Da li su ljudi, ljudska bića, stoka, пучина једна грдна...

Uzima se da se na danasnji dan, pre tacno 100 godina, dogodilo danas nezamislivo: ljudi u ratu, pripadnici zaracenih strana su sami od sebe, a da ih niko - pa ni boljsevicka ili jevrejska propaganda - nije terao, izasli napolje iz rovova iz kojih su pucali jedni na druge, sastali se i razgovarali, smejali i salili.
Poraz malog coveka koji je prethodnog leta posao u rat u vecini slucajeva okicen cvecem i kome je obecano da ce se do Bozica pobedonosno vratiti kuci, bez obzira kojoj zaracenoj strani pripadao; pripadnici najcivilizovanijih naroda tadasnjeg sveta, bastinici evropske kulture i civilizacije su na danasnji dan i nekoliko dana posle toga, dana koji su sledili Bozicu, hriscanskom prazniku sveopste ljubavi i prastanja, generacije koje su dozivele nezapamcen i skoro svakodnevni napredak kako tehnoloski tako i drustveni, povedeni su na klanicu kojoj se nisu suprotstavili sve do njenog - kako se pokazalo - neslavnog kraja neke skoro cetiri godine kasnije.
U ogromnom broju clanovi socijaldemokratskih partija, pripadnici generacije koja je - kao retko koja u istoriji Evrope bila, ili se bar mislilo da jeste, politicki svesna i naucena da politicki misli, naseli su na pricu o nacijama, zastavama, slavi i velicini umiranja za simbole i interese koji su bili sve samo ne njihovi.
Ljudi sa ovih fotografija su nemilosrdno, vesto i lukavo, onako kako samo moderni covek Zapada zna i ume, nemilosrdno istrebljivali jedni druge u uslovima za koje se verovalo da ih duze vremena niti moze niti hoce da podnosi ijedno ljudsko bice.
Ni zivotinja: u rovovima Zapadne Evrope, u blatu do kolena, zasipani milionima tona eksploziva i celika, otrovnim gasovima i ostalim cudima moderne tehnologije, ovi i njima slicni ljudi su pokazali koliko je tanka skrama civilizacije koja nas pokriva i kako lako mozemo sebe da iznenadimo.





Danas to nazivaju Primirjem za Bozic, Christmas truce, sentimentalisu o mladosti i dilemama modernog Evropljanina i pokusavaju da sve skupa uviju u sareni papir evrorazumevanja i postovanja za sve poginule; zaboravljaju da napomenu da je Evropa, a i svet njome predvodjen od tada itekako razvio mehanizme mrznje koji u nekim kasnijim ratovima nisu dozvoljavali ni primisao na nesto slicno.
I to ne samo zbog opasnosti od optuzbe za izdaje i ostale veleizdaje, nego iz kristalno, dijamantski ciste mrznje ili - sto je donekle olaksavajuca okolnost - ideoloske nepomirljivosti koja nikako, ama bas nikako, ne bi dozvolila igranje fudbala ili zajednicku cigaretu sa pripadnikom SS jedinica na primer.
I obrnuto, naravno.

Felix fon Luckner
Felix Graf von Luckner
(1881 – 1966)
Der Seeteufel sto mu dodje nick Morski djavo.



