Home
plachkica
by plachkica Sun Oct 13, 2024 10:32 pm[size=60]„Kako god da se osećaš, uvek možeš Priju da slušaš“[/size]
Nemanja Rujević | Iva Manojlović
pre 16 satipre 16 sati
Neki kažu da je ona glas jedne generacije žena. Drugi da je nadoknada za Cecu. Aleksandra Prijović je fenomen zbog kojeg se mnogi češkaju po glavi. Sada je nastupila u najvećoj dvorani Nemačke.
Pada kiša i hladno je, ali pred najvećom koncertnom halom Nemačke odjekuju visoke potpetice i smeh. Mešaju se „naški" i nemački dok Lankses Arena u Kelnu čeka nastup Aleksandre Prijović.
„Ona ima i tužne i srećne pesme. Kako god da se osećaš, uvek možeš Priju da slušaš", kaže nam jedna devojka iz Hrvatske koja živi u Oberhauzenu.
Žena sa 14-godišnjom ćerkom kaže da su iz Skoplja, a do Kelna su zapucali iz Belgije sa još nekim prijateljicama. „Pesme, sam njen lik, mladost, lepota, sve ima. Mi nemamo prilike da slušamo naše zvezde poslednjih godina. Zato smo i došli ovde u Keln."
Više je žena, razume se. Ali tu je i Mesid Karjašević koji živi u tridesetak kilometara udaljenom Bonu, a rodom je iz Janje u BiH. „Ja sam došao jer je žena htela doći, bio sam primoran", kaže iskreno.
„Ali, generalno, ona je jedna od najvećih balkanskih zvezda, ima dobre pesme, dobro peva, zašto da ne dođem? Ima harizmu. Mnogi misle da je popularna zbog Brene, ali ima nešto svoje i mislim da je zato popularna i zato je ovde gde je trenutno", priča on reporterki DW.
Priča o „svekrvi"Lepoj Breni prati Aleksandru Prijović, baš kao što mnogi zasluge pripisuju njenom mužu, Filipu Živojinoviću. To nju tek ponekad naljuti.
Ali, došla je do najveće arene u Nemačkoj, a to ne biva tek tako. Mnogo je koja turbo-folk zvezda – posprdno nazvana „cajka" – punila diskoteke od Ciriha do Hamburga.
Ali, ako kod Aleksandre Prijović (29) nije jasno da li je to uopšte još turbo-folk, ono je jasno da njena popularnost daleko nadilazi memljive klubove čije gazde znaju da je dobar posao dovesti gastarbajterima cajke.
Pa, šta je ova mlada žena raspuklog glasa i spektakularnog nastupa? I zašto je popularna toliko da se neki stariji i tobože kulturniji češkaju po glavi i nikako ne mogu da shvate šta se zbiva?
Da li je Prija, kako je zovu, glas nove generacije žena ili svojevrsna nadoknada za Svetlanu Cecu Ražnatović onima u regionu koji Cecu iz, hm, razumljivih razloga nisu mogli tako javno da slušaju?
Generacija „pozitive"
Pisac Muharem Bazdulj u šali kaže da je o fenomenu Aleksandre Prijović napisao priču još pre pet godina – „before it was cool".
To ga je toliko zanimalo, kaže, da je otišao na koncert u beogradsku Arenu kao na istraživačku ekspediciju. Za oko mu je zapao najveći broj mladih žena – ne tinejdžerki, nego onih koje se vrte oko pevačicinog „dejtonskog godišta" (1995).
„Po stajlingu, odeći, stavu, delovale su kao one relativno uspešne žene na početku karijere koje rade po bankama i osiguravajućim kućama, čitaju knjige po preporukama uticajnih bukstagramerki i generalno su u fazonu urednog i ugodnog života", navodi Bazdulj za DW.
U njegovoj generaciji, kaže on, pa sve do možda onih koji su rođeni sredinom osamdesetih, romantizovana je „boemija", ljude je vuklo „crnilo" iz pesama Džeja ili Sinana Sakića, autodestruktivni životi pevača i pevačica, dim kafane i „tama na rubu grada".
„Kod ovih rođenih od sredine osamdesetih i mlađih, vidim zaokret ka pozitivi. Čak i kod umetničkih tipova, to su neki skroz strejt životni izbori: ceđeni sokovi, teretana, dobra odeća, siti-brejk turizam. Mislim da je Aleksandra Prijović njihova generacijska pevačica", navodi Bazdulj.
