jugoslavija - od nemila do nedraga

ŽivojinŽikaPetrović

@zivojin

39m

Brački kamen trpi sve Grad Zagreb, 1927. godine, donosi odluku da jedan od njegovih najlepših trgova ponese ime Trg kralja Petra I Karađorđevića Oslobodioca. (sledi zanimljiva priča)





Nedugo zatim, 1932, čuveni hrvatski lekar, naučnik i političar dr Lujo Taler iznosi ideju da grad Zagreb oda još veću počast srpskom kralju Petru I Karađorđeviću i da se na istoimenom Trgu izgradi velelepni muzej, a za tu misiju čak zaveštava svoj celokupni imetak.

Olovku u ruke uzima Ivan Meštrović, te uz učešće svojih kolega, crta idejno rešenje za „Dom likovne umjetnosti kralja Petra I Velikog Oslobodioca”. Gradnja tog nesvakidašnjeg zdanja počinje 1934. godine, a svi domaći i svetski mediji izveštavaju o čudnovatom kružnom remek-delu

sa 36 bračkih kamenih stubova i jedinstvenom stakleno-betonskom kupolom, tada najvećom u Evropi. Ovaj monument, 1938, blagoslovio je zagrebački nadbiskup Alojzije Stepinac, kao i prvu postavljenu izložbu: „Pola vjeka hrvatske umjetnosti”.






Međutim, već 1941. godine, rukovodstvo NDH i Ante Pavelić donose odluku da se ovaj „Dom umjetnosti“ pretvori u prvu zagrebačku džamiju i da se trg preimenuje u Trg Kulina Bana.

Počinje zidanje tri minareta visokih po 45 m, preuređuje se unutrašnjost, ucrtavaju kaligrafska arapska slova i konačno 1944. nastaje nov izgled i ime: Džamija poglavnika Ante Pavelića, a na samom ulazu, umesto Meštrovićevog reljefa kralja Petra, postavlja se tabla sa natpisom:



„U slavu i u znak ljubavi spram Alaha Boga Jedinoga, te u znak pažnje prema muslimanima, podiže poglavnik Dr. Ante Pavelić ovaj velelepni hram u glavnom gradu Zagrebu da odani sinovi viteškog naroda hrvatskoga, iskreni sljedbenici uzvišene vjere Islama,
skrušenom molitvom jačaju pregalačke snage u borbi za obranu i napredak lijepe svoje domovine Nezavisne Države Hrvatske, koja da bi vazda sretna bila".




Ali ni tu nije bio kraj. Odmah nakon Drugog svetskog rata, nova vlast, iznad ulaznih vrata „poglavnikove džamije”, veša tadašnjeg zagrebačkog muftiju Ismeta Muftića, te ponovo preimenuje trg u Trg žrtava fašizma, a čuveni političar, Mika Špiljak, potpisuje nalog da se minareti

sruše i ovo zdanje pretvori u Muzej narodnog oslobođenja, pa zatim vrlo brzo u Muzej narodne revolucije, onda u Muzej revolucije naroda Hrvatske, da bi se ponovo trg imenovao 1990. u Trg hrvatskih velikana, a objekat u Dom hrvatskih likovnih umjetnosti. Valjda je kraj.





Iz edicije: http://NestvarnoAstvarno.rs

https://twitter.com/zivojin/status/1287112684828348416

Ante Trumbić, one of the members of the Yugoslav Committee in exile in WWI that advocated for the creation of a South Slav state, was at one point so depressed during the war that he considered leaving politics and moving to Buenos Aires to become a taxi driver pic.twitter.com/deljiUwROp

— Mathias (@bucephalus424) July 27, 2020

http://tokovi.istorije.rs/cir/uploaded/1%202020/1%20clanak%20_g_miloradovic.pdf

Горан МИЛОРАДОВИЋ
Хрватски „Рашомон“: југословенска штампао покољу у Керестинцу 16. априла 1936. године
...
Чланак истражује случај линча који се догодио у околини Загреба 16. априла 1936. године.
...