Nekom bi bilo vise nego dosta: em plemstvo, em praunuk pradede koji je bio ni manje ni vise nego Marsal Francuske, onaj Nicolas ili Nikolaus Luckner, jedan od retkih vojnika od zanata ancient regime koji su se pridruzili Revoluciji i dobro joj posluzili, mada su – sto jes-jes – zavrsili na giljotini...
Kazu da covek snuje, a tamo vec neko odredjuje.
Jok.
Ovom je bila namenjena karijera konjickog oficira, ali dete sanjalo da bude mornar.
Toliko sanjalo da pobegne od kuce sa sve zakletvom da ce da se – kad-tad – vrati odeven u pravu pravcatu uniformu carskog pomorskog oficira. Da stupi kao brodski mali u sluzbu na ruski jedrenjak Niobe i dokopa se Australije.
Pa bude pomocnik cuvara svetionika, lovac na kengure, cirkuzant, bokser, ribar, pa malo Amerika u kojoj je uspeo da u Cileu odlezi u zatvoru, a u Meksiku da vojno posluzi diktatora Porfirija Dijaza, onog sa kojim je oci vadio Panco Villa.
Negde usput je naucio i madjionicarski zanat i to toliko dobro da ga je licno njegovo carsko velicanstvo kajzer Viljem II rado pozivao ne bi li se zabavio.
Neuobicajenu fizicku snagu je od rodjenja posedovao: svedoci tvrde da je prstima mogao da savije metalni novac.
Pa se sa dvadeset vrati u Nemacku, polozi ispite u nekoj pomorskoj skoli i negde 1908. stupi u Hamburg-Sudamerikanisch Linie vec kao oficir trgovacke mornarice.
Pa se – ipak se radi o Nemackoj – angazuje kao rezervni oficir ratne mornarice i konacno dokopa uniforme pravog pravcatog pomorskog oficira.



Da bi se u njoj pojavio pred porodicom koja ga je vec prezalila i koja je – ipak se radilo o uniformi – prihvatila zabludelu ovcu nazad pod svoje okrilje.
Prvi svetski rat i ovaj covek kao pravi pravcati pomorski oficir ucestvuje sa carskom mornaricom u svim velikim bitkama, naravno u vreme dok se ta mornarica jos uvek usudjivala da pomoli nos iz svojih luka.
Helgoland, Jutland.
Tu negde pocinje karijera poslednjeg pravog gusara, mislim na gusarenje – pod jedrima.
Nemci k'o Nemci su se za rat pripremali bas onako nemacki.
Jedna stvar je omanula: povrsinski gusari su naisli na neresiv problem snabdevanja gorivom sirom svetskih sedam mora – islo je tesko, kako je rat odmicao sve teze i teze.
Sve dok se – sa zaplenjenim trojarbolnim americkim windjammer-om Pass of Balmaha, cca 1,600 tona – nije doslo na ideju da jedra mogu da budu resenje.
I bila su.
Ali samo zahvaljujuci ovom grofu i njegovoj vestini upravljanja velikim jedrenjacima.
I ne samo njoj.


Besatzung.

