jugoslavija - od nemila do nedraga

ontheotherhand wrote:Marko Grdešić - Populizam kao interakcija masa i elita

U ovom izlaganju autor će predstaviti svoju knjigu “The Shape of Populism: Serbia before the Dissolution of Yugoslavia” (University of Michigan Press, 2019). Knjiga se bavi fenomenom populizma na primeru “antibirokratske revolucije” koja se dogodila u Srbiji 1988. i 1989. godine.

Prema autoru, populizam treba razumeti kao skup praksi koje uključuju kako mobilizaciju tako i diskurs. Populizam je određen zajedničkim delovanjem elita i masa, tako da elite konstantno podstiču i pojačavaju aktivnost masa, ali ih pritom usmeravaju i manipulišu njima.

Knjiga se temelji na više izvora podataka: analizi protesta, na analizi diskursa novinskih pisama običnih čitalaca i novinskih karikatura, te na fokus grupama s ljudima koji su učestvovali na populističkim protestima.

Izvrsna nova knjiga mladog istoričara Petra Ristanovića. Nastala na arhivskim izvorima, kritična prema mnogima koji zaslužuju kritiku iz međunarodne 'akademije'. Najbolje o toj temi dosad napisano na srpskom jeziku. pic.twitter.com/oWImAwP5Qe

— Dejan Jovic (@DejanFpzg) March 2, 2020

Јасна Драговић Сосо је својој студији о интелектуалној опозицији у Србији истиче да је „необично (...) што се до 1985. године косовско питање углавном не појављује на српској интелектуалној сцени.“2402 Тврдња је само делимично тачна. 

„Триптихон“ Танасија Младеновића из 1977. је био директна алузија не вести о проблемима са који су се Срби суочавали на Косову и Метохији. Код дела српских интелектуалаца од Ћосићевог неуспелог покушаја да на пленуму ЦК СК Србије отвори Косовско питање 1968. тињало је незадовољство због стања у покрајини. Као логично намеће се питање зашто осим Младеновићеве критике стања на Косову, завијене у песничке метафоре, није било других покушаја да се ово питање у јавности покрене? 

Одговор лежи у околностима у којима су српски интелектуалци окупљени у опозиционом кругу били приморани да делују. Од пада Никезићевог руководства и краха Ћосићевог пројекта у СКЗ групица побуњеника против режима окупљена око њега и групе професора праксисоваца налазила се у дефанзиви. За све време трајања „оловних година“ њихова борба је била усмерена на очување позиција у друштву. До краја седамдесетих све активности припадника опозиционог круга биле су реакција на потезе режима. Писање петиција током 1980. и покушај покретања листа „Јавност“ најавили су жељу припадника опозиционог круга да преузму иницијативу. Али, дошло је до суђења Гојку Ђогу и масовног исказивања незадовољства српских интелектуалаца, у чему су лидери опозиционог круга били само једни од учесника. Тек је суђење шесторици и оснивање Одбора за заштиту слободе мисли и изражавања створило околности да стану на чело дела српских интелектуалаца.

Српски интелектуалци нису имали начин да косовско питање покрену у јавности. Дискутабилно је и колико су заиста знали о стању у покрајини. Припадници опозиционог круга, посебно Ћосић и неколицина њему блиских пријатеља, добијали су информације о проблема Срба у Хрватској преко личних контаката са људима из „Просвјете“. Сличне везе са Србима на Косову нису имали. И њима је тек побуна 1981. открила дубину проблема у покрајини.

Скоро потпуно одсуство Косова у дневнiчким белешкама и литератури пре 1981. показује да је за српске интелектуалце оно било велика непознаница. Године 1980. из штампе је изашао роман „Пријатељи“ Слободана Селенића. Дело је отварало многе осетљиве теме (судбина потомака београдске буржоазије у поратном друштву, однос дошљака и старих грађанских породица, хомосексуалност) између осталог и дубоке културне разлике између Срба и Албанаца, које до почетка осамдесетих нису биле превазиђене.2403 Иако Драговић Сосо роман описује као причу о пријатељству Србина и Албанца2404, порука романа је знатно дубља, и пре би се могло рећи да представља пишчеву слутњу да су разлике исувише дубоке да икада буду превазиђене. Селенићева књига, баш као и популарни филм „Капетан Леши“ (1960), истрајавали су на стереотипу Албанца као простих, необразованих физичких радника, који секу дрва, уносе угаљ или продају семенке и слаткише. После деценија живота у заједничкој држави Срби и Албанци су и даље живели једни крај других, а не једни са другима.

