jugoslavija - od nemila do nedraga

beatakeshi wrote:Srpski duh sa kraja 80ih

Quincy Endicott wrote:Jesu. Možda Maza Vasiljević?

Quincy Endicott wrote:Ili Dragan Jakovljević iz Sarajeva?

...

Na sastanku koji je održan 4. oktobra u Hagu, Karington je sa predsednicima Miloševićem i Tuđmanom i  generalom Kadijevićem postigao dogovor da mirovna konferencija radi u dve radne grupe: prva, važnija, trebalo je da se bavi ustavnim uređenjem zemlje, a druga bi se usredsredila na zaustavljanje borbi u Hrvatskoj. Najznačajniji pomak nije ostvaren na plenarnoj konferenciji, već na zatvorenom sastanku „šestorice“: Karington, Milošević, Kadijević, Tuđman, Hans van den Bruk (Hans van den Broek, ministar inostranih poslova Holandije i predsedavajući Saveta ministara Evropske zajednice) i Henri Vejnands. On su
potpisali zajedničku izjavu koja je govorila o neophodnosti političkog rešavanja krize, prestanku blokade garnizona JNA i „premeštanju i pregrupisavanju“ JNA u Hrvatskoj i odustajanju od jednostranog menjanja granica. [...] Prihvaćen je dokument koji je trebalo da bude putokaz za sveobuhvatno rešenje krize. Suština predloga predstavljala je mogućnost da one republike koje to žele mogu da dobiju nezavisnost, ali tek na kraju pregovora. Ta nezavisnost bila bi realizovana isključivo u sklopu opšteg rešenja i imala bi sledeće komponente: labava asocijacija ili udruženje nezavisnih i suverenih republika; odgovarajuća zaštita ljudskih prava i specijalni status za neke teritorije, ali bez nasilnog menjanja granica.

[...]
Srpski zvaničnici slali su optimističke poruke da su Srbi u Hrvatskoj dobili pravo na samoopredeljenje, da je državna politika Srbije blizu realizacije. Vladislav Jovanović, ministar inostranih poslova Srbije, izjavio je da se i Evropska zajednica „složila sa činjenicom“ da Srbi ne žele da žive u nezavisnoj hrvatskoj državi. Milan Babić je ocenio da je učinjen korak ka međunarodnom priznanju Krajine.

Crnogorski predsednik Momir Bulatović je smatrao da je ostvaren ključni kompromis: Hrvatska i Slovenija dobile bi nezavisnost, neki oblik jugoslovenske asocijacije bio bi sačuvan, a Srbi u Hrvatskoj dobili bi specijalni status.

Tako je počela još jedna trka sa vremenom koju je Srbija na kraju izgubila.

Raspoloživa građa sugeriše zaključak da je Milošević veoma ozbiljno nameravao da „izađe iz rata“ ali je od toga odustao tačno dve nedelje posle postignutog dogovora u Hagu. Zbog čega je došlo do toga, ključno je pitanje na koje još uvek nije moguće ponuditi jasan odgovor.
[...]


Iako je izgledalo da je rat išao svome kraju, usledio je raskol tamo gde se on najmanje očekivao – između Srbije i Crne Gore. Nezadovoljstvo Crne Gore zbog slabe podrške ratnim naporima koje je dolazilo iz Srbije, kao i želja za obnovom pune međunarodne suverenosti, uslovili su da ona prihvati Karingtonov predlog.