6 oficira i posada od 57 ljudi.
Brod je dobio novo ime, Seeadler, dobio je i dva topa od 105 mm sakrivena ispod cirade, dobio je i nekoliko mitraljeza, ali je dobio i dva pomocna motora snage 500 KS.
Postao je prava pravcata pomocna krstarica, a Luckner je postao pravi pravcati zapovednik.
Krenulo se decembra 1916. i britanska blokada je prodjena pod maskom Norvezanina; na Bozic, negde oko Grenlanda brod je pregledala jedna britanska pomocna krstarica i nije primetila nista sumnjivo.
9. januara 1917. Gladys Royle, britanski parobrod, oko 3,500 tona, koji je vozio ugalj iz Britanije u Argentinu je po propisu zaustavljen, posada prekrcana, a brod potopljen.
Zrtve su se redjale jedna za drugom, a mozda poslednji susreti neprijateljskih jedrenjaka odigravali su se kada su Seeadler sretao sa drugim jedrenjacima, od Charles Gounod, Francuza, nekih 2,000 tona. natovarenog kukuruzom do njemu slucnih natovarenih salitrom iz Cilea, toliko potrebnom tadasnjem takozvanom ratnom naporu. 
U susretu sa jednim povecim britanskim parobrodom – Horngarth – stradao je jedan jedini covek i to ne od metka nego od pare iz probusenog parovoda.
Na brodu je vec bilo preko 300 zarobljenika pa se postavljao problem njihovog ne toliko smestaja koliko ishrane i svake druge brige za njih, obaska sto ih je bilo nekoliko puta vise od same Lucknerove posade, pa je i taj problem resen angazovanjem zarobljenog cetvorojarbolnog Francuza Cambronne-a.
Tada, sredina je 1917. i Britanci vec ozbiljno love gusara koji se dokopao Tihog okeana i plovi uz cileansku obalu.
Angazuju prave, moderne ratne brodove.
I treba, za brod koji ih kosta 15 trgovackih brodova, koje unistenih, koje zarobljenih.
Dotle je gusar stigao u tropski raj: ostrvo Mopelia, Drustvena ostrva, Society Islands.
I – kraj.
Luckner tvrdi da je brod nastradao zbog neocekivanog cunamija koji ga je nasukao na obalu, neki od americkih zarobljenika tvrde da se brod nasukao u vreme dok se najveci deo posade sa zarobljenicima nalazio na obali.
Na pikniku.
Pada odluka da se jedan od camaca sa Seeadlera opremi jedrima i da pet ljudi pokusa da se docepa Fidzija gde ce da pokusaju – takav je to covek – da otmu pristojan brod i vrate se po ostale.
Stizu na jedno od ostrva atola Kuk i predstavljaju se kao mesavina Holandjana i Amerikanaca koja je za opkladu preplovila Pacifik.
Dovoljno su ubedljivi da ih britanski upravnik ostrva snabde za dalji put.
Sledeca stanica je Aituaki. Ovde su Norvezani, ali je nadlezni drzavni sluzbenik sumnjicaviji pa turisti ubrzano krecu put Rarotonge kojoj prilaze u tami u kojoj se Luckneru cini da viti ono sto mu treba: veliki brod, cak pomocnu krstaricu koju – samo on zna kako – namerava da otme.
Greska, radilo se o nasukanom brodu, prica o brodolomcima Norvezanima nije prosla i grof posle preko 3,500 okeanskih milja u otvorenom camcu dopada ropstva, bez opaljenog metka, sto jes' – jes'.
Da ne bude zabune, ostrvska policija je bila nenaoruzana.
Samo, nije Luckner jedini sposoban nemacki oficir: jedan od onih sto su ostali na Mopeliji, leutnant Kling, predvodi napad na mali francuski jedrenjak Lutece koji se usidrio nadomak koralnog grebena.
Nemci otimaju brod, francusku posadu pridruzuju zarobljenicima koji se vec nalaze na ostrvu, a oni, svi koliko ih ima, krecu ka Juznoj Americi.
Brod se sada zove Fortuna.
Srece nema: nasukace se na neobelezenoj steni Uskrsnjih ostrva i dopasti cileanske internacije.
Oni sto su ostali na Mopeliji, uspece da opreme jedan od preostalih camaca i da se – nekolicina – dohvate Pago-Pago-a odakle su organizovali spasavanje preostalih.
A Luckner u zarobljenistvu?
Na Novom Zelandu, gde se nalazi logor, decembra 1917. otimaju jedrenjak Pearl, zatim jos jedan brod, Moa, jedrenjak od nepunih 100 tona, i uz pomoc uradi sam sekstanta i karata precrtanih iz udzbenika beze ka Kermadeku gde se nadaju da se dokopaju neceg veceg. 
Stize ih potera, i – tacno godinu dana posle isplovljavanja iz Nemacke – Felix von Luckner ce da se do kraja rata skrasi u zarobljenickom logoru.



