedna onako evropski-otvorena pederska atmosfera. Ovo je pojasnio reditelj Jug Radivojević u razgovoru za Novosti: „Kad govorimo o sličnostima dva vremena, interesantno je da je pred Drugi svetski rat Berlin prednjačio u promociji i podršci LGBT populacije. Jer je, na neki način, ondašnja nacistička Nemačka propagirala tu vrstu slobode i opredeljenja. Mi danas takođe živimo u vreme u kojem nije dovoljno da prema LGBT budete ravnodušni, već morate biti apsolutno za! Jer, ako niste apsolutno za, to znači da ste apsolutno protiv.“ Zaista, kreativna vizija prošlosti i sadašnjosti dostojna Filipa K. Dika.

„Kurčenje, Andriću! Kurčenje! A i da smo hteli da se kurčimo ne bismo imali sa čim!“
– Vladimir Vauhnik, pukovnik i analfabeta

Centralna tema ovog monumentalnog poduhvata ipak nije kurčevito razračunavanje sa unutrašnjim ili spoljnim neprijateljem, kao ni brojanje krvnih zrnaca slavnog pisca. Autori vide Andrića kao jednog od njih, osećaju srodnu dušu, žele da nam predstave njegov jedinstven senzibilitet – u haosu predratnog Berlina on opsesivno traga za piscem knjige koju je igrom slučaja spasao sa lomače. Nažalost, autori su takođe sasvim nesposobni da to adekvatno izvedu.

Umesto detektivskog mini-trilera, imamo sledeću sekvencu: Andrić naiđe na napola spaljenu knjigu. Andrić traži da mu se nađe očuvan primerak. Andrića zbog toga zove na saslušanje SS oficir za koga se ispostavlja da je zemljak i Sarajlija, iako se zove Albert Ditrih. Ditrih kaže da je poznavao autora, izvesnog Krajskog. Andrić ga ništa ne pita! Ditrih pijanči i filozofira o prirodi sveta, čoveka, i Bosanca kroz nekoliko scena. Andrić sve pasivno posmatra. Na kraju, Ditrih ničim izazvan otkriva da je ubio svog prijatelja Krajskog, a zatim se predomišlja i tvrdi da je u stvari on sam upravo taj Krajski, promenio je identitet i spalio svoju knjigu zbog političkih prilika. Andrića savršeno boli dupe za sve to, a publiku još više, dakle saživeli smo se sa protagonistom – cilj je ostvaren.

„Jeste li razmišljali, Andriću, da ovde u Berlinu podignete džamiju? Ekekekekeke!“
– Albert Ditrih, nacista izbosne

Na kraju, mora se reći nešto i o onome što bismo velikodušno mogli nazvati „adaptacijom“ izvornog teksta, a realniji naziv bi bio „prepisivanje“. Roman Kecmanovića i Stoiljkovića je na pozornicu prenet uz minimum truda i kreativnosti. Dramaturgija praktično ne postoji – likovi prosto stoje i recituju dijalog iz knjige kao da ga imaju pred sobom na stranici. Da je original iole kvalitetan, bio bi čist zločin preneti ga ovako traljavo na scenu; srećom, u pitanju je puko prelivanje iz šupljeg u prazno.

Ove rastrzane dijaloge i monologe u nešto nalik celini povezuje direktna naracija – takođe preuzeta uz minimum truda. Ako u knjizi stoji da je Andrić podigao čašu, na sceni nećete videti Vladimira Milojevića kako podiže čašu; umesto toga, njegov kolega glumac će se okrenuti prema publici, uzeti mikrofon i reći „Onda je Andrić podigao čašu...“ dok ovaj i dalje stoji kao kip i gleda u prazno. Od ovakvog mehanizma bi reditelj iole zainteresovan za svoj posao mogao da napravi nešto smisleno i duhovito ako bi se potrudio. Treba li isticati da Radivojevićeve ambicije nisu sezale tako daleko?

Celo ovo mučno iskustvo u pravi kontekst dovodi stav sa početka kojim nam je Ivan Tasovac v 2011 efektno stavio do znanja da ako ne želimo da damo šansu umetnosti, onda i ne zaslužujemo da istu konzumiramo. Ko nas jebe, u prevodu za ljude koji ne slušaju klasičnu muziku. U tom kontekstu „Kainov ožiljak“ je upravo predstava kakvu zaslužujemo: finansira je država kakvu smo sebi stvorili, osmislili su je pisci čija isprazna nagvaždanja kupujemo, emitovao je javni servis kome smo plaćali pretplatu. Jedino što čovek može da uradi je da odbije da gleda ovakva sranja.

Hvala što ne gledate.

Ongnonlou Dolo wrote:jadi mladoga entera