Када је 1981. косовско питање отворено у југословенској јавности интелектуалци су, баш као и други грађани, о стању у покрајини сазнавали са страница штампе. Гомилање незадовољство под утиском вести о напaдима на Србе и исељавању није се догађало само међу „обичним грађанима“ већ и међу интелектуалцима. Никада превазиђено дубоко неповерење и робовање стереотипима створило је подлогу да у другој половини деценије под утицајем кампање у штампи Албанци постану варвари, дивљаци, освајачи, силоватељи, бруталне убице, које се „животињски размножавају“ и „ратују материцама“.2405 Ескалација стања на Косову средином 1985. навела је српске интелектуалце да се укључе у косовско питање. Појединачних примера ангажмана је ипак било. Павле Илић је често за медије говорио о фалсификатима албанске историографије.2406 Радослав Стојановић се оштро супротставио словеначким интелектуалцима Сречу Крину и Антону Библеру када су на трибину у Љубљани довели у питање исправност одбијања захтева Албанаца да Косово постане република.2407 

У периоду после побуне појавило се неколико књига о развоју албанског национализма и сепаратизма. Мухамед Кешетовић је објавио књигу „Контрареволуција на Косову“, због које је оштро нападан од покрајинског руководства. Илија Вујовић, шеф катедре за марксизам и друштвено-политички систем СФРЈ на Београдском универзитету, објавио је књиге „Аутономаштво и сепаратизам на Косову“ и „Странпутице Хајредина Хоџе“ које су такође нападане на Косову. Радошин Рајовић је написао историјско-правну студију о аутономији Косова. Појавиле су се и књиге које се нису директно бавиле политичким питањима, али су њихови закључци имали знатног утицаја на дијалог у јавности поведен после 1981. Таква је била књига „Имена у дечанским хрисовуљама“ Милице Грковић (1983) којом су побијане албанске тезе о њиховој аутохтоности на Косову, као и радови Павла Ивића на пољу лингвистике.
 
Из периода непосредно након побуне треба поменути „Апел за заштиту српског живља и његових светиња на Косову“ који је у мају 1982. упутила група од 21 монаха и свештеника СПЦ.2408 Апел је значајан не само као први покушај да се на косовско питање утиче ван форума СК, већ и зато што су међу његовим ауторима били Атанасије Јефтић и Амфилохије Радовић који су одржавали контакте са кругом око Ћосића и другим критичким интелектуалцима. Иако је Апел био искључиво ствар цркве дискурсом и изнесеним тврдњама несумњиво је учестовао на формирање ставова о косовском питању међу српским интелектуалцима. 

Ћутање о стању на Косову интелектуалаца блиских Ћосићу и опозиционом кругу, уз појединачне изузетке (Димитрије Богдановић, Павле Ивић), било је упадљиво. Поред затеченост ситуацијом и њеног неразумевања у прво време може се говорити о још једном разлогу због кога пре 1985. није било њиховог директнијег ангажовања. Чини се да није постојала јасна идеја како проблеме на Косову треба решити. У дневничким белешкама Добрице Ћосића, под датумом 2. април 1981, стоји: „Ако нисмо спремни да поново ослобађамо Косово, а нисмо спремни, треба га поделити са Албанијом. Узети српске крајеве и манастире, а Албанцима препустити оно што је постало албанско. Иначе, ући ћемо у перманентни рат са Албанцима, који не можемо добити.“

Чини се да није постојала јасна идеја како проблеме на Косову треба решити. У дневничким белешкама Добрице Ћосића, под датумом 2. април 1981, стоји: „Ако нисмо спремни да поново ослобађамо Косово, а нисмо спремни, треба га поделити са Албанијом. Узети српске крајеве и манастире, а Албанцима препустити оно што је постало албанско