Posleratna Nemacka i ovaj covek od svih mogucnosti koje mu se u takvoj Nemackoj nude – postaje mason.
Pise o svojim dogodovstinama.
Nemackoj je malo i krenulo, pa sakuplja pare za misiju dobre volje – brod se zove Vaterland.
Obilazi Ameriku, gostuje, drzi predavanja, sa sve Henri Fordom koji ga casti autom.
U rodnoj Nemackoj, u gradu Haleu, inspirisace jednog mladog momka po imenu Reinhardt Heydrich da se opredeli za karijeru pomorskog oficira.
I to ne citanjem: grof je cest posetilac doma Heydrich-ovih.
Jeste malo petljao sa nacistima – a ko nije – sve do optuzbe da je, tokom posete Australiji u koju je prispeo jedreci sa svojom boljom polovinom, propagirao nacizam.
U neku ruku i pomalo, jeste.
Dusu dao za svaku vrstu propagande, kao propaganda se nacistima izjalovio: kao zestok mason, nije bio najupotrebljiviji, malo su ga i maltretirali, pokusavali da mu smeste i po neku optuzbu za ovo ili ono, ali na tome je i ostalo.
Sve u svemu – nije se dao.
Ali je, sto mu u neku ruku sluzi na cast, rat proveo u Nemackoj, odbio da se ispise iz masona i da se odrekne pocasnog gradjanstva grada San Franciska.
Vole da pricaju – danas – da ga je gradonacelnik Halea krajem rata kada je Amerikanci trebalo da zauzmu grad, angazovao da ih doceka i pokusa da spreci pucanje po gradu.


Izgleda da mu je druga u zivotu posleratna Nemacka bila visak u zivotu: odselio se u Svedsku, ozenio po drugi put i umro u Malmeu.

Santa Maria i Anastasia: Santa Maria je ovde prikazana kao nava u mozda najboljoj rekonstrukciji - danas bi se to zvalo replika -  koju je 1892, za proslavu 400 godina od Kolumbovog putovanja i otkrica, predvodio kapetan Cesareo Fernandez-Duro.
Zaplovila je i doplovila, kao poklon vlade Kraljevine Spanije, preko Atlantika, pravo u Ameriku, na Columbus World Fair u Cikagu, pod komandom kapetana po imenu Victor Concas.
Kolumbovim tragom, preko Kanarskih ostrva, od Santa Cruz de Tenerife do Portorika, trebalo je 36 dana jedrenja, jedan dan manje nego Kolumbu. 



