,
Kako je izgledao Beograd kada ste došli da studirate? Šta vas je intrigiralo i privlačilo? Čega se sećate?
Sa devetnaest godina upisao filozofiju u Beogradu. Beograd je i tada bio jugoslavenski kosmopolitski grad, Jugoslavija se otvarala prema svetu, Ali ja sam brzo bio upao u „loše“ društvo levičara i anarhista. Vlada Mijanović mi je bio cimer u studentskom domu a Miša Vasić „regrutovao“ u grupu studenata koju će štampa nazivati anarho-liberalističkom. Mi smo provodili mnogo vremena u prelepom dvorištu Kapetan Mišinog zdanju, i Miša mi je jednoga dana rekao „Zeni, imaš konspirativnu njušku, treba da budeš s nama“. Pisali smo parole po gradu, kod grčke ambasade puštali muziku Mikisa Teodorakisa kada ga je vojna hunta uhapsila, podržavali smo Palestinu, studentske proteste u svetu, protestvovali protiv rata u Vijetnamu. Vijetnamska demonstracija bila je najžešća novembra 1967. Počelo je skupom u Sali heroja na Filološkom, na izlazu iz fakulteta sačekala nas je milicija i tukla pendrecima. Dobio sam po glavi, čvoruga kao ping-pong loptica. U Knez Mihajlovoj kod američkog centra, milicija nas je napala jašući na konjima, konji su se propinjali, nisu hteli na studente, plavci su padali kao tikve. Onda smo išli do američke ambasade, odakle nas je najurila murija, pa smo prolazeći pored generalštaba skandirali „Vojska s nama!“ U policijskom izveštaju je pisalo „Vojska spava“, kao da smo pozivali na državni udar.
Jel vam se ljutio otac, visoki funkcioner, na vaše učestvovanje u demonstracijama?
Video je čvorugu, ljutio se. Bio je poslanik u Skupštini Srbije. Čuvaj se od profesora, rekao mi je, jer su mu kosovski funkcioneri u fedariciji rekli da su Mihajlo Marković i nekoliko drugih oprofesora protivnici Tita i sistema. Promeni fakultet, rekao je, ako si još zagrejan možeš otići u Prag na filmsku režiju. Znao je da me je režija ranije zanimala. Nismo se razumevali, njemu je bilo krivo. Ipak je nastavio da mi šalje pare za studije, nisam bio na stipendiji, Posle demonstracija ‘68 bio je još besniji, nismo razgovarali dve godine, mada sam odlazio u Prištinu da obiđem porodicu. Kada sam apsolvirao 1971, radio sam razne privreme poslove da bih se izdržavao i živeo u Beogradu, nije mi se vraćalo u Prištinu.
Spomenuli ste 1968 godinu, učešće na čuvenim studentskim demonstracijama… Jeste li bili u organizaciji protesta…
Naša „anarho-liberalna grupa“, bilo nas je oko petnasetak, ništa formalno, neki su ulazili i izlazili iz nje, nismo bili aktivni 2 juna. Sećam se da smo hteli da organizujemo proteste na jesen, a 2 jun nas je iznenadio, počelo je spontano nakon koškanja na nekakvom koncertu u Studentskom gradu, milicija je intervenisala, razbesnela studente su izašli na ulice, a opšta tuča se desila kada su krenali prema centru grada… Ja sam tih dana spremao ispite u studentskom domu Rifat Burdžević, bio sam ilegalac kod druga iz Prizrena Gafura Kiserija. Ujutro rano Gafur me je probudio: „Ustaj, sinoć je bila tuča studenata i milicije u Novom Beogradu!“ znao je da sam upetljan u studentski pokret. Krenuo sam za Novi Beograd, ali je Brankov most bio blokiran. Otišao sam na fakultet, tamo su se neke kolege već organizovali, ali i ceo univerzitet je podržao protest. Zauzeti su fakulteti, održavali skupovi. Kapetan Mišino zdanje, zato što je tu bio rektoraqt, ali i zbog dvorišta, postaje glavna scena demonstracija, svako veče govorancije, dolaze slavni gosti da nas podrže. Ja skoro da nisam uopšte spavao nedelju dana, uhvatio bih sat dva da odspavam čvrstim snom u nekoj od učionica ili stubištu rektorata koji je imao tepih stazu, a uzglavlje