Knjiga srama

Saopštenje TV N1 da je Regulatorno telo za elektronske medije (REM) odobrilo emitovanje kojim se krši predizborna tišina je neistinito i posledica je neprofesionalnog rada i neobaveštenosti ove televizije, saopštio je REM. Izvrtanje osnovnog smisla našeg saopštenja smatramo nedopustivom zloupotrebom, odgovorila TV N1.
Savet REM-a tvrdi da niko od članova Saveta, niti bilo ko iz stručnih službi regulatora nije konsultovan u donošenju odluke N1 da emituje sporni sadržaj ili bilo koji njegov deo.
"REM nema ovlašćenja da uređuje programe pružaocima medijskih usluga dajući im savete ili naloge šta smeju da emituju, a šta ne, već je ta odgovornost na onima koji program proizvode i emituju. Praksa zvanja bilo koga za mišljenje, šta da se emituje, a šta ne, olako može da pređe u zvanje o tome šta sme da se pita, a šta ne, a onda više nećemo imati informisanje već diktate centara moći", naveo je REM.
Kako se navodi, Savet REM-a je na današnjoj vanrednoj sednici odlučio da o ovom kršenju predizborne tišine i neistinitim tvrdnjama N1 obavesti Regulatorno telo za elektronske medije Luksemburga, kod kojeg je N1 registrovan kao pružalac medijskih usluga.

N1: Izvrtanje osnovnog smisla našeg saopštenja

Izvor: N1

Televizija N1 je veoma iznenađena načinom na koji je Savet REM-a interpretirao saopštenje televizije u vezi sa optužbom SNS da je prekršena predizborna tišina.
"Nikada i nigde nismo tvrdili da smo u vezi sa emitovanjem bilo koje pojedinačne emisije ili dela programa konsultovali članove Saveta REM-a, već smo isključivo tražili tumačenje izbornog zakona koji se odnosi na ponašanje elektronskih medija u predizbornoj tišini i tokom prethodnog, a i tokom ponovljenog izbornog procesa na samo 15 biračkih mesta", navodi se u saopštenju.
Televizija N1 jeste, i to u više navrata, kontaktirala sadašnje i bivše članove Saveta REM-a kako bi bila sigurna da svoj posao radi u skladu sa zakonom.
"To je istina i članovi Saveta REM-a sa kojima smo bili u kontaktu, to odlično znaju. Izvrtanje osnovnog smisla našeg saopštenja smatramo nedopustivom zloupotrebom. Iz saopštenja REM-a izdatog nakon vanredne sednice vidi se da je Savet REM-a konstatovao kršenje predizborne tišine, ali se ne navodi bilo kakvo objašnjenje za takvu konstataciju", dodaje se.
Televizija N1 je potpuno uverena da ni na koji način nije prekršila pravilo predizborne tišine i da je svoj program od samog početka u potpunosti prilagodila obavezama medija u izbornom procesu ne favorizujući niti diskreditujući nijednu političku stranku ili koaliciju.

3h3 hours ago

jelena trivan ‏@JelenaTrivan

Predstavis rezultat koji je nesporan i nove knjige, a mediji i "elita" komentarisu frizuru. Mizoginija?

ПОГЛЕДИ

Демократски дефицит и његови тумачи

Проблем за демократију у Србију није јака власт, него слаба и сујетна опозиција без јасне визије и очигледног циља

Аутор: Владимир Вулетићпетак, 13.05.2016. у 08:30

Једно је извесно, за демократију (полиархију) није добро када било која странка има многоструко већу моћ од својих опонената. Но, управо је то, након априлских избора, ситуација у Србији. Поставља се питање шта је довело до таквог распореда политичких снага.

На опозиционом спектру политичке сцене развила су се три приступа тумачењу изборних резултата. Према првом, посреди је изборна крађа којом је прекројена изборна воља грађана. Друга теза негира стварност тврдњом да је Вучић данас слабији него пре избора. Најзад, трећи приступ упућује на пристрасност у медијској сфери која обликује свест и вољу бирача.