Tek onako, da se zna: ljudima apstraktne brojke, iza kojih ne stoji opipljiv, vidljiv predmet, malo znace cak i ako imaju neka prethodna iskustva, opazajna sto bi rekli psiholozi ili koja se fela time vec bavi.
Ali: jedna jahta, Anastasia se zove, ni po cemu posebna. Ono, jeste da spada u klasu zvanu Megayachts, ima je u duzinu 75.5 metara. Dakle, ne radi se o malom brodu. Nije custom, sto znaci da nije pravljena po meri bogatog vlasnika koji je u pero diktirao projektantima, ups dizajnerima sta ce i kako da crtaju i svaku zgodu da udesavaju. Spada u jahte namenjene takozvanom carteru, sto otprilike znaci da je dostupna svakom ko je spreman da za dnevni carter ove zaista svim i svacim opremljene naprave odvoji desetak hiljada dolara, nisam proveravao, ali cifra je tu negde.
Dvadeset ljudi posade i smestaj za 12 carterasa, trup od celika i nadgradje od aluminijuma, napravljena je u Dubaiju, firma se zove Oceanco, majstori su mahom Holandjani, dizajner je Sam Sorgiovanni, koga interesuje moze da pogleda na http://www.oceancoyacht.com, i tako...
Napravljena je 2008. godine, ponosno vije zastavu Kajmanskih ostrva, pokrecu je 2 MTU dizel motora svaki snage oko 3,700 KS, ukupno 7,400 KS; vise nego dovoljno osrednjem trgovackom brodu da otaljava svoj posao.
Anastasia ide svoja 22 cvora, maksimalno, krstari sa 15, i tako...
Po mama Lloyd-u, 100AI SSC Yacht (P) MONO G6 LMC UMS MCA...
Nabrajati jakuzije i ostale zgode i nezgode nekako nema smisla, vazno je da postoji Disco Lounge, izmedju ostalog.
U zamrsenom svetu brodskih tonaza i ostalih mera i dimenzija, ovaj – ipak – brod broji 2,200 GRT ili onih brutoregistarskih tona, BRT, sto u takozvanim pravim tonama ne znaci bas nista.
Ima jedna druga brojka: kada dodje na pumpu ukrcava 196,000 litara goriva.
Moguca tacka poredjenja sa jednim drugim brodom po imenu Santa Maria.
Brod koji je istiskivao – sto znaci ukupnu tezinu – samo malo vise od zapremine goriva u rezervoarima jahte zvane Anastasia.
Nekih 230 tona.
Ceo, celcat.
Brod koji je usao u istoriju, tacnije brod cije ime cini sastavni, neodvojivi deo istorije Zapada.
Brod koji je na vodenoj liniji bio dug oko 21.7 metara, cija je kobilica bila dugacka 18.5 metara, koji je izmedju perpendikulara bio dugacak 22.6 metara, i cija je duzina preko svega, sa svim motkama i dodacima koji su se kacili na njega ili po potrebi isturali mogao da bude dugacak 39.1 metar.
Brod na koji se ukrcalo skoro 90 ljudi, od goreg oca i jos gore majke.
Pedro de Acevedo
Master Alonso, lekar
Diego Bermúdez
Pedro del Bilbao
Bartolomé Biues
Cristóbal Caro, zlatar
Chachú
Alonso Chocero
Alonso Clavijo, namenski amnestirani robijas
Cristóbal Colón, Kolumbo, onaj Kolumbo
Juan de la Cosa, vlasnik vecinskog udela u poduhvatu i, nominalno, zapovednik broda
Antonio de Cuellar, drvodelja
Master Diego
Rodrigo de Escobar
Ruíz (Ruy) Fernández
Gonzalo Franco
Rodrigo Gallego
Ruíz (Ruy) García
Francisco de Huelva
Juan
Maestre Juan
Juan de Jérez
Rodrigo de Jérez (Xérez)
Diego Leál
Pedro de Lepe
Domingo de Lequeitio
Lope (López)
Juan Martínes (Martínez) de Açoque
Juan Medina
Juan de Moguer, namenski amnestirani robijas
Diego Pérez
Juan de la Plaça (Plaza)
Jacomél Rico
Juan Ruíz de la Peña
Sanco Ruíz (de Gama?), pilot
Diego de Salcedo, Kolumbov sluga
Juan Sánchez, lekar
Rodrigo (Pedro?) Sánchez, knjigovodja
Pedro de Terreros (Tejero)
Pedro de Terreros
Bartolomé de Torres, namenski amnestirani robijas
Luis de Torres, prevodilac (?!)
Martín Urtubía
Pedro de Villa
Domingo Vizcaino
Pedro Yzquierdo, namenski amnestirani robijas

88 ljudi na putovanju za koje se ne zna koliko ce da traje, na brodu duzine dvadesetak metara; ovih cetrdesetak imena gore su ostala za pamcenje.
Da spavaju, jedu, i sve sto ljudi rade tokom dana i dana i noci i noci...
A da pre svega rade mornarski i ostale poslove, i to tesko rade.
Pri tom ne treba zaboraviti prostor koji je zauzimala, morala da zauzme hrana, voda, alat, rezervne brodske potrepstine, naoruzanje i ostalo oruzje – obavezan evropski rekvizit kada se polazilo u goste – nesto odece i obuce i, da se ne zaboravi, da se nikako ne zaboravi – roba za trgovinu sa toliko sanjanom Indijom i njenim stanovnicima.
Djindjuve.
Admiral Okeana i njegov brod, brodovi tacnije.
Jer, treci brod flote, Pinta, bio je taman toliko dugacak na vodenoj liniji koliko je Anastasia – siroka.


Porinuce Fernandez-Duro replike, La Carraca brodogradiliste, Kadiz. Jun 1892.
Ovde se vide razmere, mislim na ljudsku figuru i brod, trup broda tacnije.


Anastasia. Od pozadi. I ovde se vide razmere.