mi je bio prvi stepenik. Građani su nam donosili čebad, hranu i piće… Tog jutra, 3 juna, kada sam stigao na fakultet dobio odštampan bedž sa imenom, i prvi mi je zadatak bio da odem u podrum kod skriptarnice, uzmem nešto odštampanih proglasa i počnem da ih delim građanima okupljenih oko fakulteta. Milicijski kordon propuštao je samo studente sa bedžovima. Napravio sam krug od Knez Mihajlove do Studentskog trga, svuda murija, nisu me dirali do Studentskog parka, tek tamo me je zadržao milicioner, ja sam se otrgao, pokušao da preskočim ogradu i uteknem kroz park… kad sam provirio iznad ograde… doživeo sam iznenađenje! Park je bio plav od uniformi, na stotine milicionera leškarilo se po klupama i na travi. Spustio sam i predao. Milicionar je bio besnan, zvao je maricu, rekao je kolegama „Ja vodim ovu bitangu u stanicu““. Odveo me je do 29. Novembra, usput me je tukao po glavi i slabinama, nijje imao zamaha u kolima, nije bolelo. Uveli su me u prostoriju kao kavez, puna je bila privedenih studenata. Uzimali su podatke i puštali ih, mene su zadržali, bio sam bez ličnih dokumenata, da sačekam sudiju za prekršaje. Društvo su mi pravile tri prostitutke. Sudija me je kaznio sa 10 dana zatvora, zbog napada na službeno lice, navodno sam ga pri bekstvu udario po cevanici. Kasnije bih ponekad sretao neku od prostituki, pozdravljale su me „Gde si, politički!“
Jesi li odležao tih deset dana?
Nisam. Posetila me je početkom jula kosovska policija u Prištini, Beograd je tražio da mi se proveri identitet, i to je bilo sve. Ja sam se kasnije povukao iz grupe. Razlog je bio to što su u štampi, prednjačile su mislim Večernje Novosti, kod spominjana grupe ekstremista sa Filozofskog, skoro uvek spominjeno moje ime, kao i Danila Udovičkog, uz napomenu da smo sinovi državnih funkcionera. Moj otac član Saveta Federacije, Danilov ambasador. Ispadalo je da smo važniji članovi grupe, a nismo bili. Moj otac je bio podneo ostavku, nisu je prihvatili. Zvao me je tada Fadil Hodža, šef kosovskih komunista, na razgovor, savetovao me je da se posvetim studijima. Posle sam i sam uvideo da nisam bandoglavi revolucionar, imao sam razna interesovanja..
Kako ste videli Beograd do osamdesetih godina?
Bilo je vreme velikog kulturnog otvaranja. Jugoslavija je imala više kulturnih centara, ne samo Beograd. Nije se prevodila samo marksistička literatura, već klasična i savremena filozofija i kultura. Pratio sam tada mnoge kulturne događaje, filmske festivale, pozorišta (Atelje 212, JDP, Stupica…). Za mene je jako važna institucija bio Studentski Kulturni Centar. Tamo sam izbliza pratio afirmaciju jugoslovenske konceptualne umetnosti. U SKC-u sam se upoznao sa Goranom Đorđevićem, po majci Didari on je Prizrenac kao i ja… 1974 na Aprilskim susrettima gostovao je slavni Jozef Bojs, ja sam bio napisao kritički osvrt na njegovo predavanje U SKC-u. Goran mi je prišao i zamerio što Bojsa tumačim kao da je filozof, jer je on je umetnik. Ja sam držao da su moje primedbe Bojsu i filozofski i umetnički relevantne. Nedavno sam sa Sezginom Bojnikom, takođe Prizrencem, teoretičarem umetnosti koji živi na relaciji Finska-Kosovo, rekonstruisao ovu mini-raspravu od pre pola veka, povezujući je sa aktuelnom umetnošću na Kosovu, objavljena je u mojoj Knjizi „Umetnost u rezistenciji: Devedesete“ (2022, na albanskom jerziku).“ Goran je ovih dana trebao da bude u Prizren, nažalost nije bio u mogućnosti, ali je poslao nekoliko raadova i eksperimentalni film sa portretima konceptualnih umetnika, koji nisu ranije prikazivani, deo su pratećih programa afirmisanog prizrenbskog festivala „Dokufest“.
