Knjiga srama

William Murderface wrote:Pa otvori!

Социолога Милана Николића је мало изненадила одлука о именовању Јелене Триван, али каже да је то добар знак – „да кад немају своје кадрове, узму шта имају”. Али, додаје он, волео би да види и више независних, стручних људи да добијају позиције везане за власт и институције где се стиже одлукама власти.


Већ дуго се спекулише да су на Вучићевој клупи за резервне играче (са својим странкама) Борис Тадић, Чедомир Јовановић, Ненад Чанак, а премијер је нашао заједнички језик и са Иштваном Пастором. А недавно је Вучић отворено пожелео да у свом тиму има и људе попут Соње Лихт и Ивана Вејводе.
„То може да буде и једна велика отвореност којом се поручује да није важно којој политичкој опцији ти људи припадају, важно је да воле Србију, да би радо радили за њу. А може да значи и да се на тај начин шири нека подршка себи, својој политици... Али, то по себи јесте добар знак – значи да се не рачуна искључиво на партијске кадрове”, оцењује Николић.

ficfiric wrote:Zamisli Milan Nikolica i Sonju Liht na gomili

Da osim pojedinih nevladinih organizacija i pojedinaca, ova država, pa tako ni subotička lokalna samouprava ne gledaju blagonaklono na rešavanje problema azilanata, potvrđuje i niz neljudskih izjava člana Gradskog veća zaduženog za socijalnu zaštitu Milimira Vujadinovića. Naime, dotični je na jednoj tribini u Subotici posvećenoj azilantima smeštenim u subotičkoj “Ciglani” rekao da u Subotici nije u planu otvaranje prihvatilišta za azilante jer bi, zbog blizine granice, tako nešto bilo samo “dodatni stimulans u postupcima koje ti ljudi čine”.
Vujadinović je inače udarna pesnica socijalne zaštite i više nego napredni kadar SNS-a, koji je, kako kaže, i sam “odrastao na ratištu i sve to prošao na svojim leđima”. Mediji su ranije pisali o njegovoj biografiji, koju je, prilikom stupanja na funkciju, priložio Skupštini grada, i gde je naveo da je obučen i za rukovanje vatrenim oružjem, a ima čak i vozačku dozvolu B i C kategorije. Neprocenjivo!
Ovaj gradski većnik naravno ne razume da azilanti nisu turističko nego humanitarno pitanje i da oni ne prolaze kroz Srbiju da bi je razgledali, nego zato što im je goli život, na primer u Avganistanu, ugrožen. Očito Milimiru nije jasno da azilanti nisu stigli čak do Subotice sa pokvarenom zamisli da kvare visokokotirani turistički imidž grada, da obilaze Palić, šetaju po korzou i gledaju secesijske ostatke na gradskim fasadama… Oni, jednostavno, žele da imaju pravo na život.

MV: Stručnjak za zidove i žice

Vujadinović Milimir, međutim, smatra da osnivanjem azilantskog centra na Paliću zapravo pravimo samo dobar biznis taksistima, koji će prevoziti migrante. Zabrinut je većnik i kako će reagovati prijateljske mađarske vlasti i Evropska unija na ovako nešto. “Da li je dobro da se pravi bilo kakav azilantski centar na Paliću, gde hoćemo da razvijemo Palić? Da li je to dobro za Suboticu, za lokalnu samoupravu? Pa, izvinite, ako imate potencijalnog investitora koji možda želi da investira u Palić, a vi ga dovedete, i on obiđe azilantski centar, koji su argumeti da taj investira na Paliću? Prosto kao čoveku mi pada na pamet šta bi bilo… ali to nije toliko važno. Međutim, odluka je takva, jer da pravimo centar u blizini granice, to bi bio dodatan stimulans za njih da dolaze u Suboticu”, mudro je govorio Milimir V.
On je podsetio da je subotička lokalna samouprava iz budžeta velikodušno izdvojila posebna sredstva za transport tražiocima azila za vreme velikih hladnoća u prihvatne centre u unutrašnjost Srbije (što dalje, to bolje!).
“Uostalom, zar vam to ništa ne govori da Crveni krst ne pomaže, u Evropskoj uniji, Grčka diže zid da se zaštiti od migranata, a Bugarska bodljikavu žicu”, otkrio je ekskluzivna saznanja ovaj stručnjak za humanitarno pravo

Milimirov Si-Vi

Milimir Napredni Vujadinović, vrsni rukovatelj vatrenim oružjem, naveo je da je cilj lokalne samouprave da zaštiti živote tih ljudi, bez obzira na to što pitanje azila nije u nadležnosti lokalne samouprave, da bi potom, u izlivu srpskog patriotizma u mozak, rekao i to da: “Ja zaista na prvo mesto stavljam Srbiju i njene građane. Mislim, bez obzira na sve… Naravno, izuzimam tu onu ekstremnu krajnost kao što je ljudski život, ali odmah posle njih, moja država, moja Srbija! I ja sam ponosan što živim u Srbiji.”
I tako se jedan državljanin Srbije smatra većim čovekom od jednog bolesnog, unesrećenog i gladnog čoveka koji, bežeći od sigurne smrti, pokušava da preživi na subotičkoj napuštenoj Ciglani u nadi da će sutra možda uspeti da se domogne Evropske unije i nekog sigurnijeg života…
U Srbiji je prošle godine azil zatražilo 16.500 ljudi, a samo njih 388 je ušlo u proceduru za dobijanje azila. U Subotici, pri Domu „Kolevka“, otvoreno je prihvatilište za decu, kroz koje je za godinu dana prošlo tridesetak korisnika. Što se tiče odraslih, krajem prošle i početkom ove godine, tokom niskih temperatura, prevezeno je više desetina migranata iz Subotice u centre u Krnjači, Bogovađi i Banji Koviljači.