„Korekciju“ stava Crne Gore na Konferenciji u Hagu Momir Bulatović je naknadno objasnio nedovoljnim „ratničkim“ ponašanjem rukovodstva Srbije, odnosno Miloševića. On piše da je ključni sastanak („mjesto suštinskog odlučivanja“) dva rukovodstva (Milošević i Jović, odnosno Bulatović, B. Kostić i Milo Đukanović) održan 14. oktobra. Crnogorsko rukovodstvo direktno je iznelo razloge svog nezadovoljstva: JNA trpi teške gubitke i ne može da ostvari ionako nejasan ratni cilj; u hrvatskom okruženju nalazi se skoro 25.000 vojnika, oficira i članova njihovih porodica; odziv na mobilizaciju u Crnoj Gori je 110%, u Banja Luci 25% „dok je rezultat u Srbiji bio prava vojnička katastrofa“, posebno u Beogradu gde se odziv „mjerio jednocifrenim procentom“; odnosi sa generalom Kadijevićem nisu zadovoljavajući, naprotiv, bili su veoma komplikovani; treba završiti mobilizaciju (traženo je da se Milošević lično angažuje), ostvariti ono što je moguće i pristupiti političkim pregovorima.

Bulatović je na sledeći način opisao kako su poziciju rukovodstva Srbije izložili Milošević i Jović:  međunarodno okruženje više je nego nepovoljno za nastavak rata; s obzirom na unutrašnju situaciju u Srbiji, oni ne mogu da podrže i realizuju dopunsku mobilizaciju; najjače opozicione stranke insistiraju na „tvrdom“ nacionalnom programu, ali sistematski ometaju mobilizaciju jedinica JNA; Srbija nije u ratu ni protiv koga, već samo želi da zaštiti srpski narod koji je izvan njenih granica; pitanje položaja srpskog naroda u Hrvatskoj je internacionalizovano i jedino se na taj način može suštinski rešiti; dok se ne pronađu konkretni mehanizmi zaštite dve srpske krajine, treba održavati vojnu ravnotežu sa postojećim snagama i ostvarenim stepenom mobilizacije JNA; Srbija se zalaže za demilitarizaciju svih područja na kojima potencijalno mogu da izbiju sukobi (posebno u Bosni i Hercegovini); da bi se to ostvarilo, neophodan je radikalan mirovni predlog koji očekuju u bliskoj budućnosti; nadaju se da će lord Karington izaći sa papirom koji proizilazi iz već postignutog dogovora.

[...]

U Crnoj Gori je 15. oktobra održan sastanak Glavnog odbora vladajuće Demokratske partije socijalista na kojem je, posle duge i emocijama nabijene rasprave, ipak prihvaćen navodno usaglašen zajednički stav Srbije i Crne Gore. Milošević je potom, zajedno sa Tuđmanom, 15. i 16. oktobra boravio u Moskvi. Dva predsednika prvo su odvojeno razgovarala sa sovjetskim liderom Gorbačovim, a onda se, na njegovo insistiranje, razgovaralo utroje. Postignut je dogovor, kasnije i potpisan, da u roku od mesec dana prestanu oružani sukobi i počnu mirovni razgovori uz posredovanje Sovjetskog Saveza, SAD i Evropske zajednice: „Ovi pregovori se moraju voditi vodeći računa o suverenim pravima naroda i o ravnopravnosti republika Srbije i Hrvatske, s ciljem da se obezbedi trajan mir i dobrosusedski odnosi između Srbije i Hrvatske“.

[...]

U međuvremenu je lord Karington poslao (na sedam stranica) predlog Elemenata sporazuma za globalno rešenje jugoslovenske krize i pozvao svih osam članova Predsedništva da dođu u Hag. U pitanju je bio kompleksan predlog za okončanje građanskog rata i državne krize. Predlog se zasnivao na suverenosti i nezavisnosti republika, dotadašnjih federalnih jedinica, njihovom međunarodnom priznavanju kao država (tačka 1.1a Opštih uslova), mogućnostima slobodne asocijacije (tačka 1.1.b) i mehanizmima za zaštitu ljudskih prava nacionalnih i etničkih grupa (tačka 1.1.c). Republike bi formirale savet ministara za ekonomsku saradnju na političkom planu i planu bezbednosti.