Према извештају министра војске и морнарице, генерала Љубомира Марића, који је 9. јула 1936. упућен председнику Владе Милану Стојадиновићу, „[н]а дан 15. јуна ове године студенти загребачког универзитета одржали су збор и донели резолуцију, захтевајући амнестију политичких криваца. Чули су се повици: ʻЖивео Павелић, живео Мачек, живеле комунисте, живела трећа интернационала.ʼ За време митинга, на универзитету је била истакнута хрватска застава.“18 Био је то један од бројних догађаја који су се слили у талас протеста и насиља који је запљуснуо Савску и Приморску бановину после избора 1935. а који су ескалирали током 1936. године.19 Бан Марко Костренчић20 је известио председника владе Стојадиновића да су политичке прилике у Савској бановини „наро-чито тешке“, тврдећи да су „готово све политичке партије и све по-литичке организације против владања и да је огромна већина ста-новништва уз те партије и те организације које су против владања.“21Стање ствари није било тајна ни за друге посматраче. Мајор Јован Вучковић је у извештају начелнику Главног ђенералштаба, генералу Милутину Недићу констатовао: „Хрватски покрет није политичка партија, већ чисто племенски покрет. У њему је стварно уједињен цео хрватски народ. [...] У покрету доминирају франковци и комунисте. Улица господари и она је регулатор целокупног стремљења. [...] Стање у Хрватској је критично. Психоза је такова, да се не види срећан свршетак. Хрватска је у стању латентне револуције. Последњи је час да се нешто предузме“.22 Међутим, није предузето ништа.
...

