by disident Fri Dec 14, 2018 6:03 pm
http://xn--j1aat.xn--90a3ac
С преласком на земљорадњу и сточарство, више није постојала полна подела рада на ловце (мушкарце) и сакупљаче (жене), но и даље је постојала, и данас постоји различита потреба за трчањем код полова, и није ограничена само на спорт. Наиме, пошто су одавно загосподарили животињским светом и постали врхунски грабљивци, људи више не беже од животиња, али су повремено у потреби да беже од других људи. Ова потреба је много чешћа код мушкараца, јер они чине бар 3 / 4 жртава насилне смрти, насиља и физичких напада. Жене су углавном заштићене од насиља друштвеним нормама и моралом који спречава мушкарце као физички јаче и агресивније да их нападају, у већини случајева. У ратовима ситуација је слична: од давнина непријатељ је тежио да мушкарце супротне групе убије, а жене оплоди, тако да оне нису морале да беже да спасу живот. Чак и пошто знамо да је силовање врста насиља, његове последице нису тако трајне и тешке као смрт код мушкараца, а неке су се и добровољно давале победницима. После одређеног периода психичких турбуленција након силовања, жена може да се породи и има дете које ће волети подједнако као и да је зачето уз пристанак, јер то је ипак њено дете, а отац је у крајњем случају небитан, и њега се оне ионако често отарасе разводом, чак и када су са њим биле у љубавној вези пре зачећа.
Завршавам чланак у нади да он неће изазвати буру негодовања и дивљачке нападе од стране феминисткиња којима сам био изложен када сам писао о томе да породица може да опстане и са много мање новца него што потрошачки депопулациони менталитет захтева, и дирао у њихове друге митове као „доходовни јаз“, „неплаћени рад у кући“, „жртва је увек невина ако је жена“, и „жртви се увек мора веровати, и без доказа“.