1927. godine je porucnik spanske mornarice Julio Guillen y Tato pokrenuo izgradnju nove verzije, novu repliku. Povod je ponovo bila jedna izlozba, ovog puta Exposicion Iberoamericana, Sevilja, a Guillen se opredelio za Santa Mariju kao karavelu.
Na stranu te razlike oko kojih se takozvani strucnjaci i danas spore, na ovoj fotografiji se opet dobro vide razmere. Umesto mornara spanske kraljevske mornarice treba samo zamisliti 90 ljudskih figura.
Bez bele boje, naravno.


I ovde se vide razmere.


Unutrasnjost. Skladiste. I spavaonica.


Topovi, zvali su ih lonbarda, quebrantamuro, na kraju se odomacilo englesko Lombard, ali na stranu oruzje. Guillen je svoju repliku opremio koliko god je mogao verno: ovo sa strane je ognjiste.
Na kome se kuvalo.

I tako...

Ruben De Cloux.



Jedan od poslednjih od pravih, ali pravih kapetana.
Nikakva skola, sve sto je ovakav kapetan morao da nauci da bi postao kapetan, zapovednik, master mariner, ucilo se na licu mesta.
Nista klupa, nista skola...





Parma, bark, oko 3,000 GRT, preko 5,000 DWT.
Prevozila, sta bi drugo, salitru iz Cilea, uoci WW1.
Vlasnici sve od pedigrea, Anglo-American Oil Co Ltd, London, prevozila petrolej onaj gas za lampe, osvetljenje, F. Laeisz, Hamburg, upala u reparacije, Association Maritime Belge....
Ponovo prevoz salitre iz Cilea, 1926. godine Hamburg – Talcahuano za 86 dana, 1928. godine Land's End – Talcahuano za 70 dana.
Sve oko Horna, onog Horna.
Nista adrenalin, nista avantura, ljudi rade.



1931. godine postaje vlasnistvo Ruben De Cloux-a: prevozi brasno, Australija – Nemacka, 1933. godine Port Victoria – Falmouth za 83 dana sto se racuna u najbrze prelaze koje je ikad postigao neki jedrenjak.








Tisina...



Tridesete, brod se zove Joseph Conrad...
Hint: Alan Williers

Odlične crtice, Šumider. Nisam ni znao da su jedrenjaci vozili tako dugo.

Jebiga. poslednji iz ove takozvane P klase, Pamir, opet Laeisz. opet istorija sa sve zaplenama, promenama vlasnika, septembar 1957, atlantska oluja, hariken, mislim da se zvala Carrie, 3,600 tona zitarica iz Argentine za Evropu.
80+ clanova posade, od toga 52 ucenika/kadeta, potonuo negde kod Azora.
6 prezivelih, prica o lose slozenom teretu zbog strajka luckih radnika u Buenos Airesu, posada koja se vecinom, prema svedocenju prezivelih, uspela da ukrca u camce za spasavanje, uzalud trazena danima...

Inace, od P klase prezivela Padua koja je zapala Sovjetima i dobila ime Крузенштерн, Rusi je i danas setaju po onim smotrama velikih jedrenjaka za slikanje, jedini koji plovi, Peking je parkiran u Njujorku, glumi jedrenjak, onaj South Street Seaport, Pommern takodje muzej, Finska, Alandska ostrva, Mariehamn, u spomen coveku po imenu Gustaf Erikson koga literatura opisuje kao sentimentalnog finskog brodovlasnika koji je najduze odoleo modernom, pari i ostalim mehanickim pomagalima i drzao se jedrenjaka.
Opet jedna paznje vredna prica.

Ali je kraj jedrenjaka bio septembra 1957...

Edit: jedrenjaci su izneli prevoz cileanske salitre tokom WW1, obaska sto je jedan od kraljeva te trgovine bio izvesni Jugosloven po imenu Pasko Baburica rodjen na Kolocepu kod Dubrovnika...
To je tek istorija 

Фанни Ефимовна Каплан
Фейга Хаимовна Ройтблат-Каплан, negde se navodi i Ройтман, a moze se naci i ime Dora. 
1890 - 1918
Zabuna oko imena naravno potice od onih koji su preziveli: unela ju je Vera Figner u svojim robijasko izgnanickim memoarima. 



