Zločini u OŠ Vladislav Ribnikar i Mladenovcu

Frile wrote:U Jabukovcu nije bilo obično porodično nasilje. Ubica iz Jabukovca boluje od akutne paranoidne psihoze, trenutno je u Gornjoj Toponici.

Veljović je, gostujući u Dnevniku RTS-a, precizirao da niko nije slutio da je tako nešto moglo da se dogodi i da je reč o ljudima koji su starosedeoci.

Prema njegovim rečima, jedino supruga Ljubiše Bogdanovića, koja je teško povređena, mogla bi da ukaže na eventualni motiv za ovakav stravičan zločin.

Direktor policije najavio je da će uskoro Vladi Srbije biti upućen novi nacrt Zakona o oružju i municiji koji će predviđati veću kontrolu ljudi koji poseduju oružje.

Veljović je rekao da se još od 2007. godine, kada se u selu Jabukovcu kod Negotina dogodilo devetostruko ubistvo, radi na izmenama tog zakona koje bi omogućile da se obavljaju periodični lekarski pregledi ljudi koji imaju dozvolu za držanje oružja.

Prema njegovoj proceni, taj period mogao bi da bude između tri i pet godina.

Veljović je rekao da će taj nacrt biti poslat Vladi Srbije vrlo brzo, to jest "ovih dana", i da će ministarstva imati prilike da kažu šta misle o tom tekstu.

Kontrakomemoracija Aleksandra Šapića: Besramniji i mučniji gest od ovog Beograd teško da pamti
POLITIKA Autor Vreme 08. maj 202314:09

Kao što postoje mitinzi i kontramitinzi, optužbe i kontraoptužbe, “Utisak nedelje” i “Hit tvit", sada u Beogradu postoje i komemoracija i kontrakomemoracija, piše Andrej Ivanji u nedeljniku "Vreme".

Njegov komentar iz ovog nedeljnika prenosimo u celosti.

Gradonačelnik Beograda Aleksandar Šapić nije se udostojio, ili usudio, da se prošeta oko 200 metara od svoje kancelerije do OŠ „Vladislav Ribnikar“ da tamo položi cvet ili venac, da upali sveću, da se upiše u Knjigu žalosti za osam ubijenih učenika i školskim čuvarem Draganom Vlahovićem, već je instalirao lažno mesto za komemoraciju pod svojim prozorom u Starom dvoru u kome je smeštana Skupština grada Beograda. Tu je on položio venac.

Kako je to napisao Filip Švarm: „Besramniji i mučniji gest od ovog Beograd teško da pamti”; to je, još jednom, pokazalo „dokle sežu režimska bezosjećajnost i prezir vlastitih građana”.

Beograđani se nisu odazvali lažnoj komemoraciji gradonačelnika. Jednostavno je ignorišu. Prepoznali su još jedan pokušaj naprednjačkih vlasti da dele građane na „nas“ i „njih“, da razedele čak i tugu. Ono ispred Ribnikara vlast je procenila kao nešto „antivučićevsko“, nekanalisano, potencijalno opasno. Predstavnici vlasti, sa izuzetkom ministarke zdravlja, tamo se nisu pojavili. Verovatno se nisu usudili.

Sterilna inscenacija

U subotu u rano veče, drugog dana nacionalne žalosti proglašene iz neobjašnjivih razloga s dva dana zakašnjenja, plato ispred Skupštine grada zvrji prazan. Stoji tamo usamljeno desetak Šapićevih „belih“, komunalnih policajaca. Na pitanje dolazi li ko tu da zapali sveću, kažu „slabo“. Pa šta će oni onda tu? „Naređenje!“.

Na stepenicama onako „državnički“, uredno poređani venci, komada jedno sedam, ispred malo stilizovane srpske zastave. U sredini venac na kome piše „Grad Beograd“ koji je „Grad Beograd“ položio sebi na sopstvene stepenice. Sa strane tri gorionice za paljenje sveća, dovučene, biće, iz neke crkve. Sve deluje sterilno, inscenirano, veštački, lažno.

Kada je vaš reporter bio na licu mesta osim „belih“ zatekao je samo jednog tu zalutalog Rusa koji je tražio upaljač. Hteo je čovek da zapali sveću za pokoj duše ubijenoj deci.

Srpski Zid plača

Od Starog dvora kroz Pionirski park, Krunskom ulicom do Svetozara Markovića. Mali ulaz u OŠ „Vladislav Ribnikar“ koji koriste učenici nižih razreda. Tamo nailazimo na srpski Zid plača: belo cveće i sveće poređane u nežnom neredu, kako ih je ostavljao kako je ko dolazio. Dve devojčice uklanjaju dogorele sveće, pale one koje je vetar ugasio, uspravljaju cveće popadalo po trotoaru.

Na klupama, na kojima inače sede roditelji, bake i deke, koje Aleksandar Vučić stalno uzima u usta, dok čekaju da školsko zvono označi kraj nastave, sada sede neki ljudi pognute glave. Prolaznici zastanu i poklone se pred zidom na kome stoje poruke koje su deca pisala ubijenoj deci, plišane igračke. I mnogo, mnogo cveća. Gotovo je nemoguće obuzdati suze. A i zašto ih obuzdavati.

U potpunoj tišini samo se svakih tridesetak sekundi čuje glas semafora: „Pritisnite dugme…“.

Kada se Ribnikaru prilzai iz Mišarske ulice slika je nadrealna: tačno iznad škole, kao lampion na nebu, jedva malo okrnjen gori pun mesec.

