Syriza ftw

Bio na nekom TVu novinar Scekic. Kako je bogoradio i slutio ko da je Angelin Krle

Mislim da je na B92, a pre njega je bio Jovan Teokarević, on je nastup počeo kao da je nai pobedio,
pa je posle glumio iznenađenost i naslućivao glad.

jaksa? pa on je isto budaletina kao i krle. da nije tatin sin, dupe mu ne bi videlo rojtersa, sienena i svega drugog gde se vremenom uvaljivao. 

srpski "nezavisni" novinari ili kako se to vec definise ova zona gde se pojavljuje jaksa i ekipa su stvarno posebna olos sorta, narocito kada rade na taksimetar u drugoj tarifi kako otvore usta. kako ce biti ozalosceni kada im cipras osisa potencijalne mecene, ziv nisam.

neke devojke znaju....

OXI pic.twitter.com/gGm7MxPXKo

— Stoya (@stoya) July 4, 2015

Biljanin frust na tviteraše (čisto da ne zaboravimo zašto je ne volimo  ) :


Леја Келер
2 сата · 

najviše me zanima da l će sad srpski tviteraši, što danima ratuju oko ohi ne dihotomije, da dobiju te penzije od osamsto evra ili kako?
mnogo smo smešan narod. otvara se šampanjac ili vadi kama, u zavisnosti kako ko vidi rezultat ovog populističkog instrumenta, kojim bukvalno ništa nije završeno i tek treba nešto da se desi. 
podseća me na ono kako su tvitovima premeštali dobrovoljce i vikali oruk povodom poplava, pa kao, mnogo su doprineli. ili kako su oslobodili "zvezdu" kantom eurokrema i doniranim domestosom. 
vaš tvit je govno u moru govneta u govnjivoj reci govana. e pa buba na crvu u njemu. bolje slikajte šta ste jeli i pili, delujete pametnije. ionako će od sutra da trenduje plejlista za letovanje i slike koktela i melanome u najavi na plaži jaz buljarice bečići krit ibica malta. 

i čitaće se toma piketi sleš naomi klajn na ležaljci. šupičkumaterinu onu pozersku!!!

Ja i nisam znao da je ne volim, a sad znam.

Ma ja je volim, volim i ove njene napade besa kao i napade čiste genijalnosti.
Da se nije petljala u politiku, bila bi mi omiljena žena sa ovih prostora.

Nisam siguran da razumem šta joj smeta.. Ljudi pričaju na internetu? Nisu svi koji pričaju baš makroekonomisti?

(znam da je ovo zabranjeno, praštajte nego dojmilo me). Prava priroda LDPovskog mozga se videla sad na PPP u - Evropa je Nemačka i Francuska, a ostali nek crknu. Porodica naroda bre!

e, jebi ga, Božo..
Vatafakis dao ostavku

pa da, licno je. ova bikicina reakcija je zanimljiva jer je njena najbolja drugarica/kuma (?) lana budimlic bila posebno angazovana na tviteru i pominjala otvaranje sampanjca. mora da se su podzapale.

Žrtva radi viših interesa^tm?
Nekako mi žao, šta znam...

