Ratovi 90tih na prostoru SFRJ

Najvažniji odgovor za kojim sam tragao u ovoj monografiji, a na koji nisam pronašao, makar ne akademski, jeste zašto se istrajavalo na tom cilju i zašto nije prihvaćen nijedan predlog zvaničnog Zagreba i nijedan plan međunarodnih posrednika kada je od početku rata bilo jasno da je taj cilj van istorijske realnosti i, posebno, da ga Srbija ne podržava”, navodi Nikolić.

Однос Србије (како владајуће елите тако и “народа”) према РСК је био веома сложен и мењао се током времена, т.ј. “како су ветрови дували”, али се свакако много пре може назвати подршком него противљењем. РСК свакако не би била могућа без те подршке, чак ни таква хајдучка, одметнута и мангупска каква је била. Наравно, Слободан Милошевић је у једном тренутку изгубио сваки интерес за Крајину, што ће се касније поновити са Босном и коначно са Косовом. РСК је значајна што са готово карикатуралном јасноћом успоставља образац Милошевићевог ва-банк стила владавине, где се прво наступа из позиције прецењене војне надмоћи и апсолутног презира према противнику/ убеђења да је међународна заједница глупа и подложна бесконачној манипулацији, да би се након свега подвио реп, а рачун за изгубљене ратове испоставио сопственом народу, т.ј. сиротињи која се пакује на тракторе и креће у још гору сиротињу и избеглиштво. Крајишки Срби су без сумње саучествовали у сопственој пропасти, пре свега тиме што су допустили да их води екипа шверцера, авантуриста и белосветских пробисвета, али је главна кривица ипак на Београду. А који је на крају платио пуну цену коцкања “територијама”, т.ј. животима и добробити Крајишника, Босанаца и Косовара, и дабоме не само Срба.

Па и код националиста имаш две групе: реалисте и лудаке. Лудаци на крају све полупају и више нашкоде сопственој нацији него што би то икад могао и најгори непријатељ.

Previše značaja dajete istorijskim ličnostima, nije to takav apsolutizam i autokratija.

То је следеће одлично питање, али без иоле доброг одговора. Ја сам одувек био убеђен да би наше судбине биле сасвим другачије да у Србији на власти није био Слободан Милошевић. Чак сам склон да кажем: да је био било ко други, али ево - да је неким случајем остао Ивица Стамболић. Југославија би се свакако распала, али без рата. Транзиција би била наравно лоповска, каква је била свуда. Но то су све ШББКББ теорије, сасвим недоказиве. У крајњој линији, десило нам се оно што је било најлогичније да се деси.

Nektivni Ugnelj wrote:

No Country wrote:Па и код националиста имаш две групе: реалисте и лудаке. Лудаци на крају све полупају и више нашкоде сопственој нацији него што би то икад могао и најгори непријатељ.

Sta je Milosevic "polupao" i zbog cega? Poslao srbe u HR u rat, pre kog je pokusao sa ih proda tudjmanu za pola bosne, posle toga pustao leto na adi tokom oluje. Uveo sankcije Srbima u BiH (ja ne.mogu da se setim dal postoji jedan drugi takav primer u istoriji), onda se povukao sa Kosova bez kopnene borbe osim sa jebenom OVK. Nema tu nikakvog "nacionalistickog ludovanja". Nacionalisticki ludak bi se borio do opsade Beograda.

Одговор на питање “шта је Милошевић полупао” гласи: углавном све чега се дохватио. Југославију. СКЈ. ЈНА. Босну и Хрватску, и на крају и саму Србију. А наравно да није био националиста - али јесте био лудак. И у праву си, било би још горе да је плус био и нацош.

Тачније, национализам је код Милошевића изведен, другостепен. Није могуће пустити демона из кутије на начин на који је он то урадио, а да ме будеш и лично заражен. Милошевић је у том смислу жртва сопствене пропаганде, неко ко је и лично учествовао у великом пресвлачењу комуњара у нацоше. Тако да је у крајњем исходу био и националиста, само што је то код њега споредно. Српски су националисти уосталом већином шибицари и јајаре, и национализам је обично дресинг за какву другу игру. Нпр. Аркан, а у чији национализам нико никад није сумњао.

Зупо, бежали смо од регрутације јер нам се није гинуло у бесмисленом рату и под командом бесмислене ЈНА, а не зато што смо читали Устав Србије или зато што нам се гадила петокрака. Знали смо да имамо посла са преварантима и неспособним будалама, и било је питање части (а вала и опстанка) заварати им траг.

