opozicija

Međutim, istorija se ne ponavlja lako. Odmah možemo uočiti dva velika problema u njihovom projektu „ponavljanja“ Petog oktobra. Prvi je očigledan. Slobodan Milošević je u opozicionim ideologijama tek sekundarno bio prikazivan kao nemoralna figura. On je prvenstveno bio nastavljač komunističke diktature drugim sredstvima. Dakle, Milošević je u opozicionim ideologijama bio figura „komunističkog uzurpatora“ a ne figura iracionalnog i nemoralnog građanina.

Druga razlika je nešto složenija i tiče se programa SzS-a. U pitanju je standardni liberalistički program koji smo, u različitim varijantama, viđali kod građanskih partija devedesetih. Međutim, „građanin“ i njegova „javnost“ postoscijalizma/Miloševićevog „ratnog kapitalizma“ nisu isto što i „građanin“ i „javnost“ neoliberalizma. Za razliku od prvog para pojmova iza drugog ne stoje ni ekonomske ni političke institucije socijalne države – jer je socijalna država temeljno razgrađena tokom tranzicije. Iza drugog ne stoje ni državni obrazovni aparat ni dominantna antikomunistička ideologija – jer je prvi uništen i delom privatizovan a antikomunizam skrajnut pošto je ispunio svoju istorijsku ulogu u uspostavljanju kapitalizma. Baza tadašnjeg građanstva bila je visoko politizovana srpska sitna buržoazija koja se kao takva mogla relativno stabilno materijalno reprodukovati. Baza današnjeg građanstva je atomizovana i osiromašena sitna buržoazija u hroničnom riziku od proletarizacije. Njena „javnost“ je, za razliku od javnosti nekadašnje socijalne države, razdeljena na medijske niše i privatizovana. Nekima od njih su navedene privatizacije i opšte osiromašenje normalne stvari, koje sustižu nekonkurentne i manje sposobne. Nekima, pak, one predstavljaju nenormalno zastranjivanje građanskog društva. Međutim, ono što svakako izostaje je ideologija „normalnosti“ koja bi ujedinila današnje sitne buržuje (u „klasu za sebe“) kao uoči Petog oktobra. Ma koju ideologiju da „ispoveda“ unutar svoje niše, sadašnji građanin je politički izolovan od ostatka buržoazije. On je usamljeni stalni konkurent ili za proletarizaciju ili eventualno za uspon u status krupnog buržuja. Prilike da se materijalno reprodukuje kao sitni buržuj svakako su drastično ograničene. On za tako nešto više nema stabilno uporište nigde – ni u državi (u čijoj političkoj transformaciji je odigrao važnu ulogu), ni u solidarnoj ekonomiji njegove neposredne zajednice, kao ni u opozicionoj političkoj organizaciji koja bi se za njegovu klasnu reprodukciju i mobilnost borila uspešnije od vlasti.[12]

Pošto smo podvukli neke osnovne razlike između stanja građanskog društva u Srbiji nekada i sada, vratimo se protivrečnostima strategije SzS-a. Prva, očigledna, protivrečnost jeste njihova slepa privrženost političkim formama „građanstva“ i „javnosti“ postsocijalizma u uslovima kada su one očigledno modifikovane u neoliberalne političke forme. Na delu je ideologija koju možemo nazvati fetišizmom političke forme. Konkretne okolnosti u kojima SzS pokušava da operiše ovom ideologijom su sledeće. Veliki deo stare DOS-ove baze – sitna buržoazija koja je osiromašila – otišao je prema SNS-u kao organizaciji koja joj može garantovati klasnu reprodukciju. Njen ostatak je uglavnom završio u apstinenciji. Ono što smo mogli da vidimo u proteklih šest godina, ali i u slučaju sadašnjih protesta, jeste da se opozicija uporno obraća svojoj staroj sitnoburžoaskoj bazi kao da je još uvek devedeset i neka. Nju su kapitalistički proizvodni odnosi trajno transformisali a opozicija joj se obraća kao da do te transformacije uopšte nije ni došlo. Ideologija fetišizma političke forme preobražava osiromašenu sitnu buržoaziju neoliberalizma u sitnu buržoaziju postsocijalizma i time blokira svaku stvarnu političku komunikaciju SzS-a sa sopstvenom bazom.

