jugoslavija - od nemila do nedraga

...

Odluke donete na Drugom zasedanju AVNOJ-a (1943) uobličavane su
sve do kraja rata. Posleratna srpska marksistička elita decenijama se trudila da
dokaže kako je u Jajcu stvorena jedinstvena jugoslovenska država, a da je njena
(kon)federalizacija rezultat istorijskih događaja koji su značili napuštanje „temeljnih
načela“ AVNOJ-a. To, međutim, nije bilo tačno. Svi konstitutivni narodi,
osim srpskog, još pre zasedanja u Jajcu izjasnili su se o svom statusu, i tako potvrdili
da će nova Jugoslavija biti savez država, a ne savezna država. Slovenački
istoriar Janko Pleterski u tom smislu nikada nije imao dileme i za njega je to bilo
„izlišno pravničko cepidlačenje“, jer „ako pogledamo odluke AVNOJ-a u Jajcu
one, po svom sadržaju i formi, predstavljaju realizaciju načela suverenosti jugoslovenskih
naroda“

Suština revolucije bila je u federaciji koja nastaje pravom nacija na samoopredeljenje,
a etničko načelo bilo je ugrađeno u strukturu nove federacije.
Samim tim su i sve republike (osim Bosne i Hercegovine) bile nacionalne, na čemu
su u Sloveniji (i Hrvatskoj) insistirali i u periodu pune izgradnje socijalizma,
kada je usvojeno načelo da je socijalizam „ukinuo“ nacionalne suprotnosti u Jugoslaviji.

Za slovenačke komuniste bilo je sasvim jasno, zbog toga i prihvatljivo,
da se nacionalno pitanje u toku revolucije rešava isključivo na osnovu prava na
stvaranje nacionalne države. Jugoslovensko jedinstvo za njih je bilo moguće samo
u međunarodnim odnosima, iz sasvim pragmatičnih razloga. Ti procesi su bili
vidljivi odmah posle Drugog zasedanja AVNOJ-a. U Deklaraciji o narodnoj vlasti
usvojenoj marta 1944. rečeno je da će se Jugoslavija izgrađivati na federativnom
principu kako bi se obezbedila puna ravnopravnost njenih naroda i federalnih
jedinica, ali i da će svaki od pet konstitutivnih naroda imati pravo na otcepljenje
ili ujedinjenje sa drugim narodima „na slobodno izraženoj volji svih njenih
naroda“. U krajnje nejasnoj formulaciji, saopšteno je i da ti narodi mogu i dalje
da ostanu ujedinjeni u Jugoslaviji kao svojoj zajedničkoj domovini jer oni nisu ni
priznali „raskomadanje Jugoslavije“ izvršeno 1941. godine.

Sve ove dileme u potpunosti su otvorene krajem 80-ih godina 20. veka
kada je Slovenija insistirala na stavu da ona nije iskoristila pravo na otcepljenje
jer se dobrovoljno jednom ujedinila sa ostalim jugoslovenskim narodima i republikama
u federativnu Jugoslaviju, odnosno da je u pitanju trajno pravo koje se
ne može samo jednom iskoristiti.

...

Već tada je bilo potpuno jasno da je nova Jugoslavija „savezna država“
a ne „državni savez“. To je eksplicitno rečeno i na prvom sastanku Predsedništva 
AVNOJ-a u oslobođenom Beogradu 28. novembra 1944: „Demokratska federativna
Jugoslavija je savezna demokratska država, demokratska federacija u kojoj
su ujedinjeni Srbi, Hrvati, Slovenci, Makedonci i koja je sastavljena od šest demokratskih
država: Srbije, Hrvatske, Slovenačke, Bosne i Hercegovine, Makedonije
i Crne Gore. Narod u Vojvodini i Sandžaku imaće punu slobodu da sam odluči
o svome odnosu i položaju u federaciji“.

Iako je rečeno da je Jugoslavija jedna državna celina, još jednom je upotrebljena
nejasna formulacija da svi narodi imaju pravo na otcepljenje i „priklju-
čenje drugim narodima“. Kao odbrana od eventualnog separatizma, ponuđeno je
objašnjenje da su svi jugoslovenski narodi „ispunjeni svešću“ o potrebi jedne
snažne zajedničke države „koja će osloboditi i obuhvatiti sve delove njenih naroda
i sve njihove nacionalne teritorije u jednu neprekinutu državnu teritoriju“. Re-
čeno je i da jugoslovenski narodi neće nikada ni želeti da upotrebe pravo na otcepljenje,
a kao zajednički poslovi navedeni su odbrana, spoljna politika, ekonomska
obnova, saobraćaj i služba informacija.

...

http://istorija20veka.rs/wp-content/uploads/2017/11/2011_1_01_Nikolic.pdf