Liberal nosi Pradu (Biljana Keller život i priključenija)

specijalni izaslanik aleksandra vučića na komemorativnim skupovima u hrvatskoj

Predsednik je Komisije za istraživanje ubistava novinara osnovane u februaru 2013. na njegovu inicijativu i uz podršku Vlade Republike Srbije.

plachkica wrote:specijalni izaslanik aleksandra vučića na komemorativnim skupovima u hrvatskoj

netačno

spec. izaslanik precednika srbije za pitanja nestalih lica sa hrvatskom

Veran Matić, Biljana Srbljanović, Nikola Samardžić - upoznali se u redakciji "Pogleda", a ŠTA JE BILO POSLE na linku ispod teksta.

plačko i pištalo, kamo neke biljane da se podastre ovde?  biljana za vas(u) relativizuje nedeljom - jedan od najtoplijih i najvekovnijih običaja burunđanskih naroda i narodnosti. svakodnevnim obavezama razdvojene porodice se tada skupljaju za bogatom trpezom, mi za biljaninim topikom. malo popijemo, malo više se popičkamo/pokaramo, ali tako se i valja.

izvolite, opozicija da shvati kako je opozicija u usa radila pa duradi nešto!

Pametna Sreda
Biljana Srbljanovic pic.twitter.com/JGuLrKMNna

— Mara Ford (@Mahodari_Mara) November 8, 2020

Majku joj jebem.

Kakva će ovo odvratna korumpirana babetina da bude.

niko nece da reaguje ne ovo govno od bikinog teksta?

Итекако је у праву да имали смо једног и словима једног бају који је имао некакаву идеју и план. Па смо га брже-боље убили. Али, ето, пошто ту сасвим очевидну, дабоме храбру и темељну истину саопштава Биљана - јебигица. А да вас, рођаци, корумпирана бабетина збиља сврби више од Милошевића и тог једног конструкта "нас" - ни најмање не чуди, сасвим је дабоме типично за један светоназор, него баш галопирајућу болест духа. А из те рупчаге, факат, бре излаза нема - то ваљда знате и сами? Шљус.

propo topik bez njega

Potrebno je puno hrabrosti da se u današnjoj Srbiji hvali Đinđić

BS je 1970. godište, od pre par nedelja ima 50. godina i tako to ide sa godinama, i za žene i za muškarce.

Biljana Srbljanović – Siledžije
15. November 2020.
Treba reći otvoreno: napad na Žaklinu Tatalović, u televizijskoj emisiji na nacionalnoj frekvenciji, nije seksizam ili neprimereno vredjanje, to je akt seksualnog nasilja, jednako gnusan i snažan, kao bilo koji "fizički" seksualni napad na ženu.

Piše: Biljana Srbljanović

Tatalović nije bila predmet običnog vredjanja, nije u pitanju ni obični seksizam, ona je, a na naše oči, pretrpela seksualni napad koji je ugrozio autonomiju njene ličnosti i njenog tela, a čije posledice ne mogu da se otklone nekim kroz zube procedjenim “izvinjenjem” i našim ljutim reakcijama.

Prisutni gosti u studiju, takodje, nisu bili obični nemi posmatrači koji su samo gledali u pod, pa hajde da vredjamo te kukavice, naprotiv, oni su bili aktivni saučesnici u delu, svojim nepružanjem pomoći i odsustvom pokušaja da spreče ogavni napad.

Voditeljica i celokupno uredništvo programa nisu krivi samo zato što izvršioca nisu udaljili iz studija, već što emisiju nisu u potpunosti odmah prekinuli, publici i žrtvi se izvinili.

Jer to što trojica muškaraca i jedna lažno nesnadjena žena nisu učestvovali u fizičkom napadu na Žaklinu Tatalović, ne znači da siledžijsko delo nije nasilnički akt, da ne boli i ne ostavlja posledice baš kao da su novinarku sabili u ćošak, dopustili jednom da se iživljava nad njom, a oni tome ćutke prisustvovali. Ono što smo videli u televizijskom programu je gotovo identično kao kada u autobusu jedan bednik uzme da se trlja o neku ženu, svi putnici ćute i gledaju kroz prozor, a šofer mirno nastavi da vozi, jer niko ne bi da se meša u “lični sukob” nasilnika i žrtve.

