To sad već više nema nikakvog smisla. Ne postoji nijedan dobar razlog da se opozicija sastaje sa režimom na nečemu što nema ni imena – niti su to razgovori, niti pregovori, niti okrugli sto. I to ništa evo ulazi u treću nedelju ničega. Režim se nijednog trenutka nije ni potrudio da učita bilo kakav smisao u svoje izlaske pred opoziciju. Od samog početka, pregovarači, sabesednici, sedeoci za okruglim stolom – kako da ih nazovemo, a da ne pogrešimo – u ime režima govore da su zahtevi opozicije besmisleni. Iz njihovog ugla, oni se sa opozicijom sastaju kao sa razmaženim detetom: hoće da mu objasne da je sve to što kaže i radi bezveze.
Umesto da se pitamo zašto je opozicija pristala da odigra tu ponižavajuću ulogu nedoraslog političkog suparnika, pogledajmo kako organizatori i sateliti iz redova NVO vide „ćaskanja“ na FPN-u. Direktor FOD-a – iliti selektor opozicije – reći će da je dobro da se razgovara. Zašto je dobro da se razgovara? Zato što su tenzije u društvu velike. Zašto su tenzije u društvu velike, direktor FOD-a ne kaže. Ali, reći će jedan od satelita: tenzije u društvu su velike jer su žitelji Srbije politički ostrašćeni i kao takvi skloni incidentima. Ako se tako gleda na stvari, ispada da je u očima FOD-a i delova NVO opozicija svojevrsni sedativ za bezrazložno nervozne ili ozlojeđenje žitelje Srbije.
Zastanimo malo i razmislimo o ulozi opozicije u Srbiji u očima FOD-a i delova NVO-a. Za napeto stanje u Srbiji krivo je loše raspoloženje njenih žitelja. Da su FOD i delovi NVO-a rekli da su žitelji Srbije odgovorni za stanje u zemlji zato što su loše glasali, to bi imalo smisla. To bi naprosto značilo da je na izborima glasove dobila jedna izrazito loša – otvoreno nedemokratska, antisistemska, dakle uzurpatorska – politička opcija. Sa pozicije moći, ta opcija uništava državu i društvo (uključujući i ekonomiju), što potpiruje nervozu, to jest tenzije među građanima. Ako se tako postave stvari – šta bi bila uloga opozicije?
U nešto srećnijim zemljama – prvi zadatak opozicije morao bi biti da ruši takvu vlast: na izborima, građanskom neposlušnošću, svim raspoloživim legitimnim sredstvima. U tom časnom poslu, na strani opozicije morali bi biti i barem neki delovi NVO-a, na čelu sa FOD-om, ako o FOD-u sudimo na osnovu njegovog CV-ja iz devedesetih. Ali, sve se izokrenulo naglavce. FOD i delovi NVO-a u vidokrugu nemaju uzurpatorski režim. Naprotiv, oni vide samo svoje nervozne sugrađane. I pošto ih ne zanimaju razlozi za nervozu sugrađana, FOD i delovi NVO-a okreću se ka opoziciji i od nje traže da smiri strasti tako što će pokazati da nema ničeg lošeg u razgovoru sa uzurpatorima i pristajanju na njih.
Neko je tu izvukao pogrešne zaključke iz osnovnih političkih postavki ustavne demokratije. U ustavnim demokratijama uloga opozicije jeste da nudi opcije drugačije od politike vlasti i tako artikuliše interese grupa koje trpe štetu ili su na udaru tekućeg režima. Tu je reč o institucionalizaciji društvenih sukoba i njihovom prevođenju u uređeno polje legitimnih političkih borbi. Samo tako opozicija čuva stabilnost poretka koji joj zauzvrat garantuje slobodu i prostor za političko delovanje i šansu da na izborima osvoji pravo da realizuje svoje programe. Kod nas je poredak ustavne demokratije ukinut, a političko polje je homogenizovano (dobra reč bi bila – totalitarizovano). Iz institucija, politička borba iselila se na ulice.