Da li se tada činilo da će vlast u Srbiji doći političar tipa Miloševića?
Tada ga nije bilo na sceni, bio je aparatčik, ali je po karakteru bio veoma perspektivni kadar. Draža Marković, partijski lider Srbiie iz sedamdesetih, priznao je kasnije, znao je dobo Slobu kao zeta, da se pribojavao njegovog radikalnog karaktera da će naštetiti Srbiji. Ispalo je da je Sloba bio kao upisan za vođu posle Tita. Tito je dugo bio stub sistema, a Sloba je prvi shvatio da ga više nema, te da nema ni sistema. Mada je najpre bio krenuo da obnovi boljševizam preko „antibirokratske revolucije, i to u nevreme kada je i Sovjetski Savez već bio u kolapsu. Kada se komunizam urušio, Sloba je promenio kurs. Počeo je bio kao kritičar Memoranduma SANU a završio je kao izvršilac radova na projektu obnove Velike Srbije. Mihajlo Marković je postao ideolog nove, amalgam SPS partije. Kosovska pobuna iz 1981 dala je bila gorivo ekstremnoj obnovi srpskog nacionalizma.
Moj otac mi je 1981, kada je postavljen za Ministra unutrašnjih poslova Kosova u uslovima vanrednog stanja, priznao da su kosovsko i srpsko rukovodstvo u stalnim, veoma oštrim sukobima. On je ka ministar uspeo da za dve godine, uglavnom represivnim merama, zavede red, a vanredno stanje je ukinuto i uz pomoć saveznih instanci. O tadašnjim pritiscima iz Srbije, pet šest godina pre nego što je Milošević došao na vlast, otac mi je jednom prilikom rekao „Ovi sadašnji srpski ministri gori su od Rankovića!“
Kako ste doživeli 1981 godinu?
Ja sam marta 1981, kada su izbile demonstracije na Kosovu, radio kao bibliotekar na Katedri za albanologiju Filološkog fakulteta. Na Beogradskom univerzitetu, a i u svim javnim institucijama, uvedeno je bilo vanredno stanje sa danonoćnim dežurstvima, kao da se očekuje napad Albanaca na Beograd i Srbiju, a ne da Srbija traži način kako da svoju policiju vrati na Kosovo. 1981. godine Sloba nije bio glavni faktor, već je tu ulogu imao njegov mentor, Ivan Stambolić. Stambolić je 70-tih godina pripermio „Plavu knjigu o Kosovu“, interni dokument o nezadovoljavajućem položaju Srbije zbog Ustava iz 1974. Ovoj Plavoj kjjizi presudio je bio Tito, nije stao na stranu Srbije. Ivan Stambolić je izgleda bio neka vrsta srednje linije u srpskoj politici. Tvrda linija bila je ona koju je od 1968 zastupao Dobrica Ćosić, kada je upozorio CK Srbije da će Srbija izgubiti Kosovo ako ne preduzme odmah mere koje će sprečiti albanizaciju Kosova. Ćosića su tada izbacili iz Partije, ali se otada oko njega okupila velikosrpska opozicija.
