Nasilje u Srbiji i tzv Regionu

Na sva tri minula ročišta jedan podatak je porodice ubijenih su govorile kako su ispred porodične kuće Blažića, 5. maja ujutru, odnosno dan nakon masakra, primetili teretna vozila Vojske Srbije. Ova informacija je dodatno zaintrigirala javnost imajući u vidu da je Radiša Blažić, potpukovnik po činu, zaposlen u Vojsci, te da se tereti da je u svom posedu imao ilegalno oružje. Meštani su ispričali da su videli da je su iz kuće Blažića iznošeni nepoznati predmeti.

Kao dokaz za ove tvrdnje, krajem ročište održanog drugog dana, advokati porodica ubijenih i ranjenih dostavili su i snimke sa nadzornih kamera na kojima se vide kamioni koji prolaze kroz oba sela. Takođe, pojedini članovi porodice isticali su da je porodicu ubice i njihovo imanje u jednom navratu obezbeđivala vojna policija, a Milica Ivković, majka ranjenog Ivana Ivković i prva komšinica Blažića, ispričala je da je njihov komšija, koji živi preko puta, video kamione.

„Istina je da su svi pucali na svadbi iz pušaka. Istina je da su došla tri vojna kamiona u kuću Radiše Blažića posle masakra. Bila je tu i vojna policija, a naša policija nije smela da priđe. Ko zna šta su sve uzeli i odneli iz kuće. Komšiju, preko puta, su oterali kada su ga videli ispred kuće…“, rekla je pored ostalog Milica Ivković u četvrtak.

Takođe, advokati porodica oštećenih ispričali su nakon ročišta u petak da porodice zaslužuju da znaju istinu, te je tom prilikom zatraženo da se utvrdi da li je istina, i ako jeste, zbog čega su ovi kamioni bili u kući potpukovnika Radiše Blažića. Takođe, otkriven je i serijski broj automatske puške iz koje je Uroš Blažić pucao i roditelji za nju tvrde da je pripadala Vojsci Srbije, pa su branioci oštećenih tražili da se utvrdi kojoj jedinici.

Nakon što su advokati završili svoje izlaganje, za govornicu je izveden Radiša Blažić.
...
„Želim svima ode da se obratim, bol i žalost koju osećam zbog tog stračnog zločina gde je tamana sila prirode učinila da moj sin učini masakr, da sam znao da će doći do ovoga, dao bih svoju glavu da predupredim. Zakletvu sam dao 1977. godine, postavljen sam na pukovnički položaj, učestvovao sam u odbrani haških osuđenika. Ovde sam zaprepašćen kako Srbin na Srbina udara. Ne mogu da pravdam sina za bilo šta, da počini šta, a da ja to ne znam, ali želim da kažem da nisam lud. Državni instrument imate, da me ubijete u četiri zida, istina je nepobitna. Malo dete je velika radost, veliko dete je velika žalost. Porodice žrtava, patnja i bol. Više će osećati moje srce od bilo koga ovde što sedi. U ćeliji uz post i molitvu molim se za vaskrsenje. Moj sin je vaspitavan, od moj supruge i porodice, da bude pošten, da uči školu, da bude domaćin. Svi znaju ko sam i šta sam. Akademiju završavao kao najbolji u klasi. Sada me nema nigde u sistemu, ni za glasanje… Prošao sam dril u vojsci, ali se nisam bavio politikom. Posvećen sam poslu, a posle posla se presvlačio da bih radio. Od rane proleća do kasno u jesen kod nas je radilo 15 radnika koji su nam bili kao porodica“, pričao je stariji Blažić dok su petorica stražara stajala oko njega.

Pokušao je da objasni kako je decu vaspitavao da rade i ponovio kako ne bi dozvolio svom sinu da učini ono što je učinio, da je znao da će do toga doći.