Specijalni status „nacionalnih i etničkih grupa“ trebalo je da obezbedi: pravo na posedovanje i pokazivanje nacionalnih amblema; pravo na drugu nacionalnu pripadnost za članove te grupe pored republičke nacionalne pripadnosti; obrazovni sistem koji uvažava vrednosti i potrebe te grupe; administrativnu strukturu, uključujući i regionalnu policiju; sudstvo koje će se baviti pitanjima koja se odnose na to područje, pri čemu će sastav tih tela odražavati sastav stanovništva na tom području. Predviđena je i odgovarajuća  međunarodna kontrolu. U dokumentu je naglašeno da će taj status važiti „posebno za Srbe koji žive na područjima u Hrvatskoj na kojima oni predstavljaju većinu stanovništva“.

O ovom dokumentu Skupština Srbije raspravljala je u kasnim popodnevnim satima 17. oktobra, na sednici zatvorenoj za javnost. Vladislav Jovanović je prvo rekao da konferencija u Hagu nema mandat da odlučuje o krizi u Jugoslaviji, već da je to samo jedan politički okvir, oformljen na osnovu ponude dobrih uslova Evropske zajednice u kome sami Jugosloveni treba da se slože o tome kako zamišljaju budućnost svoje zajedničke države ili jugoslovenske zajednice „u slučaju da se ne slože oko toga da će njena konačna forma biti državna forma“. Srž njegovog izlaganja sadržana je u oceni da Karingtonov predlog nije papir u formi „uzmi ili ostavi“ ili neki drugi ultimativni način da se prejudicira konačno rešenje budućnosti Jugoslavije. Što se tiče odredbe o položaju Srba u Hrvatskoj, Jovanović je rekao da su one iznad standarda za prava nacionalnih manjina koje predviđa međunarodno pravo i da sadrže elemente prave državnosti (pravo na slobodno isticanje i nošenje nacionalnih amblema, pravo na posebno državljanstvo, pravo na sopstveno zakonodavno telo, pravo na administrativnu strukturu, što znači na lokalnu samoupravu i Vladu i na sopstvene policijske snage i nezavisnost sudstva). „To su značajni pomaci u priznavanju samobitnosti i specifičnosti položaja srpskog naroda u dvema krajinama, ali ti elementi nisu dovoljni niti su najpreciznije definisani i oni sigurno mogu da budu samo osnova za dalji rad i nadogradnju u smislu ojačanja, ne samo karaktera te autonomije nego i sadržine ponuđenog rešenja. Taj specijalni status morao bi da sadrži o obavezu demilitarizacije, odnosno neprisustva hrvatske vojske na toj teritoriji, a morao bi isto tako pružiti međunarodne garancije i mehanizam za međunarodnu kontrolu koju bi istovremeno davale i međunarodna zajednica ili u liku Evropske zajednice ili Ujedinjenih nacija u Jugoslaviji“.

Jovanović je narodne poslanike jasno upozorio da „međunarodni ambijent, politički kontekst, psihološko raspoloženje u Evropi i Ujedinjenim nacijama, kod velikih sila“ ostavljaju vrlo malo prostora za manevrisanje u smislu istraživanja nekih drugih mogućnosti, „pogotovu onih jednostranih, da se za srpski narod u Hrvatskoj izdejstvuje neko radikalnije rešenje“ i da je „od posebne važnosti“ da se Karingtonov materijal ne odbaci jer se „nadvija jedna opasnost da se na konferenciji, ako ne sutra, onda nekom sledećom prilikom, četiri ili čak pet republika izjasni za koncept suverenog udruživanja a da samo jedna republika bude van tog izjašnjavanja, naša, i da tome usledi jedna serija diplomatskog priznavanja takvih republika, a da naša, koja kao što znamo nije proglasila sopstvenu suverenost, ostane odjednom u izolaciji“. Jovanović je rekao da to ne bi bio „prijatan momenat, niti poželjna prilika“ iz mnogo razloga o kojima nije trebalo posebno ni diskutovati; samo je upozorio da bi Srbija bila dovedena u „neugodnu političko-pravnu i psihološku situaciju  u kojoj bi naši protivnici, ne samo u Jugoslaviji nego i van nje, videli šansu za uvlačenje nekih svojih kapitalnih koristi“.