Sedamdesetih godina, kada je federacija preuređena u konfederaciju, tinjajuće nezadovoljstvo širilo se ubrzano po Srbiji u društvenim grupama koje smo mi levičari tada smatrali anahronim. Recimo, pojavili su se mladi pravoslavni teolozi, Atanasije, Amfilohije i još neki, kao obnovitelji justinovštine, doktrine koja je pravoslavlje ili svetoslavlje smatralo nepomirljivim sa zapadnom civilizacijom. Taj reakcionarni zaokret nekako se i vremenski podudarao sa iranskom kontrarevolucijom, tendencijom koja je tada još prisutnu hladnoratovsku podelu sveta na dva bloka, užljebila gotovo planetarno u nekakvu trajniju matricu „večnog raskola“ Istoka i Zapada, koji je hntington bio nazvao „sukobom civilizacija“. Očekivanja da će posle komunizma nastati „novi svetski poredak“ i danas su zaglibljena u raskolu. Nije samo putinizam kočnica, već i simpatija koju prema autoritarizmu gaji radikalna desnica na Zapadu.
Kako ste onda videli Miloševićev dolazak na vlast u Srbiji?
Milošević je došao ne vlast na talasu unutrašnjih i svetskih promena, ali je tada malo ko verovao da će se on, kao komunistički aparatčik, probiti do najviše stepenice vlasti. Jugoslavije je imala složenu strukturu, više kontrolnih instanci koje su trebale onemogućiti autoritarizam na saveznom nivou, da posle Tita ne bude novi Tito. Tito je, naime, pre svoje smrti, pokušao da spreči nastavak autokratije, pa je u svim polugama vlasti postavljen koncesualni ključ kolektivnog odlučivanja na principu 6 + 2, šest predstavnika republika plus dve srpske pokrajine koje su imale nezavisan glas na nivou federacije. Dok je Tito bio živ taj sistem je figurattivno nazivan osmerac sa kormilarom, kada je umro postao je osmerac bez kormilara. Pokazalo se da je bez kormilara bilo nemoguće vladati Jugoslavijom.
Zašto ste se vratili na Kosovo?
Imao trideset i pet godina, nisam imao jasnu perspektivu šta dalje, bio sam podstanar, društvena atmosfera se menjala, da odem u inostranstvo bilo je kasno. U Beogradu sam bio nakupio veliku biblioteku, ali ona mi je postala problem kod čestih selidbi. Zet je u to vreme bio kupio za firmu u kojoj je bio direktor kamion u Sloveniji, prolazio kroz Beograd, zamolio sam ga da knjige odvezemo do Prištine. Kad su otišle knjige osetio sam se bez njih kao još veći luzer, pa sam odlučio da budem kod knjiga. Imao sam mutnu ideju da mogu živeti negde na Šar Planini, ali me je brzo upecala politika, kosovsko i albansko pitanje. Ja sam o toj temi razmišljao i u Beogradu kada se na Centralnom komitetu Sveza komunista Srbije, vodila raspravu o poreklu Albanaca, jesu li poreklom Iliri ili Tračani. Tražio se navodno „naučni“ odgovor, a suština je bila da partija presudi koji je narod na Kosovu autohtoniji. Naime, ako nauka utvrdi da su Albanci Iliri, onda je Kosovo njihova postojbina. Ako su poreklom Tračani, onda su dođoši, mogu da polažu pravo na Trakiju, pa neka vide tu stvar sa Bugarima. Bila je to cirkuska rasprava komunista koji su se već prerušavali u nacionaliste.
Ja sam u mojoj reakciji za „Nin“ akademiku Pavlu Iviću zamerio što je pretpostavljeni albanski ekspanzionizam i nacionalizam napadao sa pozicija srpskog nacionalizma. Polazio sam od tada vladajuće doktrine da su svi nacionalizmi podjednako opasni. Ako osuđujete nacionalizam, najpre očistite svoje dvorište, svoj ološ, onda imate pravo da osuđujete druge nacionalizme. Istorijska prava na teritorije su opasne teorije, vode ka strašnim revandikacijama. Dimitrije Tucović je pre više od sto godina srpsku mitologiziranju tlapnju oko istorijskih prava na Kosovu, koje je i tada imalo izrazitu većinu albanskog stranovništva, ocenjivao kao „sukob mrtvih spomenika i živih ljudi“.