„Da dozvolim svom sinu da ubije dečka koji se veslio na veselju, žaliču ga do kraja života. General me je spasio da ne odem na međunarodni sud, a možda mi i to smestitie“, rekao je stariji Blažić i dodao da mu se sin nikada nije poverio da je nekome dužan.

„Štedeo sam od svoje plate, sin mi se nije poverio da je nekome dužan. Da pročitam u medijima u fašista, a uhapšen je u majici koju je moja majka uzela na pijaci za 200 dinara dece koja su bila na ekskurziji. Moj sin je položio prijemni, psihofizičke testove i sad sam ja kriv ovde što sina nisam vezao lancima. Pitaju šta će mi oružje, a ja stalno prolazio bezbednosne provere. Osudite me na smrt, razumem (stao mirno)“, kazao je Blažić.

Dodao je potom da oni svi porodično rade, da je Uroš trebalo da ubije njega, a potom je počeo da plače.

„Nije kriva supruga moja, mučenica, kriva je mračna sudbina, viša sila. Sve sam prošao, zaboravljen bio, torture preživeo… I sad opet preživljavam. Žao mi je što nisam u tuđem zatvoru, nego u srpskom, koji sam branio. Meni ne treba ništa, živeo sa skromno, meni je trebala samo porodica. Oženio sam sina, štedeo sam godinama za svadbu, bilo je preko 1.000 ljudi. Da bih, prilikom hapšenja, bio primoravan da kažem da se pucalo na svadbi“, kaže Blažić.

Radiša Blažić je kazao kako nikada nije primetio da se Uroš ponaša nasilno.

Advokat Radiša Blažića potom ga je pitao kako je izgledao Uroš kobnog 4. maja i šta su komunicirali.

„To je bilo dva dana pre naše slava, Đurđevdana. Uroš, Lazar unuk i ja samo otišli u Dubonu, da kupimo ovcu sa slavu. Dovezli smo u porodični dom, uredili su, ja ne prisustvujem klanju. Rekao je u 7.00 će doći, u 12.00 su me probudili pozivom – Dolazi u centar sela, tvoj Uroš ubio dovjicu. Ja sam doživeo šok. Nisam primetio ništa čudno i nenormalno, da bi ukazivalo da može da se desi neka svađa. Nije bilo rasprave, a kamoli da dođe do pokolja, do ovakve strahote… Bili smo kući sve vreme. Uhapšen sam desetog, šest dana posle toga“, ispričao je Blažić.

Blažić je potom upitan da opiše kakav je odnos imao sa sinom Urošem.

„Uvek me oslovljavao sa tata. Jedina moja želja je bila da se ne bavi kriminalom i alkoholom. Hteo sam da se sa njim pošalim, želeo sam da legnem pored njega. Ja sam najsrećniji bio kad se on rodio. Nije mi se poveravao o ozbiljnim problemima. Pitao sam ga da li ga je neko tukao ili nešto. Ja sam rastrzan od posla, imam dosta imanja, on je pomagao, kad je loše vreme išao je kod drugara u Beograd. Poznato mi je da je zaustavljen sa motorom i ovo što je imao sa majstorom. Savetovao sam ga da do toga ne sme da dolazi, nikad nisam otišao da ga štitim, ako je zaslužio kaznu, neka ga kazne. Nije tačno to za socijalni rad. Moj sin je imao oči, video je sve probleme kroz koje samo prolazili. Nisam pričao o oružju ispred njega, nisam mu metak pokazao. Iznenadio me kada je 2020. godine hteo na akademiju“, priča Blažić opisujući odnos sa sinom.

Na pitanje zbog čega je uzimao puške, rekao je da ne zna šta da odgovori, da su ga drugari nagovarali da bi nekada išao u lov. Na kraju u lov nikada nije otišao, a puške su stajale pod ključem.

„Pričali smo o tom revolveru koji je posedovao, regularno za dozvolu. Rekao sam da ga ne drži na stolu zbog unuka. NIje mi se žalio da se oseća nebezbedno, sam je pokušavao da izađe iz toga, da nađe rešenje“, kazao je Blažić.