Поподне 16. априла 1936, у дворцу Керестинец (тј. дворцу Erdödy) и селу Ракитју, недалеко од Загреба, убијено је десеторо људи: осам мушкараца, једна жена и једна девојчица. Већина убијених били су чланови владајуће партије, Југословенске радикалне заједнице (ЈРЗ), а убили су их сељаци из тог краја. У линчу је учествовало више хиљада људи из неколико села. Према извештају који је командант жандармерије, генерал Јован Наумовић поднео министру полиције Антону Корошецу, ти догађаји су имали узроке у политичким актив-ностима ХСС-а предузетим после убиства њиховог угледног члана Карла Бркљачића. Нарочито се указује на летак који је потписао Владимир Мачек, датиран 10. априла 1936, а који се завршава речима: „Његова смрт нека буде свим Хрватима, а нарочито хрватском сељачком народу поновном побудом за несаломиву борбу до коначног из-војевања потпуне слободе хрватскога народа и хрватске домовине, а мученику Карли Бркљачићу нека је вјечна слава!“24 Према истом извештају, наредних дана поразбијани су прозори на кућама оних који нису учествовали у комеморативним манифестацијама.На задушницама за Бркљачића, одржаним у Самобору 16. априла 1936, говорио је народни посланик ХСС-а Људевит Томашић.25Према извештају среског начелника у Самобору Павличевића, даља збивања подстакао је Томашићев говор, у коме је речено да „ако вла-сти не стану на крај четницима, да ће им хрватски народ стати на крај, и уништити чак и њихово десето кољено. Народ је дакако мо-рао то схватити онако како он жели, тј. да их треба одмах искорје-нити, држећи ваљда искљученим да би их власт хтјела истријебити, па је одмах сам прешао на дјело.“26 Најпре су покушали да линчују лугара Ивана Купринца, али им је он умакао. „У потјери за Купринцем руља је на цести наишла на Виктора Штернберга из Самобора, на кога је опалила 4 метка из револвера, измлативши га штаповима. Штернбергеру је тешком муком успјело да извуче живу главу. Руља је затим наишла на Купринчеву жену, коју је такођер испремлатила сјекирама, оставивши ју мртву и изнакажену да лежи на цести. Јужно од Самобора у виноградима руља је наишла на винцилира Ивана Херцога, кога је такођер испремлатила и усмртила ударцима сјекире, док је другог винцилира Тому Бубилића испремлатила, међутим Бубилић је остао на животу.“27 Слично се десило и у селу Љубешници, где је после „врло оштрог“ говора посланика ХСС-а, адвоката Томе Јанчиковића, руља ножевима, боксерима и моткама масакрирала политичког неистомишљеника Антона Севчака.28 Наредних дана те ве-сти потиснули су драматичнији наслови.О догађајима у Керестинцу и Ракитју командант жандарме-рије, генерал Наумовић је известио министра унутрашњих дела Ко-рошеца: „око 13 часа долази у селу Ракитје, кроз које је пролазило 7 лица, до узбуне, јер су неки ковачи почели викати: ʻЕво четникаʼ. Уз-мичући пред масом, склонило се је ових 7 лица у дворац г. Михајло-вића [sic!] у Керестинцу, где их маса: 6 убија, а 1 теже рањава. После тога маса се је разбегла, а један део при пролазу кроз село Ракитје напада на кућу Јове Буте. При томе нападу буде један од нападача – Францетић Фрањо – убијен од стране жене Бутине, а затим та иста маса убија Јову Буту, његову жену и ћерку у једној шумици недале-ко од куће Бутине и затим запали му кућу.“29 После полицијске ис-траге командант жандармерије је закључио да „главну кривицу“ за те злочине „сносе чиновници среског начелства у Самобору. Општи-на у Св. Недељи извештава телефоном Среско начелство, да се маса купи око дворца г. Михајловића [sic!] у Керестинцу. Место, да се то одмах саопштава жандармерији, на лице места упућује се један при-став, који место жандарма води собом Томашића, који је држао говор у Самобору после задушнице, стим се губи време и тај пристав дола-зи у Керестинац тек кад су убиства већ извршена. Банска управа из-вештена је телефоном тек у 17.30 часа“.30 Поред покоља у Керестин-цу и Ракитју током априла догодио се и низ насилних инцидената, од којих неколико са смртним исходом. Према мишљењу команданта жандармерије „Сви ови напред описани догађаји последица су лет-ка који је издао Др. Мачек и харангирања маса, које је вршено после задушница даваних за почив.[шим] Бркљачићем.“31 Бан Костренчић се жалио да се „том злу законитим путем није дало доскочити, јер се је често радило и о лицима које штити имунитет“.32 Били су то – на-родни посланици.Сахрани Карла Бркљачића 11. априла 1936. у селу Трновцу присуствовало је 5.000-6.000 људи. Према извештају који је бан Ко-стренчић 13. априла послао председнику владе Стојадиновићу, „[с]ви говори били су доста оштри, на моменте помало и харангерски. Тако је примерице народни посланик Павловић казао, када падају хрват-ске главе, да онда важи она ʻоко за око зуб за зубʼ а Бабурић Томо је рекао, да ће Хрвати доћи до своје слободе било то у границама ове државе или иначе.“33 Тај извештај је посебно важан јер: 1) послат је пре покоља у Керестинцу и Ракитју; 2) указује на улогу функционера ХСС-а; 3) истиче питање државности; 4) није намењен јавности већ врху власти. У другом, поверљивом извештају бана Костренчића, по-слатом 16. априла 1936. Милану Стојадиновићу, каже се: „Према из-вештају срескога начелника, који је дао у 19.45 часова, нешто прије 18 часова успјело је окупљеној маси да продре у дворац г. Михало-вића гдје је затекла седморицу омладинаца, који наводно припадају омладинској организацији ЈРЗ из Загреба. Шесторицу од ових је маса тољагама затукла, а једнога је тешко ранила. Рањен је такођер лак-ше и г. Михаловић тупим предметом у главу.“34
...
Према извештају мајора Вучковића, ни ХСС није имао пуну контролу над збивањима: „Маса неће ни да чује за споразум. ʻСа-мостална и слободна Хрватскаʼ је једина идеја која загрејава масу у Хрватској. [...] Већ се чују повици међу хрватским сељацима ʻМачек није наш вођа, наш вођа је Павелићʼ.“37 Настала психоза испољавала се кроз дубоко и масовно непријатељство присталица власти и опо-зиције. Црква није остала по страни, што је опазио и мајор Вучковић: „Напомињем да су керестинске жртве сахрањене на Мирогоју; погре-бу је присуствовао православни свештеник и муслимански имам, ка-толичког свештеника није било, иако су жртве већином католици.“38Хрватски народ и Римокатоличка црква су испољили висок степен солидарности, чинећи фронт према југословенској држави.О збивањима у Керестинцу известило је и Британско послан-ство у Београду, објаснивши најпре карактер и активности четничке организације у Хрватској. Осврнувши се на убиство Бркљачића, ње-гову сахрану и манифестације народне жалости, посланство је оба-вестило своје министарство и о покољу: „Сутрадан се у Керестинцу, крај Загреба, догодио још један тешки злочин, када је маса сељака, припадника Мачекове странке, брутално линчовала девет особа за које се сумњало да припадају четничкој организацији. Том прили-ком ухапшено је педесет и шест лица, од којих је већина касније ос-лобођена.“39 Британци се нису више враћали на ту тему.
...
У вестима о покољу у Керестинцу издваја се једна реч као на-рочито учестала: „четници“. Њоме су означени убијени и рањени у Керестинцу и Ракитју.40 Београдска Политика, настојећи да очува не-утрални тон, јавила је 18. априла о масакру, под насловом „Код Са-мобора је разјарена маса сељака моткама и револверима убила шест омладинаца ЈРЗ, верујући за њих да су четници“.41 Слично је свој нас-лов интонирало и београдско Време: „Крвав напад сељака у околини Загреба на омладинце за које су мислили да су четници“.42 Сарајев-ска Југославенска пошта је већ испољила став: „Сељаци, раздражени говором посл.[аника] Томашића, премлатили су кољем и сјекирама шест недужних омладинаца.“43 Они су већ „знали“ и узрок злочина и статус жртава. Истог дана загребачки Јутарњи лист је свој први извештај о догађају насловио тврдњом: „Крвопролиће у Керестин-цу. Четник Чипера изазвао страшне догађаје у којима је заглавило 10 људских живота“.44 Тај лист је, пре окончања истаге, „знао“ да су у питању „четници“ и ко је изазвао крвопролиће. Загребачке Ново-сти су биле мало суздржаније: „Грозно крвопролиће у Керестинцу. Сељаци навалили на бивше четнике у дворцу г. Михаловића и ше-сторицу сасјекели“.
...
Током опсаде Керестинца сељаци су пребацивали Антуну Михаловићу „да је он са бившим претседником Хрватског сабора, г. Медаковићем, у доба Аустро-угарске монархије, продао Хрвате Вла-сима“.155 Мисли се на Богдана Медаковића (1854–1930), вођу Српске самосталне странке и председника Сабора (1906–1918), а оптужба се, највероватније, односи на стварање Српско-хрватске коалиције, у оквиру које су деловали Богдан Медаковић и тадашњи бан Михаловић. Породица Медаковић је имала земљопосед управо у селу Ра-китју, али су га одмах после покоља продали велечасном Трбухи у име жупе св. Иван Зелина. Историчар уметности Дејан Медаковић (1922–2008), унук Богдана Медаковића, забележио је у мемоарима: „Сви су узнемирени и нико не зна како ће се то све завршити. Отац не жели да било коме сведочи. И стари Михаловић намерава да лик-видира Керестинец, боји се човек да га неко накнадно не убије из за-седе. Изгубио је поверење и сигурност. [...] Жандармерија у Хрватској више никога не штити, кроз прсте гледа и чува своју кожу.“156 Тако је Керестинец опустео.