Осамнаеста седница ЦК СК Србије је заказана са дневним редом „Остваривање Устава и јачање јединства и заједништва у Србији“. Почела је 24. децембра 1981, месец дана након усвајања Платформе о Косову. Тродневну дискусију је пратило шест камера, које су уживо преносиле догађаје из велике сале Скупштине Србије. Присуствало је више утицајних политичара из осталих република: Сергеј Крајгер, Душан Драгосавац, Доброслав Ћулафић, Лазар Мојсов и Хамдија Поздерац, као и наутицајнији политичари из Србије и покрајина који нису били чланови ЦК СКС. За реч се јавило 90 говорника чија излагања су на крају испунила три тома 2000 страна обимног стенограма. Намера републичког руководства је била да јавност први пут чује о проблемима са којима се Србија суочава и да се, под притиском камера, ослаби одлучност представника покрајина да бране своје позиције. Српски политичари су јавно, пред камерама, обзнанили да сматрају да је Србија због нерешених уставних односа у њој у неравноправном положају у односу на остале републике.

У припремљеним материјалима је констатовано да су проблеми уочени још 1977. остали и да су у међувремену увећани. Постојали су скоро на свим пољима важним за функционисање државе.1200 Најизраженији су били на пољу законодавства и остваривању надлежности републичких органа на читавој територији републике.

У области народне одбране и друштвене самозаштите констатовано је да још увек није донет Закон о народној одбрани. Због разлика у тумачењу устава рад на њему је прекинут још 1977. године. Примењивао се стари закон, уз минималне измене, иако је био превазиђен и није одговарао уставним решењима. Проблеми су постојали и у области државне управе. Закон о републичкој управи је донесен 1974. и у њему није било клаузуле о јединственој примени на читавој територији републике, јер се она тада није уносила. Иста је било и са Законом о Извршном већу. Према тумачењу покрајина, РИВ није било орган Републике у целини па је своја права и дужности остваривало само на простору уже Србије. Проблеми су постојали и око усвајања и примене низа других закона: Закона о референдуму, Закона о друштвеним организацијама, Закона о правном положају верских заједница итд. У области правосуђа су постојала три одвојена  ривична законика. Сви су донесени 1977, и само поједне одредбе републичког закона су се примењивале у  окрајинама. Слично је било и са другим законима из ове области. Тако се у Закону о помиловању  јединствено примењивало само 6 од 21 члана, у Закону о наслеђивању 21 од 235, док је у Закону о браку и брачним односима заједничко било првих 19 (од 419) ткз. општих чланова, у којима су дефинисана основна начела брака, брачних односа и односа родитеља и деце. По Закону о јавном тужилаштву републички јавни тужиоц је имао право да од покрајинског јавног тужилаштва преузме кривично гоњење само у случају кривичних дела која су јединствено регулисана за читаву територију Србије у републичком кривичном законику. У пракси, ни ово овлашћење није коришћено.

У области финансија и имовинско-правних односа највећи проблем је била слаба сарадња и непостојање договора по најважнијим питањима. Постојао је низ закона за које није било реалних разлога да се у целости не примењују на читавој територији републике али су из покрајина су то одбијали. Тако се у Закону о промету непокретности јединствено примењивало 7 од 34 члана, припремљен је био и нови Закон о експропријацији по коме би се јединствено примењивало 20 од 96 чланова...