„Nisam ti bila dovoljno loša"
Aleksandra Prijović bila bi danas najpopularnije dete Sombora da nije izvesnog košarkaša Nikole Jokića.
Ali, rasla je u hrvatskom Belom Manastiru, nedaleko od Osijeka, gde je pohađala osnovnu školu koja se danas zove „Dr. Franjo Tuđman".
Onde se preselila sa majkom nakon razvoda roditelja. Slučajno je rođena posle samog kraja rata 1995. i maltretman od strane vršnjaka nikad nije pripisivala svom poreklu.
Školu je batalila da se pridruži ponekad surovom cirkusu Zvezda Granda, ali je bljesnula posebno posle prvog (2017) i još jače drugog od tri studijska albuma „Zvuk tišine" (2022).
Za Bazdulja, sve staje u njen stih „nisam ti bila dovoljno loša da bih ti dobra bila". On je iz pesme „Telo" koja kreće kao balada, ali ubrzo dobija turbo-melos. „Telo" jer je pevačica, odnosno lirski lik, spoznala da je svom dragom bila samo telo i da mu dobro stoji uz odelo.
O sličnome je pisao i Miljenko Jergović na svom blogu kad je prošle godine Prijović, na nevericu mnogih, rasprodala pet zagrebačkih Arena zaredom.
Za Jergovića, ona je inkarnacija Cece za nove generacije. „Snažna, ali duboko ranjena žena, suprotstavljena vlastitoj hudoj sudbini, ulozi koja joj je u društvu namijenjena, muškarcu koji ju je izdao, ili vlastitoj suparnici – iz Cecinih turbofolk epova, u Prijinoj je inkarnaciji dodatno emancipirana, samostalna, slobodna."
I tako, prema Jergoviću, Prijović biva modernija nadoknada za Cecu. Koja se, da ne bude zabune, u Hrvatskoj takođe masovno sluša, ali nikad u životu ne bi mogla da dođe u Zagreb.
„Nevjesta rata, Arkanova udovica ima to neotklonjivo simboličko opterećenje za one Hrvate koji je obožavaju, koje stvara gotovo frojdovsku situaciju istovremenog svenarodnog privlačenja i odbijanja", piše Jergović.
Svetska, a balkanska
Doduše, možda je nefer Priju stalno meriti Cecom. Obe su došle niotkuda, ali je velika razlika u načinu na koji su stekle popularnost, a i drugo je vreme.
Pa opet, ne može da se ne primeti sličnost u modernoj produkciji i bogatstvu žanrova. Recimo, u hitu „Dam, dam, dam", Prijović peva o muškarcima koji traže neobavezne veze na jednu noć i kaže: „Tebi je logično, a meni toksično".
Ritam podseća na američki pop i na ono „što je sad popularno u svetu". Tek, glas je balkanski, vibrira, daleko je od idealnog, ali je baš kako treba da privuče publiku.
„Njen uspeh je spajanje popularnosti cajki kao balkanskog fenomena sa izuzetno visokom produkcijom i kvalitetnim marketingom. Skupi spotovi je približavaju pop mejnstrimu, čime privlači mlađu publiku, dok narodnjačkim prizvukom pridobija folkere", kaže nam sociolog Dario Hajrić.
„Negde između ta dva, gubi se i onaj osećaj stigme koji slušanje cajki obično nosi sa sobom, jer je pakovanje previše kvalitetno da se posmatra kao prosta pučka zabava, a i dalje dovoljno autentično da se ne doživljava kao generičko", navodi on za DW.
Nikakve kontroverze
Nefer bi bilo Aleksandru Prijović gledati i samo kao proizvod njene produkcije, mada bez toga ne može. Ona je fina, vaspitana, od nje se nikada neće čuti izjave koje dele ili, daleko bilo, nekoga vređaju.
Moguće da Priji posao donekle olakšava to što su – osim iščuđavanja nekih starijih generacija kako tolika zvezda može da nikne, a da oni za nju nisu ni čuli – prošla vremena iznurujućeg Kulturkriega između rokera i narodnjaka gde je ono drugo uvek bilo „fuj i bljak".