TRAŽIO SAMO PIŠTOLj I ZATROVANE METKE: Spisi tajnih službi otkrivaju motiv Blagoja Jovovića za atentat na Pavelića


BLAGOJE Jovović, atentator na ustaškog poglavnika Antu Pavelića, do danas je bio misteriozna ličnost.

O njemu nema istorijskih podataka. Sve informacije o Jovoviću i njegovom poduhvatu potiču iz druge ruke, iz publicističkih knjiga.

Zahvaljujući akademiku Vasiliju Krestiću, direktoru Arhiva SANU, sada je sve drugačije. Ugledni istoričar, najveći poznavalac srpsko-hrvatskih odnosa, ustupio je "Novostima" autentično svedočanstvo o Jovoviću koje je napisao Slobodan Borisavljević, jedan od čelnih ljudi jugoslovenskih tajnih službi.
Karijeru je započeo u Ozni, a zatim je bio jedan od osnivača i šefova diplomatske tajne službe SID (Služba za informacije i dokumentaciju) u Ministarstvu inostranih poslova. Borisavljević je bio jedan od vodećeh eksperata za stvaranje obaveštajnih veza i mreža širom sveta koje su pratile rad emigracije.

- Kako se ovih dana, povodom namere da se izvrši preimenovanje beogradskih ulica, potegla priča i o Blagoju Jovoviću, atentatoru na ustaškog poglavnika Antu Pavelića, slobodan sam da vam dostavim svedočenje čoveka koji je po službenoj dužnosti imao proverene podatke o tom atentatoru i o samom atentatu. Reč je o pokojnom Slobodanu Borisavljeviću, čoveku koji je više godina bio u diplomatskim službama, a ja sam ga upoznao u vreme kada je u Budimpešti bio prvi savetnik naše ambasade. Naše višegodišnje poznanstvo pretvorilo se i u prijateljstvo. Jednom prilikom, u prijateljskom razgovoru, ispričao mi je do pojedinosti i podatke koji su se ticali atentata i atentatora na Pavelića - priča, za "Novosti", akademik Krestić.


Foto arhiva
Prva stranica svedočanstvo Slobodana Borisavljevića

On je Borisavljevića ubedio da priča o atentatu na Pavelića ne sme da bude izgubljena za istoriju.

