Nasilje u Srbiji i tzv Regionu

„Želim da oni osete poniženje koje smo mi osetili juče dok su pričali o nekakvoj domaćinskoj porodici i tome da su naša deca napadala Uroša. Od svih ovih porodica, jedino mi živimo u Donjoj Duboni, moja kuća sa njima nikada nije imala problem, ali vrlo dobro pamtimo kada su sva trojica Blažića čoveku nabijali čoveku kolac u zadnjicu, sve je prijavljeno policiji, ali je brzo zataškano. Pse je Radiš iz puške ubijao, a sada te životinje imaju više prava od mog sina“, počela je svoje svedočenje Milica Ivković.

Nesrećna majka ranjenog Ivana ispričala je da je istina sve što su ostale porodice rekle da su Blažići svojim ponašanjem maltretirali svoje komšije, ali da se niko nije žalio, i porozvala pukovnika u Vojsci Srbije da je uzimao novac od drugih prodica kako bi spasio njihove sinove ratišta tokom devedesetih godina i ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, među kojima je i njen rođak.

„Istina je da su svi pucali na svadbi iz puške. Istina je da su došla tri vojna kamiona u kuću Radiše Blažića posle masakra. Bila je tu i Vojna policija, naša policija nije smela da priđe. Ko zna šta su sve uzeli i odneli iz kuće. Komšiju preko puta, oterali su kada su ga videli ispred kuće. Moj sin je zamolio da ne daje izjave, kako ne bi prolazio tu traumu ponovo, posle jučerašnjeg suđenja skočio mu je i pritisak, detetu“, rekla je emotivno majka.

Ona je istakla da je njen sin poznavao Uroša Blažića i da mu je pomogao više puta.

„Kada je ovaj monstrum došao iz Nemačke, pas nije imao za šta da ga ujede. Trebalo je da igra fudbal sa njima. Nije ovo prvi put, taj prokleti fudbal. Uroš Blažić nije imao patike, a moj sin je doša kući i rekao „Mama, je l mogu Urošu da dam patike, jer nosimo isti broj?“, što sam ja i rekla da može. Prve smo komšije. Moj sin je platio njegovo učestvovanje na turniru. Sve što su imali Blažići sada je prodato“, naglasila je Milica.

Potom, u žaru emocija, obratila se direktno ubici i osobi koja je od njenog sina napravila invadila, ranivši ga sa nekoliko metaka.

„Pogledaj me Uroše, pogledaj me sada. Na mog Ivana si poslednjeg pucao, a ja sam ti komšinica. Moj sin je prošao zbog tebe 15 meseci bola i agonije. Da li misliš na njega uveče kad legneš? Ovde slušamo nebuloze o rijaliti prijateljima, Uroš je hteo da bude rijaliti zvezda. Nama nije rekao zašto je pucao, navodno što su u se zamerili. Kada je bio mali, Radiša se zakucao u banderu, tada je i Uroš teško povređen, što nije onda pucao na oca, tad je trebalo da mu zameri“, pitala je majka ranjenog.

Kako je istakla njen sin će ostati invalid celog života, a da su mu život spasila dva minuta ranije što je stigao u bolnicu.

„Policajci sa puškama mi nisu dali da ubacim dete u policijski automobil da ga voze u bolnicu. Stavili smo ga u naša kola i krenuli odmah. Lekar u Mladenovcu ispričao nam je tada da smo stigli dva minuta kasnije, bio bi kraj. Moj suprug i ja smo smedoci kako se taj ugledni i časni oficir svađa sa svojom suprugom. Gledali smo kako se tuku, do neprepoznatiljivosti. Slušala sam u autobusu kako je kupio dva stana u Mladenovcu, ali da nije smeo na svoje da ih prevede, da bi dobio i treći od Vojske Srbije“, objasnila je Milica Ivković.

Ona je takođe objasnila da je upravo Radiša Blažić pričao kako je svojim sinovima za punoletstvo kupio po pištolj.

„Sa 20 godina sam imala dvoje dece, poprilično sam bila odgovorna i svesna svojih postupaka. Blažić je dobio pištolj, a šta je moj sin dobio za 18. rođendan? Dobio je metkove, presađivanje kosti i nerava. Na štakama je skakutao za svoj rođendan, pokušao da se smeje i da se vrati normalnom životu. Kako da se osećaju preživeli kad znaju da policija štiti Blažiće, a našu decu nije mogla da zaštiti. Samo tražim da svi odgovaraju“, rekla je Milica.