Договор није могао да буде постигнут ни око прикупљања и обраде статистичких и других података од интереса за републику у целини. Републички закон о статистичким истраживањима је донесен 1975. године. Предвиђено је да се статистичка истраживања од интереса за читаву територију републике утврђују петогодишњим програмом истраживања. Предлог програма је упућен 1978. и од тада се о њему преговарало. До усвајања се примењивао План статистичких истраживања од посебног интереса за републику донет на основу старог закона из 1972. године, али је и у његовој примени било спорова. Највећи проблеми су постојали у области друштвено-економских односа и привреде. Члан 301. устава је предвиђао да се заједнички за читаву територију републике могу регулисати све области око којих се постигне договор. То је отварало могућност да се бар на пољу економије заобиђу политички спорови око тумачења устава, и постигне договор око јединственог законодавства неопходног за привредну и економску сарадњу. Није било политичке воље да се то учини. Стање односа су симболично показивали спорови око Друштвеног плана Србије. Закон о друштвеном планирању је усвојен тек половином 1980. и то без дела који се односи на Друштвени план републике. Друштвеним планом од 1976. до 1980. године је било предвиђено да се за развој делатности од  аједничког интереса за целу територију републике донесу посебни договори. Од предвиђених 14 договора у току остваривања Друштвеног плана закључено је само три, али ни они нису спроведени. Слична је ситуација била и са средњорочним планом развоја до 1985. године који је требао да се донесе до краја 1981. Ниједан од предвиђених договора није усаглашен па је суштина плана, да одреди стратешке правце развоја Србије са покрајинама до 1985, изгубљена. У покрајинама су сматрали да планирање заједничког развоја треба да буде искључиво у оквирима договора републике и покрајина и нису дозвољавале да се Друштвеним планом републике утврђује јединствена економска политика. Друштвени план Србије је сведен на документ који се тиче само простора уже Србије. Устав СР Србије није предвидео да се односи из области привреде, пољопривреде и шумарства јединствено уређују за читаву територију Републике. Нису искоришћене ни могућности које је пружао члан 301. за договорно уређивање појединих питања. Евентуални договори и повезивање су препуштени радним организацијама.

Примера сарадње је било, али много више је дошао до изражаја процес дезинтеграције, свеприсутан у привреди СФРЈ након 1974. и додатно ојачан у Србији лошим политичким односима између републичког и покрајинских политичких врхова. Дезинтегрисани су велики системи: железница, електропривреда, водопривреда, путна привреда, ПТТ саобраћај, заједница осигурања... Дошло је и до дезинтеграције великих производних система који су имали радне организације на простору уже Србије и покрајина: „Гранекспорта“, „Годомина“, „ПКБ“, „Магнохрома“, „Интерекспорта“, потом предузећа у области шумарства, дрвне индустрије, металне индустрије, пољопривреде итд. Насупрот стихијској „подели“ по територијалним принципу након 1974, није се догодио претпостављени процес повезивања преко самоуправних интересних заједница и заједница за планску и пословну сарадњу. Све то је имало негативне материјалне и друге последице.

Низ проблема је постојао и у областима друштвених односа, јавног информисања, образовања, науке, културе, здравља. Створена су три потпуно одвојена система. У области образовања покрајине су имале своје Заводе за уџбенике и наставне програме потпуно независне од републике. У области информисања је констатовано да медији у покрајинама подједнако прате догађања у остатку Србије као и у осталим републикама. Од усвајања Устава 1974. укупно је донето само 14 закона који су се у целини примењивала на читавој територији републике. Још 34 закона је имало један или више чланова који су се јединствено примењивали на читавој територији СР Србије. Био је то резултат седам година (не)функционисања уставних решења.

Кључни чланови републичког устава за уређење односа између републике и покрајина (чл. 300 и чл. 301) предвиђали су да се у одређеним областима за читаву територију републике дефинишу „основни“, „јединствени основи“ или „основна начела“. Таква формулација је значила да по слову устава није било могуће да се републичким законом са јединственом применом не уреди ништа из набројаних области, или да се оне у потпуности уреде. Све између тих крајности је било уставно-правно могуће, јер у правној
теорији нису довољно разјашњени термини „основи“, „јединствени основи“ и „основна начела“. Меру јединства је одређивала политичка воља.

У републици су тога постали болно свесни током сукоба око Плаве књиге, и зато су промену у равнотежи моћи искористили да поново покрену спорно питање. На руку им је ишло и деловање илегалних група на Косову. Петар Стамболић је упозорио да се у памфлетима КМЛПАЈ поред позива на проглашење Републике Косово тражи и стварање Републике Војводине. Истакао да је питање уставних односа у Србији одавно „од институционалног прерасло у политичко.“1201

Српски кадрови на седници су говорили како процес осамостаљивања покрајина и дезинтеграције републике на свим пољима увелико траје, и напредује. Тихомир Влашкалић је упозорио да је почетком године из покрајина затражено да се на предстојећем конгресу покрајинске организације СК добију право да формирају Централне комитете и уместо дотадашњих Конференција одржавају Конгресе. Ова промена, наизглед само у именима, довела би до потпуног изједначавања републичких и покрајинских партија. Било би питање времена када би стање у парији било пренето на државне односе.1202