Na ćošku Njegoševe i Kralja Milutina slična scena. Tu stoji pravo malo brdašce od cveća. Građani, učenici, deca, svako čini nešto iz potrebe da bilo šta učini iz pijeteta, saosećanja, ljudskosti, da nekako bude tu za tu decu koje više nema, njihove roditelje, braću, sestre, drugove iz razreda…

Uz ogradu igrališta Treće beogradske gimnazije do velikog ulaza u Ribnikar koji koriste učenici od petog razreda. Mesto zločina opasano je policijskom trakom. A ispred, prizor isti: cveće, sveće, poruke, fotografije, igračke, neka majica… Život koji ostaje za ugašenim životima, ulični oltar stihijski izrastao. I građani koji stoje, prolaze, odlaze, dolaze, plaču, ćute, tiho razgovaraju.

Zašto se ovde nije pojavio predsednik države, predsednica vlade, gde su ministri, državni sekretari, podsekretari, zašto niko od njih, baš niko, osim ministarke zdravlja, nije došao da se ispred Ribnikara pokloni žrtvama – i ubijenim i onim koji moraju da žive bez njih? Da se upiše u knjigu žalosti?

Komemorativno mesto za njih je instalirano pod Šapićevim prozorom. Zašto? Ali, ni tamo ih nema. Ima ih samo na televizijama.

...
Na kraju, mada ne najmanje važno, predsednik države, po osnovnom obrazovanju pravnik, najavio je snižavanje starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika sa 14 na 12 godina. Ta „mera“ je van nadležnosti predsednika (iznenadili bismo se da uradi nešto što je njegov posao), a istovremeno se radi i o neskrivenom populizmu i spasavanju rejtinga.

Pre svega, čak i da zakon bude promenjen, on se ne može primenjivati retroaktivno, odnosno ne može se primeniti na trinaestogodišnjaka koji je ubio devetoro osoba u OŠ „Vladislav Ribnikar“. Za ovaj događaj niko neće biti kriv, ali će odgovornih, kako je već rečeno, biti mnogo. Oni se već danima kriju ili javno brane od optužbi za koje znaju da im pripadaju.

Kada su u pitanju konkretni podaci, treba napomenuti da je 2015. tekuća vlast izradila nacrt izmena i dopuna Zakona o maloletnim učiniocima krivičnih dela i krivičnopravnoj zaštiti maloletnih lica. U tom nacrtu, a izričito u njegovom Obrazloženju Vlada kao predlagač staje na jasno stanovište da je starosna granica od 14 godina za krivičnu odgovornost maloletnika adekvatna. Štaviše, da je ovu granicu potrebno dodatno terminološki učvrstiti i razjasniti. Kako se od izmena 2015. odustalo, drugi pokušaj izmena i dopuna istog zakona odvijao se nedavno, 2021. I tada je Nacrt izmena utemeljio starosnu granicu od 14 godina kao prihvatljivu, uz određene dodatne obaveze policije i tužilaštva kada je reč o evidenciji i prijavi dela koja su u zakonu određena kao protivpravna, a koja su učinila deca mlađa od 14 godina.

Jednostavno, vlast do 3. maja ove godine uopšte nije razmišljala o maloletnim učiniocima krivičnih dela, iako je prema poslednjim dostupnim pravosudnim podacima iz 2021. tokom te godine izrečeno čak 12 odsto više sankcija maloletnicima u odnosu na prethodnu. Među maloletnim učiniocima krivičnih dela preko 90 odsto su dečaci. Šta se dešava sa našim dečacima? Niko nije pitao, nikoga nije zanimalo.

Tekuća vlast u prethodnih 10 godina nije razmišljala o preduzimanju preventivnih mera, a ni o pomeranju starosne granice za krivičnu odgovornost maloletnika, iako je imala ozbiljne razloge da razmatra oba pitanja. Kriminal među maloletnicima je bio toliko nevažan da Zakon o maloletnicima nije promenjen čak ni iz drugog pokušaja, uprkos dvotrećinskoj većini koja je postojala u Skupštini.

Pomeranje starosne granice za krivičnu odgovornost zbog jednog slučaja je neozbiljna i neodgovorna. Svako ko menja pravilo zbog jednog, a ne skupa opravdanih okolnosti završava u slepoj ulici. Nažalost, takve nepromišljene promene propisa su naprednjačka specijalnost. Ukoliko se reči predsednika o pomeranju granice magično obistine, radiće se samo o odrazu filozofije vladajuće većine – ona se održava, a u određenoj meri i naslađuje novim nasiljem i novim represivnim merama. Linearna kriminalizacija dece mlađe od 14 godina samo bi značila svaljivanje na njih svoje odgovornosti za višedecenijsko nasilje, u kome su se današnji maloletnici zatekli ni krivi ni dužni.

Bleeding Blitva wrote:11. Da se BS drži filmova i podkasta, kao što upućuje instrukcija pod brojem 4 jer, ako se ne varam upravo je ona 'teta iz institucije'. Mladi ljudi je nova 'mi kao društvo'

Zločin i kazna: Šta će biti s maloletnim ubicom
Iako prema zakonu nije krivično odgovoran, to ne znači da će učenik koji je ubio devet osoba biti pušten na slobodu. Krivično pravo ne može da se primenjuje retroaktivno, tako da mu se neće suditi kad napuni 18 godina

Zabrana povratnog dejstva zakona i drugih opštih akata

Član 197

Zakoni i svi drugi opšti akti ne mogu imati povratno dejstvo.

Izuzetno, samo pojedine odredbe zakona mogu imati povratno dejstvo, ako to nalaže opšti interes utvrđen pri donošenju zakona.

Odredba krivičnog zakona može imati povratno dejstvo samo ako je blaža za učinioca krivičnog dela.