Ona je takođe posvedočila da su svi muški članovi porodice Blažić na svadbi starijeg sina pucali iz rafalne puške.

„Ljudi su tada pričali da su se uplašili, neko je rekoa čak da su otišli na svadbu da izginu. Drugi dan svadbe kod komšije, pijani oficir je pričao i hvalio se da ima toliko oružje, da izbije rat, mogao bi da pobije pola Dubone. Svi su se smejali, niko ga tada nije shvatio za ozbiljno. Ova priča da je Uroš radio sa voćem nema smisla, svi imamo voće i sa njim radimo, pa nemamo čitav arsenal oružja kući. Bili smo svedoci, da je svake godine za Đurđevdan pucao iz puške i Radiša i oni“, završila je Milica, majka Ivana Ivković, koji je bio maloletan u momentu masakra.

Nektivni Ugnelj wrote:Ako nista bar nije na nacionalnoj osnovi i nisu stradala deca.

Jezivo.

Del Cap wrote:Kad bi se stvarno* začešljalo po tome, došli bi do lanca lokalna policija - tužilaštvo - vojna bezbednost (jer je otac oficir, pitanje nadležnosti), "aj nemojte njega, on je oficir, naš čovek", "znamo se", "rešićemo mi to". Može da se xy ljudi markira za trgovinu uticajem, zloupotrebu ovlašćenja itd itd.

btw, ljudska i institucionalna trulež izranja.

https://nova.rs/vesti/hronika/majka-ranjenog-mladica-iz-dubone-ispricala-sve-blazicima/

„Želim da oni osete poniženje koje smo mi osetili juče dok su pričali o nekakvoj domaćinskoj porodici i tome da su naša deca napadala Uroša. Od svih ovih porodica, jedino mi živimo u Donjoj Duboni, moja kuća sa njima nikada nije imala problem, ali vrlo dobro pamtimo kada su sva trojica Blažića čoveku nabijali čoveku kolac u zadnjicu, sve je prijavljeno policiji, ali je brzo zataškano. Pse je Radiš iz puške ubijao, a sada te životinje imaju više prava od mog sina“, počela je svoje svedočenje Milica Ivković.

Nesrećna majka ranjenog Ivana ispričala je da je istina sve što su ostale porodice rekle da su Blažići svojim ponašanjem maltretirali svoje komšije, ali da se niko nije žalio, i porozvala pukovnika u Vojsci Srbije da je uzimao novac od drugih prodica kako bi spasio njihove sinove ratišta tokom devedesetih godina i ratnih dešavanja na prostoru bivše Jugoslavije, među kojima je i njen rođak.

„Istina je da su svi pucali na svadbi iz puške. Istina je da su došla tri vojna kamiona u kuću Radiše Blažića posle masakra. Bila je tu i Vojna policija, naša policija nije smela da priđe. Ko zna šta su sve uzeli i odneli iz kuće. Komšiju preko puta, oterali su kada su ga videli ispred kuće. Moj sin je zamolio da ne daje izjave, kako ne bi prolazio tu traumu ponovo, posle jučerašnjeg suđenja skočio mu je i pritisak, detetu“, rekla je emotivno majka.

Ona je istakla da je njen sin poznavao Uroša Blažića i da mu je pomogao više puta.

„Kada je ovaj monstrum došao iz Nemačke, pas nije imao za šta da ga ujede. Trebalo je da igra fudbal sa njima. Nije ovo prvi put, taj prokleti fudbal. Uroš Blažić nije imao patike, a moj sin je doša kući i rekao „Mama, je l mogu Urošu da dam patike, jer nosimo isti broj?“, što sam ja i rekla da može. Prve smo komšije. Moj sin je platio njegovo učestvovanje na turniru. Sve što su imali Blažići sada je prodato“, naglasila je Milica.

Potom, u žaru emocija, obratila se direktno ubici i osobi koja je od njenog sina napravila invadila, ranivši ga sa nekoliko metaka.