„Ne vuče za sobom bagaž i kontraverze estrade devedesetih", priča Hajrić koji se sam svakako broji u rokere. „Možda vas njena muzika ne zanima, ali nećete se ni podsmevati prijatelju koji ide na njen koncert."
Prijović je tokom aktuelne turneje rasprodavala po više puta dvorane u celoj bivšoj Jugoslaviji i zemljama gastarbajtera, ali je najveći ršum napravila u Zagrebu. Pre toga niko nije rasprodao pet Arena zaredom.
Tu stvar su pratila i rutinska sablažnjavanja, ankete u kojima čitaoci portala većinski takvu muziku smatraju bezvrednom. U Hrvatskoj je čak bilo, tu i tamo, pokušaja, uspešnih i neuspešnih, da se zabrane nastupi „cajki" iz Srbije.
O tome je Jergović pisao: „Nemaju oni s Prijom estetskih nesporazuma, niti sami imaju ikakvih estetskih nazora i kulturnih potreba. Njima ona je ono što zapravo i nije: cajka, srpska pevaljka, Srpkinja, Srbijanka…"
Pa opet, takve pridike za Prijović nisu bile nikakva smetnja. Naprotiv, svako sablažnjavanje je samo dodatno privlačilo pažnju, a to za posao ne može biti loše.
Od pevača koji su karijeru počeli posle Jugoslavije, teško da ima veće zvezde. Doduše, Aleksandru Prijović tek čeka test vremena.
U kelnskoj Areni štimung je bio na nivou, dijaspora je dala sve od sebe. No, hala nije bila puna – možda oko sedam hiljada ljudi. Gornji prstenovi dvorane nisu ni bili predviđeni za prodaju.
Može biti da je sedamdesetak evra za kartu bilo previše, a i na zapadu Nemačke je počeo jesenji školski raspust.
Prijović turneju „Od istoka do zapada" nastavlja u Čikagu, opet Sarajevu i Zagrebu i na kraju, u decembru, završava u beogradskoj Areni. Karte za taj poslednji koncert planule su još krajem septembra – u roku od jednog dana.
https://www.dw.com/sr/kako-god-da-se-ose%C4%87a%C5%A1-uvek-mo%C5%BEe%C5%A1-priju-da-slu%C5%A1a%C5%A1/a-70479495?maca=sr-Twitter-sharing
Nemanja Rujević | Iva Manojlović
pre 16 satipre 16 sati
Neki kažu da je ona glas jedne generacije žena. Drugi da je nadoknada za Cecu. Aleksandra Prijović je fenomen zbog kojeg se mnogi češkaju po glavi. Sada je nastupila u najvećoj dvorani Nemačke.
Pada kiša i hladno je, ali pred najvećom koncertnom halom Nemačke odjekuju visoke potpetice i smeh. Mešaju se „naški" i nemački dok Lankses Arena u Kelnu čeka nastup Aleksandre Prijović.
„Ona ima i tužne i srećne pesme. Kako god da se osećaš, uvek možeš Priju da slušaš", kaže nam jedna devojka iz Hrvatske koja živi u Oberhauzenu.
Žena sa 14-godišnjom ćerkom kaže da su iz Skoplja, a do Kelna su zapucali iz Belgije sa još nekim prijateljicama. „Pesme, sam njen lik, mladost, lepota, sve ima. Mi nemamo prilike da slušamo naše zvezde poslednjih godina. Zato smo i došli ovde u Keln."
Više je žena, razume se. Ali tu je i Mesid Karjašević koji živi u tridesetak kilometara udaljenom Bonu, a rodom je iz Janje u BiH. „Ja sam došao jer je žena htela doći, bio sam primoran", kaže iskreno.
„Ali, generalno, ona je jedna od najvećih balkanskih zvezda, ima dobre pesme, dobro peva, zašto da ne dođem? Ima harizmu. Mnogi misle da je popularna zbog Brene, ali ima nešto svoje i mislim da je zato popularna i zato je ovde gde je trenutno", priča on reporterki DW.
Priča o „svekrvi"Lepoj Breni prati Aleksandru Prijović, baš kao što mnogi zasluge pripisuju njenom mužu, Filipu Živojinoviću. To nju tek ponekad naljuti.
Ali, došla je do najveće arene u Nemačkoj, a to ne biva tek tako. Mnogo je koja turbo-folk zvezda – posprdno nazvana „cajka" – punila diskoteke od Ciriha do Hamburga.