Из покрајина су реаговали тврдњама да је на делу покушај да се искористе проблеми на Косову и промени устав. Илијаз Куртеши је и сам користио напето стање у покрајини тврдећи да ће иницијатива Србије изазвати ново незадовољство међу Албанцима. Упорно је питао зашто се проблеми остваривања уставних односа у Србији отварају баш сада, након немира. 1203

Под најјачим ударом се нашла политика војвођанског руководства. Представници Војводине су одбацивали критике, тражили да се питање уставних односа не везује за стање на Косову и инсистирали на важности договарања. Признавали су да постоје проблеми, али су на оптужбе одговарали истицањем примера сарадње у области привреде и тврдили да је све негативно у односима резултат недовољног  самоуправљања.1204 Изронили су и стари сукоби, па су кадрови из Војводине коментарисали да се Баја Видић окомио на Војводину као у време принудног откупа након рата. У иницијативи Србије су видели неизречену жељу да се мења Устав СФРЈ и концепција федерације.1205

Осамнаеста седница је изгледала као политичка победа републичког руководства. Закључци седнице су уобличени на основу уводног реферата Тихомира Влашкалића.1206 Тражено је доследно остваривање устава, да се донесу закони који су блокирани, да републичка тела почну да остварују своје функције...1207 Ови ставови су потом унети и у документа 9. Конгреса СК Србије, у донекле ублаженом облику. У Војводини су Закључке примили уз доста отпора. Преовладавао је став да они јесу тешки, али да их ничим не обавезују.1208

Измена односа у републици је и даље зависила од односа политичке моћи. До краја 1981. тај однос се поново покварио на штету српског руководства. На Косову је владао какав-такав мир, званичне оцене су говориле да се стање постепено нормализује, па је дубоко уткани страх од „великосрпског централизма“ надвладао бригу за пољуљану федерацију. Ни покрајинска руководства нису седела скрштених руку. Неколико дана пре 18. седнице први људи Војводине, Бошко Крунић и Душан Алимпић су у Загребу посетили Бакарића, који им је, по тврђењу Крунића, говорио како је у Србији поново „подстакнут српски национализам“ и подржао њихову позицију.1209

После почетног колебања, Словенци су такође прећутно стали на њихову страну. Подршку су имали и од Срба у руководству Хрватске и Босне и Херцеговине, попут Душана Драгосавца. Као доследни комунисти они су следили догму по којој је свако првенствено дужан да критикује национализам у сопственој нацији, па су оштро иступали против свега у чему су видели назнаку „великосрпског национализма“.

На седници Председништва ЦК СКЈ, одржаној непосредно после седнице, у краткој расправи набијеној тензијом констатовано је да су 18. седница ЦК СКС и односи у Србији постали „југословенска тема“. Учесници расправе су се плашили да би догађаји могли да ескалирају, и већина се залагала за смиривање ситуације.1210 Када је три месеца касније 18. седнице ЦК СКС поново била тема расправе на  Председништву могло се видети да покрајине имају представници покрајина имају много снажнију подршку у остатку федерације од политичара из републике. Посебно су оштро наступали Хамдија Поздерац и Бранко Микулић, из Босне и Херцеговине.1211

У федерацији је преовладало уверење које је формулисао Кардељ за време уставне дебате да покрајине не могу срушити Југославију. Неизречен је остао наставак реченице да снажна Србија може. Савезно руководство је избегавало да се директно меша у догађаје.1212 Руководиоци из већине република су прећутно подржала покрајине јер су у њиховом упорном понављању да се проблеми морају решавати искључиво у оквиру устава видели отпор централизму и захтевима за дубоке промене у федерацији.1213

На седници Председништва ЦК СК Србије у јулу 1983. констатовано је да се закључци 18. седнице „споро остварују“.1214 Био је то политички коректан начин да се каже како су остали мртво слово на папиру. Ипак, питање уставних односа је отворено пред читавом српском јавношћу. Републичко руководство је било одлучно да на њему истраје. Захтеви за преиспитивањем уставних односа временом су срасли са захтевом за дубоком реформом федерације. Ионако лоши односи са покрајинама су се додатно погоршавали, све до пролећа 1985. када се у спор између Београда и Новог Сада умешало Председништво ЦК СКЈ. Питање односа у Србији је отворено крајем 1981. и остало је једно од кључних политичких питања све до краја постојања Југославије.