Свака од ових теза заслужује сумаран критички осврт. Теза о изборној крађи у супротности је са оценама свих међународних и домаћих посматрача и са чињеницом да на изборним местима, осим у појединачним случајевима, није било озбиљнијих приговора страначких представника. На крају крајева, чињеница да су резултати избора били у потпуном складу са дугорочним прогнозама различитих истраживачких агенција сведочи да резултати одсликавају изборну вољу грађана. Покушај да се, на темељу тврдње о изборној крађи организују масовни протести у Београду, бацио је – у контексту протеста у региону – тамну сенку на мотиве организатора. Да ствар буде гора, „цензус коалиција”, због своје непринципијелности, нанела је више појединачне штете него заједничке користи странкама окупљеним око ње.

Теза о изборном слому владајуће странке, упркос чињеници да је добила две стотине хиљада гласова више него пре две године, делује натегнуто. То што владајућа странка има мање столица у парламенту можда није планирано, али свакако није неочекивано и може се тумачити као, шаховски речено, жртва пиона да би се добио темпо.

Тврдња да је Вучић ослабљен, а „љута опозиција” ојачала, представља, дакле, неуспешан „спин” којим се покушава скренути пажња са главног проблема српске политичке сцене. Реч је, наиме, о неуспеху опозиционих лидера и странака да осмисле политику која би представља стварну алтернативу политици владајуће странке.

У том духу развија се и тврдња да је лош резултат опозиционих странака последица медијског мрака. То би, ваљда, требало да пробуди асоцијацију на деведесете године у којима је владајућа странка имала монопол над тада фактички једином телевизијом која се могла видети на територији читаве Србије. Нико, наравно, не може ни данас да оспори пристрасност појединих медија. Али, за разлику од деведесетих, неки навијају за владајућу странку, док су други пристрасни у корист опозиционих странака. Тешко је бити објективан, а не рећи да су поједини таблоиди сатанизовали опозиционе лидере, али је, такође, тешко не уочити да је демонизација Александра Вучића и других првака владајуће странке подједнако распрострањена у неким другим таблоидима, недељеницима, интернет порталима и на друштвеним мрежама. Другим речима, у медијском рату обе стране имају знатне ресурсе, а гледаоци и читаоци, за разлику од деведесетих, могу по својој вољи да бирају шта ће гледати и читати. Право питање је, међутим, зашто је више људи склоно да гледа и чита провладине медије.

Добро постављено питање је више од пола одговора, а одговори на лажна питања отежавају суочавање са стварним проблемима. Проблем у овом случају јесте то што опозиционе странке не желе да се самокритички суоче са чињеницом да нису осмислиле политички програм, медијски наступ, нити имају лидера који би могао да привуче више од пет-шест процената бирачког тела. Мада самокритичко преиспитивање није блиско овдашњем менталитету, оно је, изгледа, још даље од интереса политичара који желе да сачувају своје позиције тражењем кривца у свему другом осим у себи.

Но, то је, у крајњој линији, проблем политичких странака. Шири проблем је што се новонастали демократски дефицит тумачи наводним Вучићевим ауторитарним карактером, а не структурним претпоставкама и неспособношћу опозиције да се адекватно супротстави владајућој странци. Мантру о „балканској деспотији”, неретко, некритички преузимају страни извештачи, па се таква представа шири упркос неутемељености. Теза о недемократском карактеру режима имала би смисла да је Вучић освојио осам или девет од десет гласова. Али, када неко освоји сваки други глас, то је демократски максимум и на томе му треба одати признање. Стварни проблем за српску демократију представља чињеница да ниједна друга странка није освојила преосталих 50 или бар 30 до 40 одсто гласова. Није, дакле, СНС узео све, па другима није остало ништа, већ је добио 48 одсто, а око преостале половине гласова се јагми буљук странака. Проблем за демократију у Србију није јака власт, него слаба и сујетна опозиција без јасне визије и очигледног циља.