Opisao je i kako je imao automatsku pušku i pištolj, da je „komandovao jedinicama koje su imale puške kao ovu iz koje je pucao Uroš“.

Radiša Blažić je potom odgovarao na pitanja advokata, pa je tako objasnio kako je njegov DNK nađen u „mercedesu“ koji je Blažić koristio tog 4. maja.

„Uroš i ja smo godinama koristili isti automobil, ali sam koristio i gradski prevoz i službena kola. A taj „mercedes“ koristio sam i za odlazak i dolazak po radnike, za prenos goriva. Opet napominjem ja sam sve vreme radio, a kada se vratim sa posla skinem uniformu i obučem staro odelo i radim“, rekao je Blažić.

Odgovarajući na pitanja advokata Stefana Stefanovića, ko mu je prvi javio da je njegov sin počinio zločin, Blažić je kazao kako nije mogao da se seti njenog imena, ali joj zna prezime.

Advokat Nebojša Perović potom ga je upitao da li je ikada otišao do kuće u Šepšinu u kojoj je živeo njegov sin i pretresao prostorije da vidi šta radi i čime se bavi, a Blažić je odgovorio kako nije vršio pretres.

„Moj posao je da stvaram, a ne da proveravam da li mi se sin drogira, to nije bila moja obaveza. Žena je rekla da se ne drogira“, kazao je Blažić.

Nakon što su advokati završili sa pitanjima, suđenje je završeno, a nastavak sledi sutra.

G.J. (62), koji je pre nekoliko noći pretučen u Majuru, preminuo je danas u Beogradu u bolnici, prenosi Glas Podrinja. Za ovaj zločin osumnjičen je sedamnaestogodišnjak.

Podsećanja radi, maloletnik je čoveka napao na autobuskoj stanici i tukao ga duže od pola sata. G.J. je sa teškim povredama iz Šapca poslat u Klinički centar u Beogradu, gde se do juče borio za život.

Šabačka policija u ponedeljak je uhapsila osumnjičenog, a sudija za maloletnike odredio mu je pritvor.

„Pljačka je prijavljena policiji i inspektori su identifikovali mog sina i njegove drugove kao krivce. Sa sinom sam išao u stanicu da dam izjavu, to su učinili i roditelji druge dvojice. Deca su ispričala šta se dogodilo. Zatim je vlasnik pumpe došao kod nas kući i sasvim smo normalno pričali. Nikakav sukob nije bio, jer smo se dogovorili da ćemo nadoknaditi štetu koju su deca napravila“, kaže on.

Sagovornik dodaje da je vlasnik pumpe potom došao kod njega i 27. avgusta oko 18 sati kako bi tražio da se deca izvine i njegovoj sestri, pošto je ona suvlasnik pumpe i takođe je oštećena strana.

„Odobrili smo i to, pustili smo decu da sednu u njegov auto kako bi ih on odvezao kod sestre da joj upute izvinjenje. Tada je usledila njihova drama i neviđena tortura“, priča sagovornik.

Vlasnik pumpe, prema njegovim rečima, decu je odvezao u svoju kuću u Beloj Crkvi, uveo ih u dvorište i odmah počeo da ih tuče.

„Tukao ih je i šutirao, a pridružila mu se i sestra. Jednom detetu je slomio nos, pa ga je polivao vodom iz creva da bi isprao krv. Tortura ni tada nije prestala, već je decu opet stavio u kola i odvezao ih kod frizera da ih ošiša za kaznu. U salonu je bila gužva, pa je on kupio mašinicu za šišanje“, priča potreseni čovek i objašnjava da je iživljavanje nad decom tada nastavljeno.

„Odvezao ih je do svoje pumpe u selu, izneo stolicu i naredio im da jedan drugog šišaju na ćelavo! Deca su to uradila, šišala su jedan drugog i plakala“, kaže sagovornik.

Odobrili smo i to, pustili smo decu da sednu u njegov auto kako bi ih on odvezao