Naravno, Žaklina Tatalović nije ni prva ni poslednja, niti joj je ovo, nažalost, prvi ili poslednji napad. Samo te iste nedelje, dva napadača slikale su bolesnu ženu u sobi za pregled u Covid bolnici, kojoj je doktor naložio da se skine, i ne samo to, nego slike podelili u javnost, sami komentarisali i pružili priliku za seksualno iživljavanje stotine ljudi, nad pacijentkinjom u najranjivijem momentu dok se prokleto leči od iste one bolesti od koje i oni sami.



Ta pornografizacija u našem društvu nije nova, samo je poslednjih godina postala i sredstvo političke borbe, ta otvorena opsesija seksualnošću targetirane žene, te neprestane hladnokrvne verbalne likvidacije, postaju nešto što se više ne može tako lako zaustaviti. Samo pre desetak dana sam i sama, po milioniti put, bila žrtva istog principa: bivši premijer ove zemlje i vodeći političar opozicije, nazvao me je, a komentarišući neki moj autorski tekst, “ženom sumnjivog morala” (i narkomankom, pride, ali to je staro). Isti taj političar mi je, dok je bio premijer, na kuću slao cveće i telegrame iz kabineta, da mi čestita brojne nagrade koje sam osvajala, samo da bih sada postala “kurva”, stvar a ne osoba dostojna prava na reč.

Na stranu to što seksualne radnice nisu ništa sumnjivijeg morala od bilo koga drugog, a pogotovo političara, što su sistematski dehumanizovane, ponižavane i prezrene, a da svi istovremeno znamo da od njihovog rada ne bi bilo ništa da isti ovi muškarci, što ih vredjaju, ne angažuju njihov rad. Iskrena da budem, ja lično do sada još nisam imala takvu vrstu diskreditacije u baš širokoj lepezi napada koje sam istrpela, uključujući i stotine sličnih kao Žaklina Tatalović, to da sam “laka žena” novo je i za mene. Istina je, moj napad ne može da se meri sa prethodna dva koje ovde navodim, posebno ne sa napadom na novinarku, jer nije bio pred milionskim gledalištem i ne od strane grupe u kojoj je i narodni poslanik i jedan višegodišnji nastavnik novinarstva (profil estradnog radnika je tu najmanje bitan). Ipak, princip u kom se, iz političkih razloga, žena likvidira i udalji iz javnog razgovora time što joj neki muškarac presudi da je “kurva”, govori o zaglibljenosti društva u jedno puzajuće stanje gradjanskog rata, u kome neki ratnici smatraju da je i seksualni napad, kao devedesetih, legitimno oružje.

Nije dovoljno da se zgražavamo i nije dobro da se napadi selektivno osudjuji, ne valja kad se grupišu prema zanimanju, poznatosti i političkoj poziciji žrtve. Neće biti dovoljno ni da REM lupi eventualnu packu ovoj televiziji niti da se objavljuju ljutite reakcije. Čvrsto verujem da ozbiljni pravnici treba da ovaj slučaj prijave za ono što zaista jeste – čin seksualnog nasilja nad Žaklinom Tatalović, izvršen u grupi, a pred milionima zanemelih ljudi, koji ne sme da prodje nekažnjeno.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

hrabro!

Cvetkovic, Kostun ili Zivkovic?

živković

znam bre zajebavam se

besprekoran tekst

Biljana Srbljanović – Veran
22. November 2020.
Veran Matić, novinar, osnivač i dugogodišnji direktor za mene istorijski najvažnijeg medija - Radija B92, koji je, kod nas, uspostavio temelje slobodnog, objektivnog i nepristrasnog novinarstva, već pune dve godine obavlja i funkciju Specijalnog izaslanika predsednika Republike Srbije za rešavanje pitanja nestalih sa Republikom Hrvatskom.
Funkcija je neplaćena, ne podrazumeva privilegije, obavlja je čovek koji se čitav život borio za iste principe: protiv ratova, nasilja, protiv obračuna sa novinarima i ukidanja prava na javnu reč, za mir i pomirenje u regionu. Naše duboko podeljeno društvo nije do sada bilo zainteresovano za Veranove aktivnosti, za to što godinama učestvuje u obeležavanju zločina u Vukovaru, i kao privatno lice i kao izaslanik.