U vašoj knjizi „Kosovo i raspad Jugoslavije“ koja je objavljena 2014 u Beogradu, rekli ste da je vaše pismo objavljeno u „Ninu“ decembra 1982 katapultirao u kosovsku i jugoslovensku publicistiku.
Da, posle demonstracija 1981 godine u Srbije je bila pokrenuta oštra kampanja potiv Albanaca uz masovnu represiju, hapšenja i montirane procese. Partija je vršila ogroman pritisak na kosovsku inteligenciju da se „izjasni“, ali na neravnopravnoj osnovi, sa gotovim obrascima kako treba da se izjasnite da ne bi bili „diferencirani“ kao neprijatelj sistema. Moje pismo je odjeknulo ne samo na Kosovu, već i šire, jer je postojao jugoslavenski kontekst gde su rezumni intelektualci u Hrvatskoj, Sloverniji, a i u samoj Srbiji i drugde, reagovali protiv ekstremnog kosovskog diskursa koji je ugrožavao celi federalni sistem balansiranih interesa. Simptomatična su bila reagovanja Tarasa Kermaunera, Branka Horvata i Bogdana Bogdanovića, da uzmem primere iz ključnog trougla koji je činio srž Jugoslavije, koji su upozoravali na taktonsku opasnost od srpskog nacizma, jer je početkom osamdestih godina on u suštini gotovo neprerušen, obnovljen. Ja sam nešto kasnije, 1985 godine napisao opširnu analizu „Knjige o Kosovu“ Dimitrija Bogdanovića, (SANU, 1985), ustvrdivši da je ona u biti samo verzija knjige Đoke Slijepčevića „Srpsko-arbanaški odnosi kroz vekove s posebnim osvrtom na novije vreme“, (Iskra, Minhen 1974). Slijepčević je u ratu bio ljotićevac, posle rata aktivan član nacionalističke emigracije. Pošto je njegovo ime bilo proskribovano, D. Bogdanović je, tada sekretar SANU, prosto u svoje ime prepisao i malo preradio Slijepčevićeve ekstremne teze o ekskluzivim srpskim pravima na Kosovo. Već tada u Srbiji dolazi da unutrašnjeg prevrata i obnove četništva. Zagrebački „Vjesnik“ je tada bio objavio široke izvode iz moje recenzije, a časopis „Ideje“ iz Beograda moj esej „Balkanizacija istorijskog argumenta“. Postao sam bio redovni kolumnista nedeljnika „Teleks“ iz Ljubljane, gde sam analizirao srpsko „događanje naroda“. Članaci koje sam pisao osmdesetih godina objavljeni su kao knjiga „Kosovski čvor“ u Ljubljani (KRT, 1990), na albanskom jeziku.
Kada ste osnivali socijaldemoktarsku pariju Kosova 1990 da li je bilo potpuno jasno da je kraj Jugoslavije blizu?