http://pescanik.net/ne-dan/

Sem dana ustanka protiv Turaka, 25. marta (1821), najveći grčki državni praznik je Ohi-mera, „Ne-dan“ ili dan odbijanja, 28. oktobar 1940, kada je diktator Metaksa odbio ultimatum Musolinija, čime je počeo rat između Italije i Grčke. Uz inače nepopularnog Metaksu postavili su se skoro svi grčki građani. Grčka vojska je Italijane sačekala u Severnoj Grčkoj i zatim ih potisnula u Albaniju, zauzevši veći deo teritorije i paralizujući skoro pola miliona fašističkih vojnika u ovom posebno negostoljubivom delu Balkana. Ratovanje u strašnim zimskim uslovima, u vrletima i sa velikim problemima snabdevanja pokazalo je potpunu nadmoć grčke vojske, koja je imala samo moralnu snagu na svojoj strani. To je bila prva vojna pobeda protiv fašizma u Evropi, i dala je, bar za nekoliko meseci, nadu svima. Beogradske novine, posebnoVreme, donosile su svakodnevno vesti sa bojišta, od dopisnika koji su slušali topovsku paljbu sa druge strane Ohridskog jezera… Pola godine docnije, Nemci su za jedva nekoliko nedelja okupirali ceo Balkan, raskomadali Jugoslaviju i zauzeli Grčku.
Jasno da reč Ohi ima sasvim posebno značenje za Grke: to je ona zadnja odluka, sa kojom padaju sve unutarnje razlike i ostaje samo zajednička borba. Sve se odlaže, konflikti se napuštaju za neko vreme, javni govor se menja da bi bio prihvatljiv svima. I svima je jasno da mnogi neće doživeti ponovnu „normalizaciju“, da ulaze u utopijsko, herojsko vreme i da je zalog život. Pesma Jorgosa Seferisa „Odbijanje“, bez trunke uznosa i zanosa, „prevodi“ jednostavnost životnih odluka i ulaganja, koji su uvek greška i uvek se završavaju zamenjivanjem života – smrću.
Na skrivenom žalu
belom kao golubica
ožedneli smo u podne,
ali je voda bila slana.
Na zlatnome pesku
ispisali smo njeno ime;
uzalud, dunuo je vetar
i izbrisao pisanje.
Sa kakvim smo srcem,
kakvim duhom,
kakvim željama i strašću
Živeli svoj život.
Greška!
Pa smo ga zamenili.
Ne mogu da zamislim bolju interpretaciju pesme, na muziku Mikisa Teodorakisa, od one Marije Faranduri. Ne samo zbog naslova: reč je o nečemu drugome. Malo je evropskih i drugih kultura u kojima pesma nekog nobelovca dođe do naroda, postane tekst koji ljudi možda ne znaju da recituju, ali znaju da pevaju. Jedno od mojih najvećih iznenađenja u Grčkoj bilo je upravo to što ljudi po tavernama, bilo gde i bilo kada, mogu sa dubokim osećanjima da pevaju nešto tako apstraktno, nekolektivno, neevokativno… Odbijanje koje su Grci izveli večeras ne priziva ni herojstvo, ni utopiju, već naprotiv  teške uslove i muke u kojima se ništa neće praštati. Odbijajući da se pokore politici EZ, ovakve koja sve više odbija i svoje i tuđe građane, Grci su zadobili psihološko olakšanje i ne malu dozu istorijskog ponosa, ali je svima jasno da će cena biti veoma, veoma visoka. Grčko odbijanje tera svakog građanina EZ da razmisli šta još ima u toj zajednici što ga čini… građaninom. Sem sumnjive vrednosti pasoša, nalazim još samo jednu tačku pouzdanja – nepostojanje smrtne kazne. Koliko vremena treba da Orbanove idejice o tome ne nalete čak ni na Junkerove šaljive šamare?
Zbog tog potpunog ogoljavanja nefunkcionalnosti i arogancije onoga što bismo želeli da vidimo kao zamenu za užas nacionalnih država, grčki Ne-dan, sa svim što dolazi sutra ujutro, daje nemilosrdnu perspektivu ogromnih napora da se stvari koliko-toliko poprave. Grcima sledi najteže – od mogućnog puča kao istorijski proverene najgore verzije, pa sve do iscrpljivanja i gubljenja značaja Sirize. No jedno je izvesno – usudili su se da dožive Ne-dan, tesnu pobedu nesigurne opcije, koja raskriva konfliktni socijalni i politički pejzaž zemlje. Od jedne do druge glasačke jedinice – ponekad susednih – rezultati bolno pokazuju raskol između bogatih i siromašnih i između nepomirljivih protivnika u politici: čak u Lakoniji, na Peloponezu, kraju koji decenijama proizvodi monarhiste i policajce, ni u jednoj izbornoj jedinici nije pobedilo „da“; u centralnoj Bojotiji, u Shimatariju, najvećoj grčkoj vazduhoplovnoj bazi i komunističkom gnezdu, „ne“ je dobilo skoro 80%; predgrađa uz obalu oko Pireja, na nekoliko kilometara razdaljine (Glifada i Egaleo) pokazuju dijametralno različite rezultate; na Kritu, očekivano, posvuda oko 70% „ne“.
Šta raditi sa takvim podelama? Zahtevi manjeg dela nikako se ne mogu preslušati. Možda je dovoljno samo da se okrenemo evropskim telima odluke i vladanja, od male grupe nemačke levice koja je nešto pametno imala da kaže u parlamentu, pa sve do odvratne manipulativnosti Martina Šulca i ciničnog „Ja, ja“ Merklove na ispad nekih koji su prekinli jednu od njenih javnih žvaka noseći natpis „Ohi“. O horu omanjih evropskih podrepnika ne vredi ni govoriti, o izdaji Francuske i drskosti Velike Britanije još manje. Sve mi se čini da bi neke jednostavne karikature, kao što su ih pravili u novinama pre fotografija, mogle ove likove, svojom voljom svedene na stereotipe, jedino tačno da predstave. Pogled na tu stranu može dati bar trenutno olakšanje. Šta god da uradi sutra, grčka vlada ne može očekivati ni brze ni lako postignute rezultate. U svome prvom obraćanju građanima, Cipras je započeo time što nije reč ni o čijoj pobedi: mudar potez, koji stvara bar retoričku podlogu za saradnju na državnoj ravni.
Ostaje pitanje šta raditi sa Evropom, posebno traumatično za kandidate koji nešto očekuju oko 2020. Upravo zbog njih ne sme se pokrivati katastrofalna evropska politika, i za njih vredi raditi – sa onim srcem, duhom, željom i strašću iz Seferisove pesme – da se falsifikatori i eksploatatori Evrope zamene nečim boljim, uz sve greške koje pri tome možemo počiniti. Priznajem da nikada nisam bila za Evropu više nego noćas, jer toliko znam iz starogrčkih i drugih pametnih tekstova: država za građane je ostvariva, naročito ako su političari zamenjivi.
Peščanik.net, 06.07.2015.