- Kako je njegovo kazivanje bilo zasnovano na prvorazrednim proverenim podacima, meni se, kao istoričaru, učinilo to veoma značajnim i nisam hteo da dozvolim da sve rečeno padne u zaborav. Zamolio sam ga da sve što mi je ispričao stavi na papir i da to bude sačuvamo u Arhivu SANU. On je bez ustezanja udovoljio mojoj molbi. Smatram da će u ovom trenutku, kada je predloženo da se po Jovoviću nazove jedna gradska ulica, naša javnost saznati punu istinu o atentatu i atentatoru i o tome da li on zaslužuje da se jedna ulica označi njegovim imenom - kaže akademik Krestić.
Borisavljević je u vreme atentata bio rezident jugoslovenske službe u ambasadi u Bernu. Po povratku iz Švajcarske oktobra 1957. postao je zamenik načelnika 3. Odeljenja u Koordinacionom odeljenju DSIP koje je bilo zaduženo za emigraciju, strane obaveštajne službe i terorističke organizacije.

- Bilo mi je poznato da je lično Aleksandar Ranković strogo zabranjivao organizovanje ubistava jugoslovenskih emigranata u inostranstvu: "Treba ih kontrolisati, sprečavati njihove aktivnosti, ali ne treba ih ubijati, jer to može da baci lošu sliku na našu zemlju". Jedino je bilo odobreno da se izvrši akcija na Antu Pavelića, za koga se znalo da živi u Argentini. Trebalo ga je oteti i dopremiti u Jugoslaviju radi suđenja, ili, ako to nije moguće, ubiti - zapisao je Borisavljević.

ZAŠTO JE PROPALA OTMICA

RANKOVIĆEVA ideja o otmici Ante Pavelića propala je zbog neodlučnosti službenika jugoslovenske ambasade u Argentini.
- Naređenje Aleksandra Rankovića da se Pavelić pokuša kidnapovati i dopremiti u Jugoslaviju radi suđenja nije pripremano profesionalno niti odlučno. Ambasador Jugoslavije u Buenos Ajresu (Srbin), nije bio oduševljen idejom da se ovom akcijom izazove ozbiljna kriza u odnosima sa tom zemljom (što bi automatski značilo njegov povratak kući). Šef obaveštajnog centra u Ambasadi bio je jedan dosta ograničeni Slovenac (nije se odlikovao ni hrabrošću), tako da je kontakt sa Blagojem Jovovićem održavao jedan službenik konzularnog odeljenja Ambasade, Crnogorac (bez ikakvog solidnijeg iskustva u obaveštajnom radu)- zabeležio je Borisavljević.

Jugoslovenske vlasti znale su da je Pavelić 1948. prebačen u Argentinu iz Italije vatikanskim "pacovskim kanalima" za spasavanje nacista i njihovih saradnika. Na jugoslovenske zahteve da Pavelića izruče Jugoslaviji radi suđenja, argentinske vlasti su odgovarale da njihove službe ne znaju gde se on nalazi.

- Pavelića je očigledno štitio i sam Peron, a posebno Vatikan. Bilo je informacija da su ustaše sarađivale sa Peronom u takozvanim odredima smrti, pri likvidaciji političkih protivnika. I nove argentinske vlasti, posle pada Perona, krajem 1955. "nisu uspevale" da pronađu Pavelića. Očigledno nisu hteli da se zamere moćnoj i uticajnoj Katoličkoj crkvi. Pavelić je pod imenom Pablo Aranois mirno živeo u predgrađu Buenos Airesa - Loma de Palomar. Novcem i zlatom koje je doneo iz Hrvatske osnovao je građevinsko preuzeće i dobro živeo - beleži Borisavljević.

Aleksandar Ranković je kao predsednik Odbora za unutrašnju politiku i bezbednost odlučio da Jugoslavija preduzme tajnu operaciju otmice Pavelića. Ustaški poglavnik je posle kidnapovanja trebalo da bude prebačen na jugoslovenski teretni brod. Međutim, službenici ambasade planirani da organizuju otmicu oglušili su se o Rankovićevo naređenje.

- Brod je došao, ali nije ni pokušana akcija. U takvoj situaciji došlo je do kontakta na relaciji Ambasada - Blagoje Jovović i to na inicijativu samog Jovovića. On je, stupivši u kontakt sa našim predstavnicima, ponudio da izvrši atentat na Pavelića - zabeležio je Borisavljević.