Питање односа у Србији је отворено крајем 1981. и остало је једно од кључних политичких питања све до краја постојања Југославије.

Неколико година таложено незадовољство међу руководиоцима, чланством СК Србије и грађанима добило је израз на 18. седници ЦК СК Србије, у новембру 1984.

Затражено да се конкретним мерама среди стање на Косову, заустави исељавање и оствари јединство у СР Србији. Највиши републички партијски форум је обзнанио да је „против републичког и покрајинског затварања и етатизма, партикуларистичких и сепаратистичких тенденција, појава слабљења улоге федерације и њених органа, неизвршавања савезних закона, претварања органа федерацији у неку врсту међурепубличких комитета...“1769 ЦК СК Србије је званично затражио промене у политичком систему земље. Међу многобројним говорницима на седници скоро неопажено је протекло излагање председника ГК Београда, Слободана Милошевића. У речима на први поглед сличним многим другим изреченим тога дана могао се уочити његов „политички потпис“: „Ако се нама прети да ћемо покретањем ових питања ући у политичку кризу – онда нека уђемо, јер то је криза лома на питању: јединство или сепаратизам.“1770 За разлику од других југословенских политичара који су се увек повлачили у ситуацији када је претио раскол, Милошевић је већ тада показао спремност да иде до краја, без обзира на последице. 

Захтев из Србије је дочекан са пуно отпора у федерацији. Колико су разлике биле велике сведочи податак да у време када је у Србији тражено веће јединство и снажење савезних институција у Словенији су водећи политичари критиковали суштински последњу свејугословенску институцију – ЈНА. Осуђивали су њену затвореност, истицали предности ТО у односу на Армију, говорили о потребном смањивању броја активних војника и скраћивању, па и укидању војног рока.1

...

На 18. седници ЦК СК Србије, у јесен 1984, захтевана је широка реформа федерације и поново покретање питања уставих односа у Србији.1978 За разлику од случаја Плава књига и 18. седнице из 1981. године, руководство републичке партије је променило приступ. Уместо захтева за „доследном применом уставних одредби“ овај пут тражено „појашњавање“ спорних одредби, што је у ствари био имплицитни захтев за промену  устава. Као најснажнији аргумент је искоришћена ситуација на Косову и неуспех покрајинског руководства да стање стабилизује. Да би ојачали снагу захтева, из руководства су инсистирали да они долазе „из базе“, тј. од чланова СК. У основним организацијама СК широм републике критиковано је (не)остваривање Платформе о Косову, тражена је одговорност чланова ПК СК Косова и ЦК СК Србије, и истицано да је питање исељавања „оно на којем СК полаже испит“.1979

Иако су из покрајине покушавали да докажу да се исељавање смањује а предузете мере дају резултате1980, због високог броја исељених и напада у медијима били су принуђени на политичку дефанзиву. Председништво СФРЈ је у јануару 1985. донело закључке по којима је, између осталог, истакнуто да су притисци и деловање илегалног покрета („иреденте“) основни узрок исељавања и затражено је да се настави са диференцијацијом „у свим срединама и на свим нивоима на Косову“.1981 Био је то позив на нове промене у покрајинском руководству.

...

Скоро једногласни захтеви са свих нивоа СК Србије израз су добили на новој 18. седници ЦК СК Србије2438, одржаној у новембру 1984. За разлику од 18. седнице из 1981, ЦК је затражио не само преиспитивање односа републике и покрајина, већ и реформу читаве федерације.2439 Закључци седнице су били резултат дуго таложених фрустрација због политичких пораза и захтева који су долазили од све незадовољнијих  грађана. СК Србије је крајем 1984. заузео курс који није мењан до краја деценије. 