Prvi je diskutovao Vojislav Šešelj i brutalno napao Jovanovića, a prava meta očigledno je bio Milošević. Šešelj je prvo rekao da je sa zaprepašćenjem slušao Jovanovićev ekspoze i da on odmah treba da podnese ostavku („aplauz u sali – primedba stenografa“). Potom je rekao da Jovanović ne može da zastupa srpski narod u Hagu: „Možda može isposlovati da se mirno reše današnji problemi Jugoslavije, možda može isposlovati mirno razgraničenje republika u Jugoslaviji, možda može pomoći da se uguši ustanak srpskog naroda u  Srpskoj Krajini i Srpskoj Slavoniji, ali, ako ovako nastavi, on će izazvati novi rat, rat u Srbiji, građanski rat. Ako neko u ime Srbije potpiše ovakav dokument, ako prihvati ovakvu soluciju, ja vam garantujem da će Srpska radikalna stranka pozvati srpski narod na oružani ustanak. Danas sve uslove za oružani ustanak u  Srbiji imamo. Nemojte se igrati svojim glavama da ovo prihvatite. Ovo se ne sme prihvatiti. Gospodine  ministre, otkuda Vam pravo da ovde kažete da je naš cilj da postanemo integralni deo Evropske zajednice? Ako mene sećanje služi, Narodna skupština Srbije nikad nije donela takvu odluku. I šta ćemo mi u Evropskoj zajednici? Šta ćemo mi u toj Evropi iz koje nam je uvek, kroz istoriju, samo zlo dolazilo? Šta ćemo uopšte da se cenkamo sa Englezima, Francuzima, Nemcima i Italijanima? Zašto uopšte mi sa njima da razgovaramo?  Uostalom, mi ćemo sve ove sukobe koji se vode u srpskim zemljama, prevesti sada ovde, u ovu suženu Srbiju i tu će se proliti mnogo više krvi. Ja ću sutra da se obratim srpskom narodu. Čemu ova tajna sednica?  Zašto Srbima ne reći istinu u oči? Zašto im ne reći kakvi su nam neprijatelji na Zapadu? Zašto im ne reći da više nema ni jedne države koja je naša saveznica, ni jedne države koja bi nas podržala, da su oko nas neprijatelji i sa Istoka i sa Zapada? Jedino to može motivisati srpski narod da izdrži“.