Za sve to odgovoran je novoradikalski uzurpatorski režim. Ali ni FOD ni delovi NVO-a ne zahtevaju od režima da promeni ponašanje. Naprotiv, od opozicije se zahteva da na režim pristane i žiteljima Srbije pošalje poruku da nema razloga za nervozu. Umesto da se pritisak vrši na generatore štete, fokus se premešta na slabijeg aktera u političkom polju, od koga se očekuje da normalizuje nenormalno u državi i društvu. Kako pak FOD i delovi NVO-a izlaze na kraj sa ovim paradoksom, to je njihova stvar. Mi se sad možemo okrenuti opoziciji.
Od predsednika DS-a do predsednika DSS-a redom dobijamo izjave da oni od razgovora ništa ne očekuju. Pa pobogu, zašto onda idete tamo – mogao bi neko da ih pita. Na to, iz DSS-a odgovaraju isto kao i FOD i delovi NVO-a: tenzije u društvu su velike, dobro je da se razgovara. To što DSS sebe vidi kao svojevrsni politički trankvilajzer zapravo je manje zanimljivo od nečega drugog: stranka koja iz sve snage nastoji da se ogradi od uticaja ili ne daj bože pomoći spolja/Zapada i za koju su od FOD-a do NVO-a redom svi sumnjivi kao potencijalni izdajnici, spremno prihvata da ponese ulogu koju su joj namenili upravo FOD i delovi NVO-a. Ni za DSS tradicionalni izgovor Kosova ne može da prikrije ovaj paradoks.
Argument DS-a je ipak nešto zanimljiviji. Predsednik ove stranke reći će da na sastanke sa režimom ide jer su sami ti sastanci priznanje od strane režima da u Srbiji nema ni slobode ni demokratije, čim o tome mora da se razgovara. Kao prvo, videli smo da režim ovaj manjak demokratskih kapaciteta ne priznaje. Umesto toga, on razgovore sa opozicijom vidi kao terapeutske – dakle, kao pokušaj da se opozicija urazumi i otvori oči za istinu o zlatnom dobu u Srbiji. Ali, sve i da ostavimo po strani podlace iz redova vlasti, pitanje za predsednika DS-a jednostavno glasi – koliko je takvih sastanaka dovoljno da se potvrdi priznanje? Jedan, dva, tri… deset, jedanaest…
Evo u čemu je stvar. Predsednik DS-a samoga sebe je uveo u kontradikciju. S jedne strane, on sa partnerima iz SzS-a najavljuje i zagovara bojkot, dok s druge strane uredno ide na sastanke sa režimom, od koga očekuje da mu potvrdi da ima dobre razloge za bojkot. Za ove bezmalo tri nedelje koliko „okrugli sto“ traje, apsolutno se ništa nije promenilo u društvu. Institucije i mediji su i dalje okupirani. Jedino raste režimski pritisak na retka mesta u kojima predstavnici opozicije vrše kakvu-takvu vlast. Tenzije u društvu su posle svakog sastanka veće, a ne manje, što jasno govori i o raspoloženju vlasti da prihvati uslove opozicije.
Dobro, niko nije bio naivan da očekuje da režim zaista ustukne. Problem je negde drugde. Ako se iz nedelje u nedelju odazivate i idete na sastanke posle kojih je sve isto ili gore, vi u kontinuitetu šaljete poruku da pristajete na uslove koje diktira režim. U isto vreme, vi biste da pošaljete i poruku da nećete da izađete na izbore pod sadašnjim uslovima. Ali, zašto bi vam, na kraju, neko poverovao, ako uporno demonstrirate kako govorite jedno a radite drugo. Upravo zato što ide na besmislene sastanke – ne jednom, ne dva puta, nego evo sad i treći put – na kojima ništa ne dobija, opozicija kao da hoće da nam kaže da će isto tako izaći i na izbore.
Ako to nije plan, onda bojkotom sastanaka sa režimom mora jasno da nam stavi do znanja da je ozbiljna i u nameri da bojkotuje izbore ako se ne ispune već formulisani i ispostavljeni uslovi.
https://pescanik.net/opozicija-ili-sedativ/
Home
by Guest Mon Aug 12, 2019 11:33 am
