by Filipenko Mon Jan 23, 2023 2:46 pm
rumbeando wrote: kondo wrote:jedini problem sa tom teorijom je to što je matematika vrlo egzaktan predmet gde se znanje (ili fwiw neznanje) vrlo jednostavno kvantifikuje pa shodno tome to ocene dosledno slede. tako da nije tačno da je kneževiću ocena bila najbitnija nego znanje. to prosto nije srpski ili sociologija gde je pomeranje stativa mnogo jednostavnije nego u egzaktnim naukama.
Pa izvoli objasni kako je on to jednostavno, vrlo egzaktno i nadasve pošteno kvantifikovao jedinicama nekog ko je posle na komisiji dobijao petice i eventualno četvorke, bio treći na državnom iz matematike i s lakoćom upisao ETF.
To je naizgled jednostavno, ali naravno da nije. Recimo, kod mene u gimnaziji smo imali profesora koji nas je za kontrolne i pismene delio na dve grupe - grupa A su oni koji u klupi sede levo, grupa B oni koji sede desno. Vrlo brzo je svima postalo ocigledno da grupa A dobija lakse zadatke od grupe B. Diktira covek zadatke i 1. zadatak grupe A je laksi nego 1. zadatak grupi B, 2. zadatak je laksi nego 2. zadatak grupi B i tako redom.
I sto kaze kondo, jednostavno se kvantifikuje, ako uradis 1 zadatak imas dvojku, 2 zadatka su za trojku, 3 zadataka cetvorku, sva 4 zadatka i imas peticu. "Mali" problem jeste sto je u kasnijim godinama svaki pismeni i kontrolni postao eksponencijalno tezi za grupu B, do te mere da ta grupa iako je imala najbolje matematicare nije imala nikoga sa ocenom 5, uz svega par sa ocenom 4, dok je grupa A imala nekoliko petica i mnogo vise cetvorki. Bunili smo se, kenjali i njemu i razrednoj i svima, ma kakvi, covek je odmahivao rukom.
Sad da me neko pita zasto je to tako - nemam pojma. Licno mislim da je patologija. Krenuo je nekom linijom koja mu se u tom trenutku cinila ispravnom, a onda je terao to do maksimuma potpuno zaboravivsi zasto je tako krenulo. Verovatno je inicijalno davao malo lakse zadatke grupi A jer su bili slabiji matematicari, tako da je to mozda cak radio iz najboljih namera. Ali se izvitoperilo u suprotnost da ljudi koji su bili bolji matematicari nisu imali bolje ocene, plus je njima (nama) uglavnom ta ocena i trebala zbog upisa na fakultete. I sto smo vise insistirali na racionalnim argumentima zasto pismeni i kontrolni ne bi trebali da budu tako razlicite tezine, on je to sve vise zatezao. Na kraju cetvrte godine je moj drugar iz klupe, kome sam ja radio pola pismenih i kontrolnih i koji je slabo znao sta, imao vecu ocenu od mene.
Sve u svemu, bezveze. Da me neko pita da li bi danas deca to trebala da trpe, odgovor je naravno da ne bi. Nije ovo vreme posle 2. svetskog rata kada je broj ucenih ljudi koji su u stanju da predaju predmete i drugima prenose znanje veoma ogranicen i kada ih treba cuvati kao malo vode na dlanu.