Šešelja su podržali svi poslanici koji su učestvovali u diskusiji. Suprotno od višedecenijskog stereotipa u srpskoj intelektualnoj i političkoj javnosti, Dragoljub Mićunović, predsednik Demokratske stranke, sledio je narativ nacionalnog romantizma, i to u njegovom ekstremnom vidu. Prvo je rekao kako nije teško uočiti „depresiju, duboku depresiju kod svih nas zbog ovog papira“ i da on „ne zna ko će do nas spavati posle  ovoga večeras“. Rekao je i da je Demokratska stranka već upozoravala da se olako ne prihvata arbitraža:  „Ovo što mamo gospodo, ovo nije ništa. Ovo je jedan alibi za odluku o rasformiranju Jugoslavije u njenim postojećim granicama, jer je to Evropskoj zajednici najlakše. Sve ovo dalje, zar je zbog svega ovog,  gospodine ministre, trebalo držati tolike konferencije? Pa ceo deo prepisuje neke dokumente koje je već  Jugoslavija verifikovala toliko puta: Povelju o Ujedinjenim nacijama, da ćemo se pridržavati Konvencije o ljudskim pravima, da ćemo poštovati KEBS, da ćemo... To je čak smešno. Površan dokument koji ne bi smeo biti radni papir bilo kog odeljenja nekog afričkog ministra spoljnih poslova. Ovo je, kao što svi znamo, daleko manje do onoga što su nam nudili i Hrvatska i Slovenija. Konfederacija je granična država u odnosu na ovo što mi sad imamo. Tu nema ni zajedničke valute, nema ničeg, osim pretvaranja sadašnjih  administrativnih granica u državne granice koje će biti međunarodno garantovane i poštovane. Ono što mi treba da činimo u ovom trenutku, da kažemo: molim vas, ovo što ovde nudite, to je akt o poništenju Jugoslavije. Izvolite, na kom principu želite onda da se ta država pravi? [...] Hoćete da pođete od činjenice – nisu važne države, svi ćemo u Evropu, svi ćemo u integraciju, važi su građani. Izvolite, hoćemo građane, hoćemo prava etničkih grupa, izvolite Jugoslavija na tom prostoru koji postoji počinje nova da se pravi, neka se pravi pod međunarodnim nadzorom, ali na jasnom principu samoopredeljenja. To mora biti granica ispod koje mi ne smemo ići, sem da se upustimo u katastrofu, uništenje jednog dela naroda ili, ovde je to već neko rekao, po cenu unutrašnjih žestokih sukoba i rata“.

Radoman Božović, šef poslaničkog kluba SPS-a i budući srpski premijer, „čudio se“ zašto Vlada Srbije već nije zasedala i informisala Skupštinu o mogućim ishodima; rekao je da „nema govora“ da se prihvati dokument koji „avnojevske republičke granice“ proglašava za državne. Stanko Cvijan, ministar za veze sa Srbima izvan Srbije, bio je „sleđen“ i rekao da je „posle toliko ljudskih žrtva, posle reprize događaja nakon 50 godina“ ponuđeno rešenje neprihvatljivo za srpski narod u SAO Krajini, Baranji, Slavoniji i Zapadnom Sremu i da „nema onog pojedinca koji bi uopšte mogao da vodi razgovor na ovu temu“.

Na kraju je ponovo govorio Jovanović: dokument je radni i niko nema pravo da bilo šta potpisuje, pa su sve kritike izrečene Vladi i predsedniku Republike bile „pogrešno adresovane“ – trebalo ih je uputiti isključivo lordu Karingtonu i ambasadoru Vejnandsu: „Moram vam reći da sam u vezi sa ovim papirom imao kraći razgovor i sa predsednikom Republike i da su i njegovi sudovi o tom papiru od početka bili vrlo kritični i da je odmah reagovao da to nije u skladu sa našim dosadašnjim principijelnim stavovima i da ćemo mi to sutra učesnicima, odnosno autorima ovog papira i reći. Razume se da se nešto može reći na različite načine. Ja sam u početku pledirao da se to kaže, i mislim i dalje da je to najbolji put, da se to kaže na način koji ne zatvara vrata za dalji razgovor niti predstavlja [Srbiju] kao rušioca konferencije. To je upravo ono što bi drugi hteli da učine sa ovakvim provokativnim papirima, da se još jedna stigma stavi na čelo Srbije i da ona bude odgovorna ne samo za navodno rušenje Jugoslavije, već i za rušenje haške konferencije, odnosno, kako su  to oni nazvali, poslednje šanse za postizanje mirnog političkog rešenja“.
[...]

Sednica Skupštine Crne Gore počela je u četiri posle podne, sa jednom tačkom dnevnog reda: „Haška konferencija i rješenje jugoslovenske krize“; [...]
Bulatović piše da ga je kasno uveče, dok je još uvek trajala sednica Skupštine, hitno zvao Milošević i  saopštio mu da je promenio svoj stav i da će sutra, na Plenarnoj sednici u Hagu, odbiti ponuđeni predlog. Predložio je Bulatoviću da i on uradi isto: „Kad sam se pribrao i shvatio šta mi govori, zatražio sam više detalja. Interesovalo me je šta se tako presudno, u međuvremenu, moglo dogoditi da se promijeni odluka za koju sam, još koliko prekjuče, bio ubjeđen da je promišljena, hrabra i jedino moguća. Bio sam uskraćen za odgovor. Pozivajući se na nesigurnost linije kojom smo komunicirali, Slobodan mi je rekao da ne treba da znam detalje i da se prema tome ravnam“.