Meni je to padalo na pamet još krajem osamdesetih, ali je bilo teško predvideti. U člancima objavljenim u Slovenjji argumentovaao sam da će kriza biti bezizlazna, odnosno voditi u raspad, ako se ne održi federalna vlast. A ona se rapidno krunila zbog Kosova, U Saveznoj Skupštini onemogućeno je prisustvo kosovske delegacije, zato Skupština više nije bila funkcionalna, i taj je vakuum omogućio da najpre Srbija, a zatim i Slovenija i Hrvatska ubzano donose zakone o secesiji, pošto nije bilo istance koja će to sprečiti. Nekima je padalo na pamet da armija pruzme vlast, ali to bi samo pogoršlo stvari, I Milošević je, u dogovoru sa armijskim vrhom, pokušao da izvede legalni puč, kada je u zgradi generalštaba jugoslovenske armije, - to je imalo snažnu simboliku jer je Tito bio ostavio armiji da bude drugi stub jedinstva države,- održana ključna, dramatična sednica osmočlanog predsedništva, kao kolektivnog suverena federacije, da se u Predsedništvu ukine princip koncensusa i pređe na donošenje odluka većinom glasova. Milošević je mislio da ima kontrolu nad većinom članova predesdništva, računao je na glasove članova iz Srbije, Vojvodine, Kosova i Crne Gore, a i na glas Bogića Bogićevića iz BiH, da će on kao Srbin odlučiti večinu u Osmercu, čime bi onda Milošević postao, uz armiju, kormilar u pozadini koji upravlja budućnošću zemlje. Bogićević nije glasao kao Srbin već po savesti i ostalo je nerešeno. Kada je propao taj manevar, Milošević se okrenuo stvaranju Velike Srbije preko lokalnih pobuna i ratova, kojima su dirigovali tajne službe i generali JNA, jer se armija već nacionalno bila raspala i postala je armija srpskih interesa.
U mnogim bivšim delovima Jugoslavije postoji jugonostalgija. Ne samo kod ljudi koji su živeli u njoj, postoji i kod klinaca neki mit o toj zemlji u kojoj nisu proveli ni sekundu. Postoji li jugonostalgija na Kosovu? I šta je jugonostalgija na Kosovu?
Kod današnjih kosovskih klinaca nema nostalgije, osim možda izuzetno fascinacije kod malobrojnih koji su učestvovali u raznim programima približavanja mladih, imali priliku da putuju po regonu, i da recimo kada posete Beograd klubova, restorana i slobodnih institucija, kao što je Centar za kultrurnu dekontaminaciju, imaju utisak da je Beograd i dalje kosmopolitska metropola. Pomalo su nostalgični oni koji su živeli, radili ili studirali u jugoslovenskim centrima, išli na Jadransko more itd. Postoji i kasta trgovaca, od ranije i novih, koji vrlo dobro sarađuju u bivšem jugoslovenskom prostoru, pa i u Srbiji, jer imaju obostrani interes i profite od saradnje.
Kod starijih ljudi, koji su imali karijere i dobar socijalni status u Jugoslaviji postoji nostalgija za socijalnom državom, jer su im danas penzije, ako ih uopšte imaju, zaista mizerne. Mnogi na Kosovu nemaju penzije, iako su radili i imaju staž, več dobijaju socijalnu pomoć od 100 eura mesečno kada napune 65 godina. I ja imam samo tu „penziju“, bez ikakvih drugih privilegija, sem za besplatnu vožnju gradskim autobusom, koji i ne kotistim.
Svakodnevno smo izloženi relacijama, porukama i repliciranjem između Vučića i Kurtija. Koliko se oni hrane jedan drugim?
Kurti svako malo pominje ratnu opsnost i da Vučić zloupotrebljava nastalu situciju za Srbe na Severu Kosovu koji su ostali u institucionalnom vakuumu. Srbi pre svega imaju veliki unutrašnji pritisak pa i teror, kada su prihvatali dogovorene mere kosovskih vlasti, oko tblica itd, mnogima su zapaljena kola, ili su fizički npadani, ako ne i, kao Oliver Ivanovič, likvidirani. Njihovo zastrašivanje je permananentno, i sada na to dolazi da treba da ih štiti samo kosovska policija, a ponekad se ne zna kada stvarno hapse kriminalce i ratne zločince, a kada su to improvizovane i proizvoljne akcije. Bez pune i iskrene saradnje kosovskih i srpskih vlasti nemoguće je kosovskim Srbma garantvati sigurnoat i prosperitet. Najveća je Vučićeva greška što je ishitreno naterao Srbe da izađu iz struktura kosovskog sistema, gde su oni ipak bili faktorizovani, nisu mogle da se donose odluke bez njih u rešavanju praktičnih pitanja na terenu. Ostali su u praznom prostoru gde je jedna pouzdana garancija prisustvo KFOR-a, ali ona je vojna a ne policijska formacija, interveniše samo u krajne opasnim situacija, što su zloupoptrebljavli ekstremisti kada su postqavljane barikade. Kosovski Srbi su skoro u istoj pozicij kao što smo mi Albanci bili devedestih godina kada je Milošević bio nametnuo sistem aparthejda, na terenu je bila samo srpska policija i paramilitarne grupe, a štitile su nas strane diplomatske misije.