Novi poverenik Srpske napredne stranke u Somboru Slobodan Stanić pre 18 godina osuđen je za ratne zločine pred Županijskim sudom u Splitu, saznaje N1.
Od pre mesec dana, Slobodan Stanić obavlja funkciju poverenika Srpske napredne stranke za Sombor, kao i nekoliko javnih funkcija u ovom gradu. Međutim, ovaj čovek je 1991. bio komandant paravojne formacije koja je počinila zločin u dalmatinskom selu Potravlju, kada su streljani civili i zarobljenici.
Protiv Slobodana Stanića i dvojice optuženih 1997. vođen je postupak u odsustvu zbog ubistva ratnog zarobljenika Mirka Hrgovića. Stanić se teretio da je Hrgovića mučio, a zatim i streljao i bacio u provaliju. Slučaj je rezultirao pravosnažnom presudom kojom je Stanić osuđen na 20 godina zatvora.
Politički analitičar Aleksandar Popov navodi da bi trebalo sačekati reviziju ovog slučaja, ali smatra da politički angažman čoveka sumnjive biografije šalje lošu poruku. On je za N1 izjavio i da do okončanja postupka, takvim ljudima ne treba poveravati javnu funkciju.
Iako je Stanić pristao da se oglasi na ovu temu, po dolasku televizijske ekipe u Sombor, on je odbio da izađe pred kamere.

Dragana Petrović na tribini instituta
Dragana Petrović, drugooptužena za prodaju ispita u aferi „indeks“, danas radi kao naučnik na Institutu za uporedno pravo u Beogradu.



Postala je poznata po policijskom snimku na kojem uzima mito, a uprkos tome vodi spor protiv Pravnog fakulteta u Kragujevcu. Petrovićeva je u aferi „indeks“ optužena da je kao profesorka krivičnog prava na tom fakultetu zahtevala i dobila ukupno 7.900 evra, 2.750 nemačkih maraka, unikatnu zlatnu narukvicu i automobil BMW tip 320D da bi studentima upisivala prelazne ocene bez izlaska na ispit. Nju tužilaštvo tereti i da je posredovala u podmićivanju drugih profesora, ali ni to niti čuveni snimak koji je načinio policajac koji je glumio studenta i na kojem se vidi kako profesorka Petrović uzima novac - zasad nemaju efekta.

Proizvod urbane scene
Vučić se doima kao generički proizvod beogradske urbane scene. Koliko god propao ili propadao, Beograd je dovoljno velik grad da sistematski proizvodi kozmopolitsku svijest. Vodećem šminkeru i bonvivanu svoga doba, maršalu Titu, neki su domaći komunisti poslije rata sugerirali: „Druže Tito, trebali bismo glavni grad pozicionirati negdje u Bosni, u Banja Luku, bilo gdje, samo da se izbjegne korupcija beogradske velegradske atmosfere, sa svim buržoaskim i velikosrpskim natruhama...“ Još su živi ljudi koji se sjećaju tih savjeta i savjetnika te i dalje misle da je to bila pametna namisao, jer bi se socijalistički balkanizam tako još više učvrstio u još izvornijoj barbarogenijskoj formi, blizak samoj narodnoj biti koja je, naravno, superiorni produkt naših nadmoćnih, junačkih gena... Ako smo toliko drukčiji, mora biti da smo genijalni, inače bismo bili idioti. Balkanski ubermenš, ili balkanski untermenš? Srećom za Srbiju, Beograd zaista na svaku idejnu ortodoksiju zaista upravo tako djeluje - rastvara je kao kiselina. Grad je, po logici stvari, kao jedna prava metropola, otvoren svijetu. Iz svijeta dolaze divne, koruptivne ideje, koje rezoniraju u najbistrijim, beskompromisnim umovima. I Aleksandar Vučić kao kao da ništa nije cijeli život radio, nigdje bio, ni sa kim se upoznao, radio i savjetovao, nego se odnekud obreo na beogradskom asfaltu i, kao Chauncy Gardiner, upitao: „A što sad?“ Odmah je shvatio da mu nikakva lokalna mudrost neće pomoći. Poslije toga krenuo je na put bez povratka - u Berlin, Bruxelles, u Kinu, u Davos, pa čak i u Zagreb, jer je i tu trebalo nešto reći, pokazati, poručiti. Nastavak slijedi.

S druge strane imamo Vučića. Kakav je njegov bacground? To je dobro poznato - čovjek je prošao kroz srpski pakao u doba Miloševićeva režima, preživio je društveni debakl izazvan sankcijama i sveobuhvatnom kriminalizacijom društva, izložen strahotama srpske politike koje nisu nikoga ostavile neokrznutim.

Bluberi wrote:Govna slugeranska. Nije im prva vest sletanje kombija sa pedeset četiri, još jednom pedeset četiri ljudska bića. Nije im prva vest 41 povređen – petorici slomljena kičma, brojne povrede lobanje, prelomi ruku i nogu.
Odvratni smradovi.

William Murderface wrote:Pa da. A slutim da je i ovaj zbrzani kredit MMF-a u istom cilju.