Ali, ako kod Aleksandre Prijović (29) nije jasno da li je to uopšte još turbo-folk, ono je jasno da njena popularnost daleko nadilazi memljive klubove čije gazde znaju da je dobar posao dovesti gastarbajterima cajke.
Pa, šta je ova mlada žena raspuklog glasa i spektakularnog nastupa? I zašto je popularna toliko da se neki stariji i tobože kulturniji češkaju po glavi i nikako ne mogu da shvate šta se zbiva?
Da li je Prija, kako je zovu, glas nove generacije žena ili svojevrsna nadoknada za Svetlanu Cecu Ražnatović onima u regionu koji Cecu iz, hm, razumljivih razloga nisu mogli tako javno da slušaju?
Generacija „pozitive"
Pisac Muharem Bazdulj u šali kaže da je o fenomenu Aleksandre Prijović napisao priču još pre pet godina – „before it was cool".
To ga je toliko zanimalo, kaže, da je otišao na koncert u beogradsku Arenu kao na istraživačku ekspediciju. Za oko mu je zapao najveći broj mladih žena – ne tinejdžerki, nego onih koje se vrte oko pevačicinog „dejtonskog godišta" (1995).
„Po stajlingu, odeći, stavu, delovale su kao one relativno uspešne žene na početku karijere koje rade po bankama i osiguravajućim kućama, čitaju knjige po preporukama uticajnih bukstagramerki i generalno su u fazonu urednog i ugodnog života", navodi Bazdulj za DW.
U njegovoj generaciji, kaže on, pa sve do možda onih koji su rođeni sredinom osamdesetih, romantizovana je „boemija", ljude je vuklo „crnilo" iz pesama Džeja ili Sinana Sakića, autodestruktivni životi pevača i pevačica, dim kafane i „tama na rubu grada".
„Kod ovih rođenih od sredine osamdesetih i mlađih, vidim zaokret ka pozitivi. Čak i kod umetničkih tipova, to su neki skroz strejt životni izbori: ceđeni sokovi, teretana, dobra odeća, siti-brejk turizam. Mislim da je Aleksandra Prijović njihova generacijska pevačica", navodi Bazdulj.
„Nisam ti bila dovoljno loša"
Aleksandra Prijović bila bi danas najpopularnije dete Sombora da nije izvesnog košarkaša Nikole Jokića.
Ali, rasla je u hrvatskom Belom Manastiru, nedaleko od Osijeka, gde je pohađala osnovnu školu koja se danas zove „Dr. Franjo Tuđman".
Onde se preselila sa majkom nakon razvoda roditelja. Slučajno je rođena posle samog kraja rata 1995. i maltretman od strane vršnjaka nikad nije pripisivala svom poreklu.
Školu je batalila da se pridruži ponekad surovom cirkusu Zvezda Granda, ali je bljesnula posebno posle prvog (2017) i još jače drugog od tri studijska albuma „Zvuk tišine" (2022).
Za Bazdulja, sve staje u njen stih „nisam ti bila dovoljno loša da bih ti dobra bila". On je iz pesme „Telo" koja kreće kao balada, ali ubrzo dobija turbo-melos. „Telo" jer je pevačica, odnosno lirski lik, spoznala da je svom dragom bila samo telo i da mu dobro stoji uz odelo.
O sličnome je pisao i Miljenko Jergović na svom blogu kad je prošle godine Prijović, na nevericu mnogih, rasprodala pet zagrebačkih Arena zaredom.
Za Jergovića, ona je inkarnacija Cece za nove generacije. „Snažna, ali duboko ranjena žena, suprotstavljena vlastitoj hudoj sudbini, ulozi koja joj je u društvu namijenjena, muškarcu koji ju je izdao, ili vlastitoj suparnici – iz Cecinih turbofolk epova, u Prijinoj je inkarnaciji dodatno emancipirana, samostalna, slobodna."
I tako, prema Jergoviću, Prijović biva modernija nadoknada za Cecu. Koja se, da ne bude zabune, u Hrvatskoj takođe masovno sluša, ali nikad u životu ne bi mogla da dođe u Zagreb.
„Nevjesta rata, Arkanova udovica ima to neotklonjivo simboličko opterećenje za one Hrvate koji je obožavaju, koje stvara gotovo frojdovsku situaciju istovremenog svenarodnog privlačenja i odbijanja", piše Jergović.