И никакво “огромно незадовољство” није владало у Србији, осим када су нам искључивали струју по групама. А и то смо трпели без много роптања. “Огромно незадовољство” је било 100% исфабриковано, највише фељтонима Политике и Шолевићевим путујућим караваном четништва.

Vilmos Tehenészfiú wrote:Zbog Kosova.
Stambolić je znao gde su granice Srbije. On je hteo da promeni Ustav Srbije. Nije imao ambicije da ide dalje od toga.
Milošević je imao ambicije da vlast proširi na srpski svet. Zato je na Terazijsku česmu 12.3 došao Karadzić da saopšti da se slowaci i balije raduju što su se studenti okupili i protestuju.

Караџићу тада нису дали да се попне на чесму. Стајао сам на једно три метра од њега и гледао га, страховито увређеног, како се жали што њему-њему-ЊЕМУ нису допустили да говори, а он толики пут прешао. Знају ли они ко је ОН? Нисмо знали…

Зупо, сиграј се ти слободно жмурке, то је овде дозвољено - али сам са собом, плиз. На Газиместану  је било милион људи, али то је време када аутобуси имају Милошевићеву слику преко пола шоферке. Ранковићева сахрана је свакако занимљив догађај али пре изузетак него симбол тог времена. Имао си у Београду 100К људи који су ишли по славама, читали Време смрти и мрзуцкали комуњаре - ја сам одрастао у таквој кући, мој се отац дружио са таквима. Та сахрана им је била некакав трзај, куробец који је и њих саме изненадио. Гнојили су по САНУ, Клубу књижевника и сл., али није ту било никаквог правог друштвеног утицаја, све док их Милошевић није мобилисао за сопствене циљеве. А кулминација тога је управо Газиместан, тамо је дабоме био и мој покојни отац и комплетно његово друштво из Треће мушке. Касније су углавном укапирали.

9. март је био покушај “плишане револуције”, али се плиш дабоме слабо прима у Србији. У сваком случају, није се претило Хрватској и Босни него комунистима. То што је Вук после организовао сопствену криминалну банду под фирмом “Српска гарда” и што су као нешто ратовали по Хрватској и Босни - то је део тог блесавог времена, то се тада радило и никоме није ни пало на памет да би Драшковић због тога требало да кривично одговара. У сваком случају 9. март није био мобилизациони митинг за рат у суседству, то си нешто гадно преЗупчио.

Гледе Стамболића, ја се најискреније не сећам шта је тај човек причао и хтео, политички, ако је ишта и хтео. Све је то био један неразговетни комуњарски мрмор, флоскулице о братству и јединству и самоуправљању, заклињање неумрлом Титу, тековине, исправљање грешака, отплате кредита, стезање каиша… Стамболић је био само следећи сиви и безлични run-of-the-mill клон, мрзео сам и њега и читаву ту генерацију онако најстрашније, све те Икониће и Крсте Аврамовиће и Моме Баљке и сл. Толико сам их мрзео да сам једно петнаест дана био Слобићевац, када је кренуо да их кока. Грешна ми је душа.

Улични ходач wrote:Видиш како сте били незадовољни. Сви сте пред крај осамдесетих били помало Слоба, и Панонски морнар и ЕКВ.
А онда Слоба остаде на друштевној имовини и "Хеј Сковени" а ви се сјуристе 9. марта 1991. на Трг да тражите националну револуцију, демократску слободу, капитализам и реституцију. А Слоба се усра жив када виде масу и бес. Па затегне...

Е једино ако је Слоба стајао на бранику друштвене имовине. Поздравили те Кипар и Борка Вучић и ЈУЛ и Човић и још толико њих…

Наравно да смо били незадовољни, и ти би био да ти искључују струју и деле тачкице, и сваке године је бивало помало горе, а ти студираш нешто амбициозно и пропутовао си довољно Европе да знаш да све то може и мора другачије. Али нисмо били четници, четници су дошли право по директиви, прво стидљиво а онда као бујица, на строго контролисаним “митинзима истине”, а праћени широком медијском подршком, највише преко Политике и РТБ-а (још увек под тим именом). Мада чак нисам сигуран да је све то било баш сасвим by design. Једноставно фашизам као такав има своју логику, и четништво је легло као кец на десетку. Вук је и ту био у једном патетичном заостатку. Смејали смо се његовим бизарним хепенинзима на Равној гори, слабо схватајући да је дотична идеологија, истина са модернизованом иконографијом, увелико постала мејнстрим.