Demokratska stranka

Dakle,
1. Kohabitacija je posledica izborne volje građana. Odricanje od kohabitacije, kako ga Vi zamišljate, značilo bi ostavku svakog predsednika koji nije po volji vlade. Bilo bi korisno da razumete razliku između koalicije i kohabitacije. Istraga Đinđićevog ubistva nije bila u mojoj nadležnosti, a imala je moju punu političku podršku. Pojam političke pozadine ne postoji u pravnom sistemu nijedne države sveta, pa tako ni kao krivično delo. U tom smislu institucionalno je nemoguće sprovoditi „istragu političke pozadine“.
2. Alternativa koaliciji sa SPS-om je bilo prepuštanje države antievropskoj i šovinističkoj koaliciji Dačića, Šešelja i Koštunice. To znači da ta koalicija nije samo istorijsko pomirenje već i istorijska odbrana od prepuštanja Srbije u Šešeljeve ruke.
Nikada nisam „izjednačavao bolove“, a pogotovo ne Miloševića i Đinđića, već ih upravo razdvojio, ukazujući na to da svako ima svoj bol. Od osporavanja prava na bol političkom neistomišljeniku do ideje o neophodnosti njegove eliminacije je vrlo kratak put.
3. Jedini osnivač SNS-a je Tomislav Nikolić. Uostalom, demantovanje da sam ja „stvorio SNS“ godinama izostaje od strane SNS-a, upravo jer su svesni da se tom laži efikasno diskredituje bivša vlast pred svojim glasačima. Naravno, na korist ove vlasti. Pacifikovanje SRS nije pitanje osnivanja SNS-a, već pobede evropskog puta kao dominantne opcije u Srbiji. A ta pobeda je dovela do toga da čak i kada te stranke dođu na vlast, makar deklarativno moraju da zadrže EU kao ključni strateški cilj. Složićete se da je to ipak bolja opcija, nego da je danas predsednik Srbije Šešelj, koji bi i formalno prekinuo proces evrointegracija i opet otvorio Pandorinu kutiju novih zločina protiv čovečnosti.
4. Niko drugi nije bio zainteresovan za kupovinu NIS-a, a gubici koje smo imali od te kompanije i u finansijskom i ekološkom smislu umnogome prevazilaze gubitke koji proizilaze iz uslova pod kojima je prodata. Ipak, do poslednjeg trenutka sam se borio da se promene uslovi, ali oni su bili već dogovoreni od strane Koštuničinog tima pregovarača. I na kraju, čitav sporazum je morao biti ratifikovan u parlamentu u kom je ogromna većina podržavala takav sporazum. Čak i da DS nije glasala za njega, on bi svakako bio izglasan formiranjem nove većine.
5. Ni reforma sudstva nije bila u mojoj nadležnosti. Slažem se da je napravljeno nekoliko značajnih grešaka, ali i uz sve te propuste tadašnje sudstvo je funkcionisalo mnogo bolje nego danas i dalo i neke istorijske rezultate. Recimo, u vreme tog tako kritikovanog sudstva, prvi put smo u Srbiji imali višedecenijske presude za organizovani kriminal i Srbija je prvi put ostvarivala i globalne rekorde u toj borbi. Za prevazilaženje mana takve reforme bilo je potrebno vreme. Nažalost, nakon 2012. smo umesto poboljšanja, imali katastrofalno urušavanje.
6. U vreme mojih mandata je prvi put i pokrenuta izgradnja regulatornih tela i nezavisnih institucija, tako da svakako nisam mogao da budem ciničan prema tome. I izgradnja institucija je proces koji zahteva vreme, jer se tiče i sveobuhvatnog procesa promene naše političke kulture. To su sve aspekti koji bi, duboko verujem, bili finalizovani u našem trećem mandatu. Inače, komisija koju je vodila Verica Barać uopšte nije bila regulatorno telo, kako to pogrešno ističete, već konsultativno telo Vlade RS. A od spornih privatizacija samo jedna se desila u vreme naše izvršne vlasti i imala je oslobađajući sudski epilog.
7. Tabloidno blaćenje političkih neistomišljenika je patentirano davno pre mojih mandata, o čemu svedoči i tabloidna priprema Đinđićevog ubistva. U vreme mojih mandata takvi napadi su bili zapravo na istorijskom minimumu. Čak je mnogo više bilo tabloidnih obračuna unutar vlasti nego sa političkim protivnicima. A što se pomenutog zakona o informisanju tiče, ja sam ga uslovno potpisao i nikada nije zaživeo u praksi. Logički je neodrživa Vaša tvrdnja da je zakon koji nikada nije ni bio primenjen mogao da trasira put tabloidnom blaćenju političkih neistomišljenika. Za takav zaključak nije potrebna neka velika pamet.
8. E, u slučaju izgradnje mini-hidroelektrana na reci Vlasini se apsolutno slažem sa Vama. Iako je uredbu koju ste pomenuli donela vlada, a ne ja, imam s tim u vezi političku odgovornost, jer je stranka koju sam vodio imala ključnu ulogu u toj vladi. Danas bih to pitanje otvorio u javnosti i zalagao se da se takvi projekti ne odbore, a pogotovo ne subvencionišu. Ni tada nisam to odobrio, niti sam bio upoznat sa katastrofalnim ekološkim posledicama takvih projekata, koji su tada, nažalost, bili trend u Evropi. Tek kasnije su se širom Evrope uvidele katastrofalne posledice po ekosisteme.
9. Mirko Cvetković je vrhunski ekonomski ekspert Svetske banke i sam je donosio odluke kao premijer i nikada se u njih nisam mešao. Percepcija javnosti o njemu je uzrokovana njegovim otklonom prema javnim nastupima. Međutim, upravo ta činjenica da, za razliku od Ane Brnabić, nije bio medijski premijer, govori o tome da nije bio „fikus“.