Svetska, a balkanska
Doduše, možda je nefer Priju stalno meriti Cecom. Obe su došle niotkuda, ali je velika razlika u načinu na koji su stekle popularnost, a i drugo je vreme.
Pa opet, ne može da se ne primeti sličnost u modernoj produkciji i bogatstvu žanrova. Recimo, u hitu „Dam, dam, dam", Prijović peva o muškarcima koji traže neobavezne veze na jednu noć i kaže: „Tebi je logično, a meni toksično".
Ritam podseća na američki pop i na ono „što je sad popularno u svetu". Tek, glas je balkanski, vibrira, daleko je od idealnog, ali je baš kako treba da privuče publiku.
„Njen uspeh je spajanje popularnosti cajki kao balkanskog fenomena sa izuzetno visokom produkcijom i kvalitetnim marketingom. Skupi spotovi je približavaju pop mejnstrimu, čime privlači mlađu publiku, dok narodnjačkim prizvukom pridobija folkere", kaže nam sociolog Dario Hajrić.
„Negde između ta dva, gubi se i onaj osećaj stigme koji slušanje cajki obično nosi sa sobom, jer je pakovanje previše kvalitetno da se posmatra kao prosta pučka zabava, a i dalje dovoljno autentično da se ne doživljava kao generičko", navodi on za DW.
Nikakve kontroverze
Nefer bi bilo Aleksandru Prijović gledati i samo kao proizvod njene produkcije, mada bez toga ne može. Ona je fina, vaspitana, od nje se nikada neće čuti izjave koje dele ili, daleko bilo, nekoga vređaju.
Moguće da Priji posao donekle olakšava to što su – osim iščuđavanja nekih starijih generacija kako tolika zvezda može da nikne, a da oni za nju nisu ni čuli – prošla vremena iznurujućeg Kulturkriega između rokera i narodnjaka gde je ono drugo uvek bilo „fuj i bljak".
„Ne vuče za sobom bagaž i kontraverze estrade devedesetih", priča Hajrić koji se sam svakako broji u rokere. „Možda vas njena muzika ne zanima, ali nećete se ni podsmevati prijatelju koji ide na njen koncert."
Prijović je tokom aktuelne turneje rasprodavala po više puta dvorane u celoj bivšoj Jugoslaviji i zemljama gastarbajtera, ali je najveći ršum napravila u Zagrebu. Pre toga niko nije rasprodao pet Arena zaredom.
Tu stvar su pratila i rutinska sablažnjavanja, ankete u kojima čitaoci portala većinski takvu muziku smatraju bezvrednom. U Hrvatskoj je čak bilo, tu i tamo, pokušaja, uspešnih i neuspešnih, da se zabrane nastupi „cajki" iz Srbije.
O tome je Jergović pisao: „Nemaju oni s Prijom estetskih nesporazuma, niti sami imaju ikakvih estetskih nazora i kulturnih potreba. Njima ona je ono što zapravo i nije: cajka, srpska pevaljka, Srpkinja, Srbijanka…"
Pa opet, takve pridike za Prijović nisu bile nikakva smetnja. Naprotiv, svako sablažnjavanje je samo dodatno privlačilo pažnju, a to za posao ne može biti loše.
Od pevača koji su karijeru počeli posle Jugoslavije, teško da ima veće zvezde. Doduše, Aleksandru Prijović tek čeka test vremena.
U kelnskoj Areni štimung je bio na nivou, dijaspora je dala sve od sebe. No, hala nije bila puna – možda oko sedam hiljada ljudi. Gornji prstenovi dvorane nisu ni bili predviđeni za prodaju.
Može biti da je sedamdesetak evra za kartu bilo previše, a i na zapadu Nemačke je počeo jesenji školski raspust.
Prijović turneju „Od istoka do zapada" nastavlja u Čikagu, opet Sarajevu i Zagrebu i na kraju, u decembru, završava u beogradskoj Areni. Karte za taj poslednji koncert planule su još krajem septembra – u roku od jednog dana.
https://www.dw.com/sr/kako-god-da-se-ose%C4%87a%C5%A1-uvek-mo%C5%BEe%C5%A1-priju-da-slu%C5%A1a%C5%A1/a-70479495?maca=sr-Twitter-sharing
