Naravno, u stvarnosti se ništa od ovoga ne dešava, prilično je nezamislivo da naši susedi imaju ovakav odnos prema Srbiji. A kad bi se nekim čudom ovakve stvari događale, Srbija bi već bila u ratu do istrebljenja sa komšijama, ili bi bar prekinula sve diplomatske odnose s njima. U stvarnosti – situacija je potpuno obrnuta. Ništa od gorenavedenog nije izmišljeno, samo su uloge obrnute: ovako izgleda odnos Srbije prema susedima.
Kad se iz Srbije omalovažavajuće poruke svakodnevno šalju u komšiluk, kad se ređaju pretnje i negira pravo susedima da svoje države uređuju kako žele, kad se negira i samo postojanje susednih država, a njihove granice smatraju privremenima – to u Srbiji deluje sasvim normalno. A kad bi bilo obrnuto, vascela Srbija bi zavapila kako je svi mrze i rade joj o glavi. Nema boljeg načina da se sagleda ideološka narkoza koja je u Srbiji postala normalna i uobičajena od obrtanja perspektive.
U ovakvom nadmenom, nipodaštavajućem odnosu koje Srbija ispoljava prema susedima ima nečeg suštinski rasističkog, jer se podrazumeva da Srbi nužno zaslužuju privilegije u odnosu na ostale narode iz bivše Jugoslavije. Za Srbe bi trebalo da važe jedna pravila, a za sve ostale neka sasvim druga. Dvostruki aršini su nešto što se podrazumeva, nešto što je toliko ušlo u krv i svakodnevno razmišljanje da to gotovo niko više i ne vidi. I skoro niko ne primećuje da je tu nešto možda malo čudno i iščašeno, da s tom logikom nešto nije u redu. A ta logika bi mogla da se svede na latinsku izreku "Što je dopušteno Jupiteru, nije dopušteno volu".
Mit o srpskoj izuzetnosti i nadmoći nad drugima neprestano se pothranjuje sa svih strana, u tom himeričnom poslu učestvuju raznoliki segmenti društva: od akademika do političara, od pisaca do kolumnista, od predstavnika vlasti do opozicionara, od tzv. ozbiljnih medija do tabloida. Dovoljno je
pomenuti frazu o Srbiji kao "lideru u regionu" koju su rabili i rabe vlastodršci svih političkih boja.
I opet će ako bude sreće
Nema u čemu Srbija nije lider u regionu: u zapošljavanju, investicijama, ekonomiji, u kilometrima izgrađenih autoputeva, u rastu BDP-a, u platama, u suočavanju s prošlošću, u umetnosti i kulturi… Baš divno zvuči, šteta što to liderstvo postoji samo u snovima lažljivih političara, dok je u stvarnosti Srbija jadna, siromašna, zapuštena zemlja iz koje stanovništvo masovno beži u neke bolje i srećnije države sa normalnijim životom dostojnim čoveka.
Posebno komično zvuče hvalisanja srpskih političara kad je u pitanju oružana sila, uprkos njihovim željama da deluju preteće i zloslutno. Nedavno je predsednik Srbije Aleksandar Vučić u jednom od brojnih solilokvija na temu "Srbija über alles" izjavio sledeće: "Osim Rumunije, koja ima veliku vojsku, niko u regionu ne može da se poredi sa Vojskom Srbije, osim Mađara. Mi i Mađari smo tu negde, a ostali daleko iza. Grčka, koja je nešto dalje, ima ogromnu vojsku i to nisu uporedive cifre. Mi dramatično snažimo vojsku. Naši koraci nisu koraci od milje, već od sedam milja".
Mogu ti koraci u naoružavanju da budu i od 77 milja, smešno je porediti srpsku vojsku sa oružanim snagama zemalja koje su članice NATO pakta, jer u slučaja da Srbija ili bilo ko drugi napadne neku od ovih država, protiv sebe će imati najjaču vojnu alijansu u istoriji. Srbiji izgleda nisu dovoljna četiri izgubljena rata za osam godina, u čemu verovatno drži svetski rekord, već bi da se još malo naoružava uz refren "I opet će ako bude sreće".
http://www.antenam.net/stav/101141-oslobodicemo-crnogorski-dunav-i-ujediniti-crnogorske-zemlje