10. Sistem kadriranja u javnim preduzećima je uspostavljen decenijama pre mojih mandata i deo je naše političke kulture, a promene u tom domenu zahtevaju vreme, a u ovom slučaju i jasnu parlamentarnu većinu, koju nikada nisam imao. S obzirom na našu kulturu, uspeh je bio što se o tome uopšte podigla svest o neophodnosti takve, pre svega kulturološke, a potom i ekonomske reforme.
11. Vašu tvrdnju da je u našem mandatu zakonski otežano formiranje novih stranaka demantuje sadašnjost u kojoj se stranke osnivaju više nego ikada. A ako ste mislili na povećan broj potpisa potrebnih za osnivanje političke stranke, tu nema idealnog rešenja, jer je istovremeno potrebno pospešiti pluralizam, ali i njegov kvalitet, koji podrazumeva sprečavanje toga da se stranke osnivaju pod uslovima zanatskih radnji, jer bi to dovelo do njihovog bujanja, koje uništava kvalitet demokratije.
12. Upravo obrnuto, ja sam bio inicijator zakona o poreklu imovine i insistirao da se u njegovom sprovođenju krene prvo od mene lično. Do 2012. nisam nikada imao većinsku podršku u parlamentu za takav zakon. Što se tiče tajkunsko-stranačkih odnosa, po dolasku na mesto predsednika DS-a sam prekinuo takvu dotadašnju saradnju. Zbog toga sam tokom oba mandata bio izložen napadima upravo tih centara moći, koji su sve vreme finansirali moje političke protivnike iz SRS, a potom i SNS. Podsećam Vas i da sam prvi javno zahtevao da se pronađe pravni osnov za suspenziju poslovanja tajkunskih firmi preko of-šor kompanija, što bi obezbedilo transparentniju poresku politiku prilikom velikih transakcija i s toga sam vršio javni pritisak da kompanija Miroslava Miškovića plati porez za prodaju Maksija, što se nikada pre toga nije desilo u takvim transakcijama. Tako da sam poslednji na političkoj sceni kome biste mogli da uputite ovakvu kritiku.
13. Prvo, tokom ove vlasti je donet novi Zakon o radu, kome od početka upućujem najsnažnije kritike. Ni zakon Koštuničine vlade iz 2005. nije bio idealan, ali i da ga nisam potpisao, većina koja ga je predložila bi mi ga vratila i tada bih morao da ga potpišem ili da otvorim nesagledivu institucionalnu krizu u državi. A slažem se da privilegovanje stranih investitora subvencionisanjem nije pravedno u kontekstu činjenice da takve subvencije nisu dobijali i domaći investitori. Međutim, takav model je bio neophodan zbog dovođenja visokotehnoloških investicija u Srbiju, bez kojih nema viših stopa rasta i ubrzanog podizanja životnog standarda građana.
14. Do kraja mog mandata primena zakona o izvršitelja nije ni zaživela i svakako bi nakon 2012. godine, nakon suočavanja sa ovakvim efektima, zahtevao njegovu promenu.
15. Prvi sam predsednik DS koji je inicirao da se uvede neposredno glasanje svih članova stranke za najviše stranačke funkcije. Međutim, uprkos toj statutarnoj mogućnosti, predsedništvo je demokratskim glasanjem odbilo da se takvi izbori održe te 2010. godine. To samo po sebi opovrgava Vašu tezu o tome da sam suspendovao unutarstranačku demokratiju. Taj model neposrednog glasanja su odbili i Đilas i Pajtić nakon 2012. i tek je primenjen izborom Dragana Šutanovca. U kampanji 2012. godine nisam ni bio na mestu predsednika države, tako da nisam ni mogao da imam funkcionersku kampanju koju mi pripisujete. Što se tiče mog navodnog principa koji pominjete, nikada ništa slično nisam ni rekao ni pomislio i izneli ste notornu laž.
16. Potpuno se slažem da je koncentracija javnih funkcija politička zloupotreba i takve anomalije su, nažalost, uvek bile i ostale prisutne. I to je deo naše političke kulture koja mora da se menja. Snosim svoj deo odgovornosti što to nije urađeno u vreme mog mandata.
17, 18, 19. Uvek sam javno govorio o svojim kadrovskim greškama, za razliku od svih drugih, koji o tome nikada nisu govorili, a imali su ih i više nego ja. Te kadrovske greške bi svakako bile ispravljene da smo pobedili na izborima 2012. Što se tiče Dodika i Ilića, oni nikada nisu bili moji kadrovski ili ljudski izbori. Dodik je bio izbor građana Republike Srpske, a ja sam imao i ustavnu obavezu da sa njim sarađujem. A Velimir Ilić nije bio moj koalicioni partner, već Koštuničin.
20. Na ovo pitanje bih mogao da Vam opširno odgovorim ukazujući na velike uspehe koje smo postigli, ali ako biste pitali mene. A budući da ste ovaj put to pitanje postavili „gospodinu Kluniju“, ne bih da odgovaram u njegovo ime. Usput, pristojnost je pitanje elementarne socijalne estetike.
Ja Vama neću uputiti zahtev za odricanjem od bilo čega, kao što ste Vi meni, s obzirom na to da takvi zahtevi imaju prizvuk primitivnih i religijskih obreda, ali ću Vam umesto toga uputiti dobronamernu sugestiju da ne formirate stavove na temelju režimski plasiranih stereotipa i laži, da se sledeći put pre nego što stupite u javni prostor političke debate bolje obavestite i o političkim događajima i o političkoj teoriji.