Još nešto usložnjava ovakvo stanje. Zbog velike krize i zapadnog angažovanja protiv ruske agresije na Ukrajinu, KFOR nema dovoljne kapaciteta za raspoređivanje dodatnih snaga za kontrolu Kosova, pa je zato kosovskoj policiji dozvoljeno da ona održava bazični red. Alojbin Kurti se pomalo pravi blesav kada to uračunava kao suvereno pravo republike Kosovo, pa se pred kosovskom javnošću drčno hvali kako je , eto, posle dvsdeet godina dvovlašča i faktičke kontrole Severa od Beograda, oslob Još veća greška je bila glupo i neuspešnoo slanje terorističke gruodio Sever Kosova. To mu je najveći predizborni adut kod naivnih glasača, koji vide da trenutno na terenu prisutna samo kosovska policija. Još veća, katastrafolna glupost bila je terorističlka akcija u Banjskoj, koju je predvodio raniji potpresednik Srpske liste Milan Radoičić, sa očiglrdnom namerom da se izazove oružana pobuna Srba na Severu, računajući naivno da će se time otvoriti pitanje teritotijalnog razgraničenja time što bi se Sever verovatno stavio pod komandu KFOR-a, pod izvornim mandatom zasnovanim na UN Rezoluciji 1244 iz 1999.
Aljbin Kurti je došao na vlast optužujući prethodni Tačijev režim da su opljačkali ljude i da su ih onda zapadne ambasade držale kao osobe ucenjene kriminalom i da zbog toga prihvatali po Kosovo loše sporazume. Kurti sebe prikazuje kao čvrstog i principijelnog političara, koji ne popušta pritiscima Zapada. Njegova je igra slična Vučićevoj, populistička. Unutrašnja politika mu je katastrofalna. Svu vlast i zakone pokušava da prilagodi partijskim interesima, kao i Vučić. Napumpava popularnos kod onih sloveja društva koji imaju osvetničke sentimente prema Beogradu i lokalnim Srbima. Iako su se ponašali kao veoma ljuti protivnici u dijalogu, Kurti i Vučić su ispak veoma uspešno sarađivali u opstrukciji dijaloga, uspeli su da tri godine zamajavaju zapadne diplomate, koji su se morali zadovoljiti samo načelnim privatanjem Ohridskih sporazuma, bez preduzimanja konkretnih koraka ka trajnoj normalizaciji odnosa. Kosovo je zbog toga vrć govin dana pod sankcijama EU, Kurti će najverovatnije svoju opstrukciju platiti gubitkom vlasti početkom sledeće godine, a šta će biti sa Vučićem ne znam, za raliku od Kurtija, ona još uvek pronalazi resurse da sklapa velike poslove sa svetskim močniocim zamajavajući svojom razgranatom propagandno mmašinom Srbe kako radi u najboljem njihovom interesu, pa će možda kao i Milošević 1999, kada bude stavio potpis na punu normalizaciju odnosa sa Kosovom u horu skandirati. „Velika Pobeda miroljubive politike AV!“
Bili ste savetnik Edija Rame, kakva su bila iskustva da sarađujuete s njim?