Ipak, njegov odlazak u Vukovar je sada bio drugačiji, otkrili su ljudi da Vučić uopšte ima izaslanika i pomahnitali. Iskreni da budemo, ne bi to ni sada nikoga zanimalo, da taj izaslanik nije kleknuo pred spomen obeležjem u Ovčari i, tim simboličkim gestom, poklonio se senima pobijenih i zamolio oproštaj za sve.
Ovaj čin, duboko potresan, suštinski važan, upravo zato što dolazi od čoveka kao što je Veran, i upravo zato što preko njega dolazi i od Vučića, političara koji je bio deo ideologije ratne mašinerije krive za razaranje Vukovara, umesto poštovanja i podrške, umesto kritičke zapitanosti, izazvao je opštu pomamu, histerično vređanje, niske napade, pravi stampedo verbalnih obračuna i pretnji.

Kratkovido razmišljanje da ništa što dolazi od države ne može biti dobro, politička analitika koja se svodi isključivo na jednu istu priču i samo o Vučiću, vodi ove ljude. Ne možeš biti Vučićev izaslanik i učiniti nešto dobro, njihova je logika, istovremeno predstavlja i opravdanje za sopstveno nečinjenje, za sve što sami nikada nisu uradili, jer se nisu setili, nisu smeli, a bogami nikada ni hteli.
Vučić je na takvoj poziciji moći sa koje je obavezan da napravi svaki napor da premosti ovaj strašan jaz, tu rovovsku borbu jednih protiv drugih, koja do te mere nagriza temelje naše zajednice da samo što se ne poubijamo. Na njemu je i da prihvati da se ne može istovremeno imati izaslanik u Ovčari i Šljivančanin u partiji, jer jedno negira drugo. Baš zato ne razumem ovo ostrvljavanje na Verana, jer nije valjda ideja da izaslanik ne postoji, a da razni „šljivančanini“ ostanu, osim ako se ne analizira dublji i pogubniji aspekt napada na ovaj plemenit i istorijski važan gest.
Bivši funkcioneri i opozicioni političari, Verana optužuju za „izdaju“, za kapitulaciju „pred zengama“, za priznavanje zločina koji oni ne priznaju, nego se, baš kao taj isti Šljivančanin, dive činu razaranja grada u sumrak jedne zemlje i jednog društva, koje dan danas tone u mračnim dubinama zločina na koji su oni ponosni. I da Veran nije Vučićev izaslanik, opet bi ga ovi ljudi vređali, jer duboko veruju da je zločin bio herojski čin.

Ja, naprotiv, mislim, da je Veranov postupak herojstvo. Baš on i baš tako, i nikako drugačije. Jedan od simbola stradalog Vukovara je bio novinar i pisac isto kao Veran. Zvao se Siniša Glavašević, i u vreme opsade isto je, kao Veran, vodio radio, sa čijih je talasa pružao jedinu utehu zatočenim ljudima, skrivenim po podrumima grada, gladnim, promrzlim, izbezumljenim od straha, napuštenim i od svoje strane, jer im ni hrvatska vojska nije došla u pomoć. Čitao im je svoje priče sa talasa radija i javljao izveštaje, vapio za milost za svoj grad i za svoje ljude. Siniša Glavašević je poslednji izveštaj poslao pred sam kraj opsade. Ljudima je rekao kako stvari stoje napolju: grad prepun leševa, zgarišta, sravnjen sa zemljom, još uvek gori, u trenutku kada je ranjen gelerom granate koju je naredio neki Šljivančanin. Prebačen je u Ovčaru, u bolnicu, da mu ranu leče, gde ga je srpska strana i zatekla, izvela u grupi od dve stotine zarobljenika, među kojima je bila najmanje jedna trudnica, jedna starica i dvoje dece, i tu je streljan kao pas, pa pokopan u rupu, da se tragovi zatru. Za njim su ostale sledeće reči: „Tko će mi ga čuvati dok mene ne bude, dok se budem tražio po smetlištima ljudskih duša, dok budem onako sam bez sebe glavinjao, ranjiv i umoran, u vrućici? Tko će čuvati moj grad, moje prijatelje, tko će Vukovar iznijeti iz mraka?“ Ja verujem da je Veran taj koji mu je odgovorio na vapaj iz groba. Kleknuo je i molio za oprost, molio da mu čuva grad, da sve nas, barem na trenutak, barem na jedan tren, izvede iz crnog mraka istorije iz kog nikako da smognemo snage da sami izađemo.

Tekst je prenet iz štampanog izdanja Blica.

Odlična Biljana. Odlična. pic.twitter.com/Ro6GVkLmKa

— Bojan Klačar (@BojanKlacar) November 22, 2020