„Pogledaj me Uroše, pogledaj me sada. Na mog Ivana si poslednjeg pucao, a ja sam ti komšinica. Moj sin je prošao zbog tebe 15 meseci bola i agonije. Da li misliš na njega uveče kad legneš? Ovde slušamo nebuloze o rijaliti prijateljima, Uroš je hteo da bude rijaliti zvezda. Nama nije rekao zašto je pucao, navodno što su u se zamerili. Kada je bio mali, Radiša se zakucao u banderu, tada je i Uroš teško povređen, što nije onda pucao na oca, tad je trebalo da mu zameri“, pitala je majka ranjenog.

Kako je istakla njen sin će ostati invalid celog života, a da su mu život spasila dva minuta ranije što je stigao u bolnicu.

„Policajci sa puškama mi nisu dali da ubacim dete u policijski automobil da ga voze u bolnicu. Stavili smo ga u naša kola i krenuli odmah. Lekar u Mladenovcu ispričao nam je tada da smo stigli dva minuta kasnije, bio bi kraj. Moj suprug i ja smo smedoci kako se taj ugledni i časni oficir svađa sa svojom suprugom. Gledali smo kako se tuku, do neprepoznatiljivosti. Slušala sam u autobusu kako je kupio dva stana u Mladenovcu, ali da nije smeo na svoje da ih prevede, da bi dobio i treći od Vojske Srbije“, objasnila je Milica Ivković.

Ona je takođe objasnila da je upravo Radiša Blažić pričao kako je svojim sinovima za punoletstvo kupio po pištolj.

„Sa 20 godina sam imala dvoje dece, poprilično sam bila odgovorna i svesna svojih postupaka. Blažić je dobio pištolj, a šta je moj sin dobio za 18. rođendan? Dobio je metkove, presađivanje kosti i nerava. Na štakama je skakutao za svoj rođendan, pokušao da se smeje i da se vrati normalnom životu. Kako da se osećaju preživeli kad znaju da policija štiti Blažiće, a našu decu nije mogla da zaštiti. Samo tražim da svi odgovaraju“, rekla je Milica.

Ona je takođe posvedočila da su svi muški članovi porodice Blažić na svadbi starijeg sina pucali iz rafalne puške.

„Ljudi su tada pričali da su se uplašili, neko je rekoa čak da su otišli na svadbu da izginu. Drugi dan svadbe kod komšije, pijani oficir je pričao i hvalio se da ima toliko oružje, da izbije rat, mogao bi da pobije pola Dubone. Svi su se smejali, niko ga tada nije shvatio za ozbiljno. Ova priča da je Uroš radio sa voćem nema smisla, svi imamo voće i sa njim radimo, pa nemamo čitav arsenal oružja kući. Bili smo svedoci, da je svake godine za Đurđevdan pucao iz puške i Radiša i oni“, završila je Milica, majka Ivana Ivković, koji je bio maloletan u momentu masakra.

Del Cap wrote:Mrzi me da tražim precizno ali su oni uglavnom nadležni ga hendlovanje kriminala kod vojnih lica, privođenja, hapšenja, možda i prikupljanja dokaza itd. Pa po liniji oca koji je vojno lice, kad je identifikovan kao takav, valjda policija zove vojnu policiju za dalje postupanje (sa ocem, ne i sa sinom, ali ako je otac vlasnik nekretnine možda se nadležnost VP proteže i na to). Suđenja idu, mislim, redovno, ko i svima, možds i dalje postoje neka baš specijalizovana vojna veća ali ne verujem da i za ovo postoje.

Јанош Винету wrote:Та породица су нико и ништа, један обичан пуковник у пензији каквих има колико хоћеш.
Нити су посебно богати, нити нешто посебно политички повезани, нити способни нити изузетни на било који начин, али опет су некога довољно задужили у дубокој држави те су имали посебне привилегије.

Српска феудална џентрија, пензонисани официри из војне службе којима је додељен феуд у околини Младеновца да се обесно играју шерифа. Колико таквих има по мањим местима?

One Eyed Bob wrote:Zadužili su oni kur moj, nije u tome stvar već su poslati, istog trenutka, alati državne prinude kako bi se PR aspekat priče držao pod kontrolom, pre svega da se neutrališe bilo kakva povezanost slučaja sa VS. O tome govori i činjenica da danima, možda i nedeljama, nisu plasirane gotovo nikakve informacije o porodici, a mediji su bili čudno nezainteresovani za to.