On za Jovovića kaže da je "interesantna ličnost" i da je 1941. bio u partizanima, ali da nije bio član KPJ kako je govorio službenicima ambasade, već SKOJ. Jovovićevoj priči da je 1942. prešao u četnike jer su mu "partizani streljali nekog iz familije" Borisavljević suprotstavlja informaciju da je petokraku zamenio kokardom na nagovor brata Jakova Jovovića, jednog od istaknutijih četničkih komandanata.

- U četnicima je Blagoje Jovović postao komandant bataljona i po završetku rata proglašen je za ratnog zločinca. Bežao je iz Jugoslavije sa četnicima Pavla Đurišića, ali je uspeo, za razliku od mnogih od njih, da se dokopa Italije. Kasnije je stigao u Argentinu. Nije bio zapažen u aktivnostima neprijateljski raspoložene emigracije - zapisao je Borisavljević.

Podaci jugoslovenske tajne službe su se razlikovali od onih koje je Jovović mnogo kasnije ispričao u autobiografskoj ispovesti, pa su službenici ambasade u Buenos Ajresu bili rezervisani i prema njegovoj ponudi da izvrši atentat.

- Naši predstavnici su se plašili da nije u pitanju neka provokacija emigracije ili argentinske policije, ali su kontakt prihvatili. Jovović je tražio da mu pomognu time što će mu obezbediti pištolj kalibra 9 mm ili mu nabaviti zatrovane metke za njegov pištolj kalibra 7,65 mm. Naši predstavnici, plašeći se provokacije, nisu to hteli da učine. Tokom tih razgovora upitali su Jovovića šta ga motiviše da pokuša da ubije Pavelića. On je odgovorio da je 1941. bio partizan i član KPJ, a da je posle prešao u četnike jer mu je od strane partizana ubijen neko od rođaka. "Možda ovim želim i sam pred sobom da se iskupim", govorio je tom prilikom Jovović. Pre toga je rekao da mu majka živi u Crnoj Gori i to veoma teško jer mu je sva imovina kao narodnom neprijatelju oduzeta. "Vratite joj imovinu ili bar deo", zamolio je - zapisao je Borisavljević.

On svedoči da službenici ambasade nisu bili spremni da odlučnije sarađuju s Jovovićem, pa je on sam krenuo u akciju 10. aprila 1957, na dan proslave NDH.

- Sačekao je oko 9 uveče Antu Pavelića ... i u blizini njegove kuće ispalio mu šest metaka u leđa. Dva metka su pogodila Pavelića, jedan u samu kičmu, a jedan u plećku... Jovović je pobegao, a Pavelića su odmah prebacili u bolnicu koju je držala Katolička crkva. Potom, koncem jula 1957, Pavelića su prebacili preko Čilea u Španiju. Tamo je 28. decembra 1959. umro od posledica ranjavanja u Buenos Airesu. Naime, Pavelić je bio ranjen u kičmu i donji deo tela mu je ostao oduzet, a pored toga, njemu kao dijabetičaru, rana nije nikad zarasla. Jovović nije mnogo krio da je on pucao na Pavelića, a argentinska policija, koja je po svemu sudeći sve znala, nije protiv njega ništa preduzimala. Argentinskim vlastima, posle pada Perona, bilo je stalo da se što pre oslobode nezgodnog i kompromitovanog gosta Pavelića - zapisao je Borisavljević.

SLOBODAN Borisavljević je posle Pavelićeve smrti kontaktirao sa jugoslovensom ambasadom u Buenos Ajresu radi informacije šta se dešava sa atentatorom Blagojem Jovovićem i da li komuniciraju sa njim.

- Odgovorili su mi da Jovović sada radi u kompaniji Aer Linias Argentinas i da je često van zemlje. Naši u Buenos Ajresu bili su uvereni da je Jovović ovo uradio u dogovoru sa nekim iz argentinske federalne policije, koja ga sada štiti i protiv njega ništa ne preduzima. Posle povratka u Beograd predložio sam da se majci Blagoja Jovovića vrati imovina - zapisao je Borisavljević.


https://www.novosti.rs/vesti/reportaze/906398/trazio-samo-pistolj-zatrovane-metke-spisi-tajnih-sluzbi-otkrivaju-motiv-blagoja-jovovica-atentat-pavelica

dosta ograničeni Slovenac (nije se odlikovao ni hrabrošću),

Jovović nije mnogo krio da je on pucao na Pavelića

boomer crook wrote:ugledni istoricar NAJVECI POZNAVALAC SRPSKO-HRVATSKIH ODNOSA...

ćaća wrote:To je ipak bio pokojni Vojin Dabić