Šta im je, međutim, trebalo, pitao se zaslužni
umetnik, da ga obriju do glave i da na koži nacrtaju kukasti krst, to
nije mogao da razume. „Fašizam, dragi moj, fašizam." Rekao sam.
Zaslužni umetnik je tokom Drugog svetskog rata mnogo propatio
zbog nacizma. Čak je nekoliko puta bio streljan od strane Nemaca i
domaćih izdajnika, to mu je posle rata uračunato u borački staž. Nije
mogao da pojmi da se nacizam ponovo rađa na Zlatiboru. Nije
mogao da se s tim pomiri. Očigledno nije uviđao u kom pravcu
je tvrdio da preterujem. Ali šta očekivati od, inače dobrog čoveka,
koji u sedamdeset osmoj godini nosi levis 501 i nike patike. I koji je
dvadeset godina štedeo da kupi skromni apartman na Obudo-vici u
kome bi provodio mirne penzionerske dane. Odmah je pao u ruke
zlatiborskih gestapovaca.
Odveli su ga do poluzavršene zgrade,
pokazali mu komforni jedniposobni stan na drugom spratu, dali mu
da potpiše neke papire i uzeli mu 90.000 maraka u kešu. Ta
poluzavršena zgrada je mamac. Ona se nikada ne završava.
Verovatno je najobičnija maketa od kaše i kartona. Tu je zbog toga
da bi naivnim kupcima bili pokazivani trosobni komforni stanovi i da
bi im nacisti uzimali pare. Na kraju, posle nekoliko dugih godina,
zaslužni umetnik je umesto trosobnog stana - kao i mnogi drugi,
uostalom - dobio garsonjeru u suterenu neke novogradnje namerno
izgrađene od azbesta i radioaktivnih materijala ne bi li stanari -
uglavnom vremešni ljudi - što pre pomrli i oslobodili lebensraum.
Zaslužni umetnik mi nije poverovao. Za divno čudo, uprkos azbestu i
radioaktivnim blokovima njegove papreno plaćene garsonjere, još
uvek je živ, ima, mislim, preko devedeset.
„Mnoge stvari su na Zlatiboru moguće 1 ', rekao je, „ali ipak nije baš sve moguće.
Konačno, kriterijumi opadaju svuda u svetu. Pa zar i sam nisi rekao
da se ne treba buniti kada se pretvoriš u kariku u lancu ovdašnje
ishrane.“„Jeste“, rekao sam, „ali, čoveče, ja sam domaći, ovdašnji,
na mene se to ne odnosi, ja sain - u očima ovdašnjih malih
privrednika - takoreći arijevac." Uzalud! Zaslužni umetnik nije hteo da
prihvati da idiličnim odmaralištem hara pošast nacizma prerušenog u
turizam. Potegao sam poslednji argument. „Pazi ovo!" rekao sam,
„ona N. koja ti je maznula farmerke, iznenada je, pre dve ili tri
godine, počela da poboljeva. Imala je nesnosne bolove u stomaku.
Na rendgenskom snimku ništa se nije videlo, svi rezultati bili su
dobri, lekari nisu imali drugog izbora nego da je raseku i vide o čemu
se radi. I znaš šta su našli kad su rasporili?" „Neki rak!" Rekao je
zaslužni umetnik. „Kamo sreće daje bio rak", rekao sam. „Između N-
ine dijafragme i bubrega bio se ukleštio jedan mali alien, potpuno isti
kao onaj iz filma, koji je počeo da sikće na hirurge i da ih zasipa
odvratnom sluzavom masom. Jedva su ga izvadili i zatukli čekićima.
Stvar se brzo zataškala da se javnost ne bi uznemiravala. Turistička
sezona je bila u toku. Nije se to moglo objaviti u Večernjim
novostima. „Ма hajde", rekao je zaslužni umetnik, to postoji samo na
filmu."„Sve čega ima na filmu", rekao sam, „ima i na Zlatiboru. N. je
imala nesreću da to zakači. I nesreću da to preživi. Svojim očima
sam video aliena u tegli sa formalinom, u podrumu Užičke bolnice.
Pokazao mi ga je direktor, đr Tanasković, lično. Napravio sam i
nekoliko fotografija." Pokazao sam zaslužnom umetniku jednu od
uspe-lijih fotografija aliena, a on je samo odmahnuo rukom.
Ima tako
ljudi koji ne veruju ni svojim očima, koji vole da žive u iluzijama,
kojima ni dokumentima ne možeš dokazati istinu i mislim da je ta
masovna otupelost glavni uzrok nezapamćenog uspeha fašizma."
„Da li je taj stvor, to u tegli", rekao je Aprcović, „zaista bio alien?"
„Naravno da nije“, rekao sam, „bili su to snimci mrmoljka, barske
životinje koja neodoljivo podseća na aliena. u ,,U tom slučaju", rekao
je Aprcović, „vi ste prevarili vašeg poznanika, zaslužnog umetnika."
„Tačno je“, rekao sam, „prevario sam ga, ali to samo dokazuje moju
tezu da je na Zlatiboru sve prevara."
Home
by rumbeando Mon Nov 07, 2022 2:40 pm
rujofil