30. avgusta 1918. - atentat na V.I. Lenjina. 
Zamalo uspeo.

Dan posle, ukaz predsednika ВЦИК, J.M. Sverdlova:
На покушения, направленные против его вождей, рабочий класс ответит еще большим сплочением своих сил, ответит беспощадным массовым террором против всех врагов Революции.

Chong Chon Gang
 


Ko kaze da vise ne postoje morske skitnice, one starovremske.
U vreme pracenja i nadzora svh vrsta, te satelitskih, te ovakvih, te onakvih, te svakojakih, ovaj brod spada u one cije se kretanje verovatno prati pomnije nego kretanje mnogih ratnih brodova.
Konacno su ga i dopratili: 2013. ‘pao je’ u Kolonu, Panama, kada se spremao da prodje kroz Panamski kanal.
Sa kontrabandom kubanske vojne opreme,  2 borbena aviona, desetak avionskih motora i nekim tamo radarima, smestenim u kontejnere zatrpane desetinama hiljada dzakova secera od po 50 kila svaki.
Plovio je sa Kube, poslednja poznata luka Puerto Padre, Kuba.



Izgradjen u Severnoj Koreji, 1977. godine, brod je po dizajnu slika i prilika slicnih onovremenskih  - inace prvoklasnih i u svetu veoma cenjenih  trazenih – istocnoevropskih konstrukcija, u prvom redu poljskih i istocnonemackih.
Nema vise takvih brodova, mislim na dizajn; progutali su ih automatizovani kontejnerski brodovi koji svi lice jedan na drugi, ali ‘ajde, takva su vremena.
Navode ga i kao brod za rasuti i kao brod za generalni teret, dug je 155 metara, sirok 20.
9,147 GRT, 13,990 DWT.

A da je zaista skitnica i avanturista svedoce i njegovi dozivljaji zadnjih godina:
marta 2009. napadaju ga somalijski pirati negde u Arapskom moru, pucaju u njega iz takozvanog lakog naoruzanja, ali ga i pogadjaju jednim projektilom iz rucnog bacaca, pri cemu su 2 clana posade ranjena.
Za pomoc i nuzne opravke se svratio u rusku polupomorsku polubazu Tartus u poluSiriji.
Zadrzavali su ga nebrojeno puta: 2003. Iranci , Bandar Imam Khomeini.
2010. revnosni tranzicioni Ukrajinci koji su na njemu – tvrde takozvani zapadni izvori – pronasli nesto sto pomenuti izvori zovu heroin substitute. Pronasli su i alkoholna pica, cigarete, ali i municiju za AK-47.
Brod je uredno isplovio.
Marta 2010. Egipcani su ga optuzili da prevozi opasne terete – kategorija sa kojom se brodari ne igraju; teret ipak nije bio toliko opasan da bi ovoj skitnici bio uskracen prolaz kroz Kanal….
Tvrdi se da svercuje sve i svasta za racun severnokorejske vlade gladne tvrde valute.
Stara, zardjala, nigde rado vidjena morska skitnica.
Parija.
Brod.

Jos uvek skita.
[url=http://www.marinetraffic.com/en/ais/details/ships/shipid:675325/imo:7937317/mmsi:445114000/vessel:CHONG CHON GANG]Poslednja poznata pozicija[/url]

Hans Baur
(1897 – 1993)
Ili, krsteno, Johan Peter Baur, poznatiji kao Hans.



