Посебно место у паклу резервисано је за оне који и после свих понижења и пораза у „Аци Србину“ виде борца за националне интересе
Александар Дикић
уторак, 14. јул 2020.
Један од највећих војсковођа свих времена, Ханибал Барка, успео је да изведе до тада највећи војнички маневар.
Са огромном војском, укључујући и слонове, савладао је снежне врхове Алпа и изненадио моћне Римљане који су у паници гледали како се афричке фаланге приближавају центру њихове империје.
Остаће упамћено генијално решење које је Ханибал применио како би пробио непролазне алпске врлети чије су стене блокирале пут његовој освајачкој армади.
Стене је прво грејао до усијања великим ватрама, а онда их хладио водом и сирћетом, па тако постепено ронио њихову чврстину доводећи је до пуцања.
Топло-хладни карактер београдских протеста могао би да има сличан ефекат на Вучићев режим који је некима изгледао чврст и непробојан попут планинских бедема.
Испред Народне скупштине, која је симбол државе, режима, али и преврата, наизменично се окупљају националисти који исцрпљују Вучићеву преторијанску гарду и физички и материјално, са грађанистима који гандијевском седељком разоружавају удбашке провокаторе и вођине спин-докторе.
Ово може бити добитна боксерска комбинација левог и десног крошеа који Вучић не може да ескивира, нити да зада ефикасан контраударац.
Сатеран је у угао, уз подигнути гард одбија се о конопце чекајући на гонг или на замор разјареног противника који би га спасио.
Све што је градио годинама уназад сада се љуља из темеља и прети да се уруши.
Он је успео оно што ни средњовековним алхемичарима није, да у Србији споји неспојиво, да буде кохезивни фактор традиционално подељене Србије, да катализује народно незадовољство и да га политички (зло)употреби.
Његов политички гениј огледа се у томе што је тај таленат показао и пре и после доласка на власт, па је талас незадовољства који га је устоличио не само искористио, већ га је задржао, конзервирао и усмерио га ка онима које је већ победио.
Све време је задржао лагодну улогу опозиције на власти, али и улогу власти над опозицијом. Нарцисоидно је присвајао све заслуге себи, а нарастајуће критике сваљивао на претходнике.
Та способност начинила га је српском Вождом, предметом обожавања угњетених маса, постао је живи споменик о коме се пишу оде и хвалоспеви.
Он је за грађаноиде српска варијанта Де Гола јер је отворио косовску Пандорину кутију, спреман да попут македонског имењака пресече тај вишевековни чвор у корист српских евроинтеграција.
Глумачки наученим неолибералним катекизмом и фолирантским цитирањем Вебера, Шмита и Фукујаме придобио је за себе оне лицемере који су га демонизовали деведесетих, а сада му се сатански клањају.
Посебно место у паклу резервисано је за оне који и после свих понижења и пораза у Аци Србину виде борца за националне интересе.
Они су пристали да их убеде да Он мађионичарски балансира на затегнутом ужету и да филингрантски спретно жонглира са интересима великих сила у корист Србије.
Њихов церемонијални однос и уобичајене дипломатске протоколе представља као несвакидашњу фамилијарност, покушавајући да себе начини реинкарнацијом несврстаног Тита, маскирајући тиме недићевску судбину коју је фаустовски изабрао.
Те „патриоте“ можемо поделити у две групације. Први су они који су наплатили свој опозициони стаж током „досманлијског терора“, заменили на време излизане фармерице и поцепане старке за Тома-Мона одела, па сада парадирају по управним одборима јавних предузећа уз седмоцифрену државну синекуру.
Ови други су обично бивши пешадинци, другоразредни држачи навијачких шипки или они који не прихватају ниједну врсту институционалног ауторитета.
Њихова плиткоумност и краткофитиљност користе се да би се очувао пламен мржње према демоНкратама и страних плаћеника свих боја и раса.
Они су регрутовани и распоређени у посебне јединице за полицијске псе којима су унапред додељени службени водичи.
Изводе их по потреби, јер су претходно прошли неопходну дресуру да лају и гризу „непријатеље српства“, а да шене и цвиле пред газдом који их храни.
Удобне боксове нашли су им у гротескним организацијама политичког подземља, егзибиционистичким парамилитарним формацијама или их повремено пуштају са ланца, попут Симе Спасића, да глуме псе луталице који уједају случајне демонстранте уз „патриотско“ режање преко мегафона.
Данас су против Вучића на улици и грађанска и национална Србија. Нико из грађанског дела не може да оправда симулацију избора и севернокорејски парламент.
Нико од националиста не може да прогута колаборацију са ОВК злочинцима и прихватање признања Косова у ревидираним границама.
Оба ова вектора сада нису окренута један насупрот другом, већ ка тежишној тачки српске државе коју је узурпирао један човек.
Да, против њега су и равноземљаши и антиваксери и русопатофили, али и кругодвојкаши и грађаноправаши, бојкот опозиција, али и они који су насели на његов предизборни цензус-трик.
Престало је да буде важно оно по чему се разликујемо, јер нам је одузета држава у којој имамо право да тражимо легитимацију за своју различитост.
Није битно да ли се и како разликујемо, али је јако битно како се односимо према онима од којих се разликујемо.
Ретки су равноземљаши који би желели да насилно наметну своју теорију, већина је оних са амбицијом да се чују и њихови аргументи, насупрот општеприхваћеним.
Још нисам срео антиваксера који би апсолутно забранио вакцинацију, али имам разумевања, чак и као здравствени радник, за њихов захтев да се покрене озбиљна и свеобухватна дискусија о слободи избора чак и када је вакцинација у питању.
И то је оно што мора баштинити поствучићева Србија – лепоту различитости, културу толеранције и неопходност дијалога. То је оно што нам је Вучић одузео и оно због чега обе стране траже његов одлазак.
(Аутор је лекар, члан Главног одбора ДС)
Home
by Janko Suvar Tue Jun 30, 2020 5:35 pm