Druga, manje očigledna, protivrečnost je što niko iz te DOS-ove stare baze ne može da prepozna svoj klasni interes u delovanju opozicije proteklih šest godina. Kao i devedesetih opozicinari tvrde da se bore za „normalnost“. No, za razliku od devedestih toj ideologiji danas nedostaje figura „komunističkog uzurpatora“, tog uništitelja organskog razvoja građanskog društva i kapitalizma. Uoči Petog oktobra ideologija kapitalističke „normalnosti“ je upravo bila konstruisana oko agresivnog antikomunizma sitne buržoazije. Naime, u tom periodu su oba njena pola, onaj koji je planirao klasno uspinjanje u krupnu buržoaziju (te više polagao na slobodno tržište i vladavinu prava) i onaj koji je planirao jedino da se reprodukuje kao sitna buržoazija (i više polagao na meritokratiju i socijalnu državu želeći da „živi od svog rada“), prepoznala zajedničkog klasnog neprijatelja u vrhu Miloševićeve, izuzetno represivne, države. Povezivalo ih je ubeđenje da njihovi klasni problemi, kao i svi ostali problemi srpskog društva, suštinski proizilaze iz neprijateljstva vladajućeg režima prema slobodnom kretanju stranog i domaćeg kapitala. Artikulacija ovog klasnog antagonizma sa instancom unutrašnje i spoljne politike režima (njegove izolovanosti od naroda i stranih centara moći) proizvela je Peti oktobar. Ujedinjeni sa opozicionom krupnom buržoazijom i radnicima, sitni buržuji su jurišali protiv poslednjeg uporišta nedemokratske vlasti i protiv poslednje brane „modernizacijskoj“ snazi kapitala u Evropi.

Rezultat znamo – pobedila je antimiloševićevska koalicija, donela zakon o privatizaciji, uništila socijalnu državu, i stvorila uslove u kojima su se sitnoburžoaski „uspinjači“ donekle uspeli, a „reproduktivci“ bili dovedeni pred proletarizaciju.

Na sadašnjim protestima „uzurpator“ je, pak, svetski priznati i prihvaćeni neoliberal. Danas nijedan opozicionar zaista ne postavlja pitanje ometanja organskog razvoja građanskog društva zbog jaza između dva pola sitne buržoazije koji je najbolje prećutati. Dominantna ideologija koja opoziciji jedino ostaje jeste ona koja je u borbi protiv Slobodana Miloševića bila sekundarna –moralizam. Preciznije, blagi moralizam (koji nije ništa manje blag što opozicionari glasnije viču na predstavnike vladajuće koalicije. Štaviše, što su glasniji to je njihov moralizam blaži). Ova situacija jeste proizvod dvadesetogodišnjeg iskustva neoliberalnog kapitalizma i temeljne podele između dva pola sitne buržoazije. Prvog, koji sebe vide kao sposobne da se reprodukuju u svim uslovima i po svaku cenu odnosno kao kandidate za uspon u status krupne buržoazije. Ova grupa u privatizaciji i opštem osiromašenju uglavnom ne vidi ništa nenormalno. Drugog, sastavljenog od onih koji žele pristojne uslove rada, meritokratiju i obnovu socijalne države. Oni vide sve destruktivne posledice kapitalizma kao nenormalne. To su ista ona dva pola koja su svoj klasni antagonizam prema Miloševićevoj državi zajednički nametnuli kao nacionalni politički problem krajem 2000. godine. Danas ih gotovo ništa ne povezuje, a protivrečnosti življenja u neoliberalnom kapitalizmu ih samo više razdvajaju politički i ideološki – neumorne „uspinjače“ udesno i „gore“ (ka višim društvenim klasama), a ugrožene „reproduktivce“ ulevo i „dole“ (u radničku klasu i golo siromaštvo). SzS danas, kao ni bilo koja opoziciona partija zadnjih šest godina, ne uspeva da premosti taj jaz i sav njen blagi moralizam je „simptom“ bezuspešnog pokušaja ponovnog lansiranja ideologije „normalnosti“. Oni se ne mogu obratiti svojoj staroj bazi jer ne razumeju njenu političku formu i ne mogu proizvesti ideologiju koja bi je objedinila. Samim tim je svaka njihova aktivnost, uključujući i sadašnje proteste, unapred osuđena na neuspeh.

Zuper wrote:Pocinjem da shvatam gde je problem nesrecnika koji pisu ove tekstove a vikaju se na komunisti.
Oni uopste nisu ziveli devedesetih ili nisu bili svesni svoje svesti tokom devedesetih.
Nemoguce je pisati da je osiromasila sitna burzuazija danas u odnosu na 1999 ili 1993.
To su takve nebuloze da je to neverovatno.