Захтеви су прецизно дефинисани у ткз. 38 теза усвојених на седници. Дејан Јовић суштину теза сажима у четири захтева: 1) укрупњавање економских јединица спајањем и проширивањем више ООУР-а и већа функционалност предузећа; 2) јачање органа извршне власти, посебно савезне владе, и осталих савезних институција; 3) демократизација изборног система, са увођењем више кандидата за сваку позицију; 4) промене уставних односа у Србији и веће надлежности републике над покрајинама.2440 Прилику да крене са остваривањем овог курса републичко руководство је добило у пролеће 1985, када су започеле припреме за седницу ЦК СКЈ на којој је први пут после доношења Устава 1974. требало да буду оцењени односи у федерацији. Проблем је настао у припреми седници јер представници Србије и покрајина нису могли да се сложе око материјала у коме би се нашла за све прихватљива оцена односа у Србији. Скупштина Србије је усвојила материјал у коме су побројани бројни проблеми у функционисању односа и као решење предложено „боље дефинисање спорних ставова устава“.2441

Из покрајина су одмах одбацили документ. Светозар Долашевић је коментарисао: „То мало мирише на захтев за промену Устава, не само дефинисањем чланова.“2442 Долашевић је био у праву. У републичком руководство је заиста већ било преовладало уверење да се мора ићи на промену устава. Након 18. седнице 1981. образована је Радна група Уставне комисије, са 15 подгрупа, која је добила задатак да изврши Анализу остваривања заједништва и уставног положаја СР Србије. Рад је окончала крајем 1983. Потом је изабрана Редакциона група, која је требало да усагласи текст анализе. Рад је потрајао скоро годину дана. На крају, за 1. новембар 1984. је била заказана седнице Уставне комисије на којој је требало усвојити Анализу и проследи је Скупштини СР Србије. Међутим, текст и даље није био усаглашен.

...
 
Пошто покрајине нису прихватиле материјал о функционисању односа у Србији израђен у Београду Председништво ЦК СКЈ је формирало радну групу са задатком да проблем реши.2446 Већина чланова су били блиски ставовима из покрајина, што је брзо постало очигледно из анализе односе у Србији коју су припремили.2447

Даљи догађаји су показали „политички потпис“ Ивана Стамболића. Уместо да прихвати анализу радне групе, Стамболић је инсистирао да нови документ ипак буде састављен у ЦК СК Србије, договором око спорних питања. Желео је да преузме иницијативу, проблеме реши „у оквиру куће“ и спречи да политичари из других република одлучују о односима у Србији. Био је уверен да ће комбинацијом договора, притисака и политичке трговине успети да макар у најширим оквирима усагласи ставове са представницима покрајина, што би била добра почетна тачка за даље договоре око преиспитивања односа у Србији. 

Договора, ипак, није било. У Председништво ЦК СКЈ су стигла три различита материјала (из СР Србије, САП Косова и САП Војводине) са дијаметрално супротном оценом односа. Покрајински политичари нису били спремни да ни за стопу одступе од својих ставова, охрабрени већинском подршком у радној групи и председништву савезне партије. Ситуација је била таква да је на једном састанку Иван Стамболић морао да се реагује:
„Овде је рад ЦК Србије изложен једној веома ригорозној критици, (...) Има много ствари које лично не прихватам и одбијам. (...) Мислио сам да ће разговор бити далеко конструктивнији и не у тој мери једностран. (...) Ствари су далеко горе него што сам ја претпоставио, далеко горе.“

...

Победа Милошевића и његових сарадника у сукобу са струјом Ивана Стамоблића није ништа променила у циљевима политике српског руководства: они су дефинисани на 18. седници ЦК СК Србије 1984. а суштински постављени у другој половини седамдесетих од стране Драже Марковића и Петра Стамоблића. Милошевић је донео нови начин вођења политике: уместо преговарања и спорог напредовања кроз компликовану мрежу политичких савезништава у органима партије користио је плиму социјалног незадовољства за рушење свих политичких препрека.

disident wrote:После почетног колебања, Словенци су такође прећутно стали на њихову страну.

Slovenci uvek jezicak na vagi kroz istoriju Jugoslavije

No Country wrote:Југославију није срушио проблем Косова - а који је постојао мање-више одувек - него начин на који је Милошевић кренуо да тај проблем решава.