SA Ramom, umetnikom, bio sam vrlo dobar prijatelj 90 godina. Kada je postao premijer zvao me ja da mu budem savetnik za region. Albanije je skoro pola veka bila u izolaciji, imala je veoma loše odnose sa svim susedima. Rama je želeo bliske odnose sa svima u regionu. Srbija je bila prva na listi zbog jako opterečenih odnosa od 1948 godine, kao i zbog Kosova, Rama je verovao da može da doprinese da i tu bude ledolomac zaleđenih odnosa. Pripremali smo njegovu posetu Beogradu više meseci, odložena je bila mesec dana zbog skandala na fudbalskoj utakmici Srbija – Albanija, a kada je stigao u Palatu Srbija, prva poruka koju je imao za Vučića bila je da Srbija treba da prizna Kosovo pošto je to u njenom najboljem interesu. Bio sam prisutan kao član delegacije, svi smo bili izneađeni jer takvu izjavu nije imao u pripremljenom govoru. Vučić se skandalizovao i oštro reagovao pred kamerama, međutim kada smo prešli u druge prostorije razgovaralo se veoma konstruktivno i projateljski. Zatim je nekoliko godina izgledalo kao da su Rama i Vučić postali pajtaši, sretali su se često, pokrenuli su ambiciozni projekat Otvoreni Balkan, kojemu se pridružio samo Zajev, bivši premijer Severne Makedonije, dok su Kosovo, BiH i Crne Gora bili protiv. Kada je Otvoreni Balkan postao aktualan ja više nisam bio savetnik, ali sam napisao da se zaleteo. Naravn, imao je dobre namere, jer je ubeđeni poklonik Sorosove ideje otvorenog društva, ali je trebao uvažati razloge zbog koji su tri države odbijale da se pridruže projektu, pružajući garancije da neće postati instrument za dominaciju Srbije u regionu. Mislim da je Rama naseo na pritvornost Vučića, jer je nemu Otvoreni Balkan bio nešto kao varalica za otvorene granice srpskom narodu.Ovih koji su odbijali projekat, sumnjali su da vučić, ali i Rama, imaju slične namere, Vučiću je to paravan za dominaciju Srbije, Rama za dominaciju Albanije, okupljanje ova dva naroda pod jedan krov uz podeljeni plen. Kad je Vučić Otvoreni Balkan počeo da stvarno presvlači u „Srpski svet“ ruskog kroja, a i zbog Ukrajine i promenjenih geostrateških odnosa, došlo je do raskida pobratimstva Rame i Vučića.
U vezi sa ovim možda će vam biti zanimljivo da smo Vučić i ja, dok se čekalo na početak sastanka dveju delegacija prilikom Vučićeve posete Tirani 2015 godine, oko deset minuta privatno razgovarali, na srpskom jeziku, o temi albansko-srpskih odnosa. Vučić mi je rekao da je gledao moj polučasovni intervju koji sam tih dana bio dao srpskoj redakciji Televizije Kosova, gde sam elaborirao tezu da je za trajnu sigurnost i stabilnosti Balkana ključno uspostavljanje dobrih odnosa između Albanaca i Srba. Ako se dva naroda dogovore, stvara se osovina trajnijeg mira i prosperiteta, jer se i ostala otvorena pitanja mogu lakše rešiti. Naravno, u tom razgovoru na margini, ministri albanske vlade su se pomalo čudili šta to pričamo, jer nije bilo prevoda, Nismo se dotakli pitanja kako da se ostvari istorijsko pomirenje, tu se verovatno ne bismo složili, jer bih ja zastupao tezu da je za to potreban NATO kišobran za ceo region, a Vučić verovatno ne bio spreman da Srbiju uvede u NATO jer biti time izdao majku Rusiju.
Kosovo Serbs have announced that they will block the border crossings between Kosovo and Serbia starting tomorrow at 6 p.m.
Home
by boomer crook Mon Sep 02, 2024 12:28 pm