[...]

Lord Karington je potom 23. oktobra ponudio novi predlog o budućnosti jugoslovenske države – Ugovorne odredbe za konvenciju. U pitanju je bio inovirani tekst prethodne deklaracije. Ostao je predlog o saradnji između „suverenih i nezavisnih republika“ i predlog o carinskoj uniji, ali se sada predviđala mogućnost da ona preraste i u snažniju ekonomsku integraciju. „Specijalni status“ autonomije predviđao se i dalje za područje gde „nacionalne i etničke grupe čine većinu“, ali je izostavljena odredba o važenju specijalnog statusa posebno za Srbe u Hrvatskoj – to načelo postalo je sada univerzalno. Nije više bilo zahteva da republike vrate ustavne odredbe koje su za autonomne pokrajine važile do 1. januara 1990. godine. To je bio ustupak Srbiji, jer se ta odredba jedino mogla odnositi na Vojvodinu i Kosovo.

O ovom dokumentu srpska Skupština raspravljala je 24. oktobra na zatvorenoj sednici, i ponovo dala punu podršku Miloševiću. Ocenjeno je da stavovi Haškog dokumenta predstavljaju presedan u međunarodnom pravu.

...


https://risi.unilib.rs/sr/islandora/object/nikolic%3A2023

 Ovo je, kao što svi znamo, daleko manje do onoga što su nam nudili i Hrvatska i Slovenija. 

Novi Miloševićev kurs podržali su Smilja Avramov („opravdano ogorče
nje srpskog naroda“) i akademik Kosta Mihajlović („pokušaj međunarodnog
puča“). Na sličnom kursu bili su i Dragoljub Mićunović i Vojislav Koštunica,
čelnici Demokratske stranke. Iako su oštro kritikovali autoritarni Miloševićev
režim koji je propustio mnoge situacije da se jugoslovenska kriza reši povoljno
po Srbiju i srpski narod, ipak su 20. oktobra u Novom Sadu bili jedinstveni u
oceni da je plan lorda Karingtona „dokument bezakonja“.88 Koštunica je upozo-
ravao i da Srbiji preti opasnost od stvaranja „državica u državi“, a Mićunović je
isticao da je konferencija u Hagu „varvarija međunarodno-pravnog karaktera
zbog načina na koji se suspenduje suverenitet naroda, slobodna volja i subjekti-
vitet građana da biraju svoju državu i da se izjašnjavaju o njenim oblicima“.

beatakeshi wrote:Malo je neprijatno ovo po onu tezu "šta nam uradiše Mira i Sloba".

KinderLad wrote:

beatakeshi wrote:Malo je neprijatno ovo po onu tezu "šta nam uradiše Mira i Sloba".

Nije, ako uzmemo tezu Stroba Talbota da su Srbi prevashodno najebali jer su i dalje glumili ludilo sa socijalizmom.

beatakeshi wrote:

KinderLad wrote:

Nije, ako uzmemo tezu Stroba Talbota da su Srbi prevashodno najebali jer su i dalje glumili ludilo sa socijalizmom.

Zar se ovo ne kosi sa tvojim "ruskim narativom"?

Miloševića koji je bio fokusiran na očuvanje vlasti i u tom smislu sve je bilo taktika, može srpstvo, može jugoslovenstvo, mešano meso, pa je napuštao svoje pozicije ako mu se učinilo da ga vode u unutrašnji sukob koji nije želeo