Meni žao Varufakisa, delovao autentično čovek.. Ako to nešto znači.

A i nije na njima da odluce ko će biti ministar, samo na mandataru..

I meni je žao, ali ako je ostavku podneo da bi izvadio trn iz oka i da bi pregovori, mogući,
 mogli da se nastave, zaslužuje najveće poštovanje. Grčka ispred pojedinca.
Ja se nadam da je to razlog.

zvezda je zivot wrote:pa da, licno je. ova bikicina reakcija je zanimljiva jer je njena najbolja drugarica/kuma (?) lana budimlic bila posebno angazovana na tviteru i pominjala otvaranje sampanjca. mora da se su podzapale.

jedino oko cega bi mogle da se njih dve podzapaju je koja ce da uzme vece parce telece kolenice...

plachkica wrote:I meni je žao, ali ako je ostavku podneo da bi izvadio trn iz oka i da bi pregovori, mogući,
 mogli da se nastave, zaslužuje najveće poštovanje. Grčka ispred pojedinca.
Ja se nadam da je to razlog.

Malo mi je čudno da Cipras i Varufakis do sinoć/jutros nisu znali "da bi određeni učesnici pregovora iz Evrogrupe i razni 'partneri' više voleli da 'odsustvuje' sa sastanaka".

I meni je, ali Varufakis je bio bitan za uspeh referenduma, te je iz tog razloga, možda,
ostavka ostavljena za danas, a i verujem da je noćas bila veoma živa diplomatska aktivnost.

Nemojte mene za ozbiljno uzimati, navijam kao malo dete, ideološki skroz,
i nadam se da je ovo početak stvaranja neke nove Evrope.

@Kondo, ne znam ja, verujem ti, nisam insajder. kako bilo tvit src kaze da je budimlic jedina na srpskom tviteru sinoc hladila sampanjac u oxijevu cast.


sto se varufakisa tice, kazu mediji da je ovaj cakolotos sto bi mogo da ga zameni jaci baja al skroz drugaciji. tepic za varufakisovog teodosica. elegancija, aristokratski maniri, smirenost, ironija, detaljisanje i cepidlacenje. 

plachkica wrote:http://pescanik.net/ne-dan/

kada je diktator Metaksa odbio ultimatum Musolinija, čime je počeo rat između Italije i Grčke. Uz inače nepopularnog Metaksu postavili su se skoro svi grčki građani.

Dobri su ovi ljubitelji Grcke i Grka koji hvataju na emocije i za koje je Grcka Teodorakisova muzika, a svi Grci jedinstveni, obaska sto se do 1990. radilo o jedinoj evropsskoj zemlji u kojoj se posle WW2 vodio pravi pravcati gradjanski rat, koja je imala pravu pravcatu vojnu diktaturu i to nimalo naivnu...
Za pocetak bi mogli da po nesto i nauce: Ioannis Metaxas (Ιωάννης Μεταξάς) se nije zvao Metaksa...

plachkica wrote:Nemojte mene za ozbiljno uzimati, navijam kao malo dete, ideološki skroz,
i nadam se da je ovo početak stvaranja neke nove Evrope.

+1
S obzirom da se prica davno svela na politiku, a sva je prilika da ce narednih dana da se svede na klasicnu pricu levo/desno, sa sve uobicajenim arsenalom bljuvotina koji ce da bude srucen na neodgovornu levicarsku vladu, tvoj pristup jedini ima smisla u ovakvim trenucima.
Jalovo analiziranje i besomucno pracenje svakojakih izvora i nazovi izvora vise nema nikakvog smisla, nema vec danima...
Jednima ideali, drugima pare: zna se ko je uvek pobedjivao u takvim situacijama