Sve kako treba: rodjen u malom gradu u Bavarskoj, podobra skola, gimnazija u Minhenu, WW1, artiljerija pa vazduhoplovstvo, onda se to zvalo Luftstreitkrafte, prvo kao izvidjac pa zatim lovac, 8 pobeda plus 3 nepotvrdjene plus Eisernes Kreuz…



I, ne lezi vraze, poraz, Versaj, nema letenja za Nemce, koga je, sta, kako i zasto bacalo po Nemackoj tih godina, od Bauhausa do Freikorpsa, tek Baur se opredeljuje za vojsku i leti za ostatke vojske kao kurir.
Vremena k'o vremena: od nemila do nedraga, ovaj covek leti za Bayrische Luftlloyd, pa za Junkers Luftverkehr – svi bi da lete, vazduhoplovstvo ulazi u modu, postaje polako ozbiljan posao za ozbiljne ljude.
Maja 1923. na Junkersu F13 Baur otvara liniju Minhen – Bec.
Pa je jedan od od prvih 6 pilota novorodjene Lufthanze.
Tada se to zvalo Deutsche Luft Hansa.
I tada su nemacki civilni avioni pocinjali polako da lice na avione neke druge namene, a u dalekom Lipecku se svakog znanja zeljna prva zemlja radnika i seljaka ucila zajedno sa Nemcima cemu sve avion moze da posluzi u nekom buducem ratu, koji ce svako, naravno, da vodi za sebe.
Jer, ljubav za ljubav, a sir za pare.
Maja 1928. Baur otvara liniju Minhen – Milano – Rim.
1926. je stupio u jednu partiju poznatu po skracenici NSDAP, broj 48113, partiju koja ce postati jos poznatija, samo polako, ko ne veruje uverice se.
1931. godina i Baur je opet prvi, otvara liniju Berlin – Minhen – Rim, kasnije nazvanu alpska: sale vise nema – prvi putnici su nuncije Eugenio Maria Giuseppe Giovanni Pacelli, kasnije papa Pije XII, onaj sto je voleo da se druzi sa Nemcima i ostalima kada su bili proganjani, inace poznat po tome sto je jednom americkom novinaru kome je dao intervju posle neuspelog Hitlerovog pokusaja puca pocetkom dvadesetih, intervju u kome je urbi et orbi uveravao da se o liku tog imena vise nista nece cuti, vec kao papa i buduci 1944. opomenut da se istog seti, odgovorio nesto kao mozda to i jesam rekao, ali tada nisam bio nepogresiv, pa Arturo Toscanini i jos niko drugi nego царчето Boris III od Bugarske, poznatiji po karakteristicnom bugarskom imenu i prezimenima Boris Klemens Robert Maria Pius Ludwig Stanislaus Xaver….
Pomenuti Hitler se jeste bojao letenja, ali je – kao svaki genije – umeo da prepozna prednosti koje ono donosi u jurcanju od jedne do druge izborne kampanje.
Firer nad Nemackom nije bila samo propagandna krilatica: Adolf Hitler je prvi moderni politicar koji je ocenio i procenio prednosti koje avion donosi.
I iskoristio ih, uvevsi tako tehnologiju u politiku.
Tokom kampanje za izbore 1932. godine Hans Baur postaje licni Hitlerov pilot.



Posle je bilo lako: prvi Adolfov licni avion, onaj cuveni Junkers Ju-52/3m sa cuvenim registarskim brojem DC-2600 na repu, avion kancelara Rajha.
Fuehrermaschine nazvane Immelman I po jednom mrtvom pilotu iz WW1.
I u avionu mali sto na izvlacenje za firera, a na zidu ispred sat, visinomer i brzinomer.
Na desnoj strani.
Kao jedan od prvih vazdusnih milionera Lufthanze, sa sve iskustvom iz WW1 i clanstvom u Partiji, Baur postaje i sluzbeno ono po cemu ce biti zapamcen – sluzbeni pilot diktatora cele Nemacke.
Die Fliegerstaffel des Führers.
Adolf casti: Baur postaje Standartenfuhrer sto mu dodje pukovnik, clan Schutzstaffel poznatijeg kao SS, delovodni broj 171865.
Casti i Erhard Milch, buduci feldmarsal, a tadasnji glavni i odgovorni Lufthanze; svidjalo se to nekome ili ne, ovde su na delu ipak zaludjenici za vazduhoplovstvo – Baur sigurnosti svog putnika radi smislja i uvodi nove procedure od kojih ce vajde videti i milioni obicnih putnika u neka druga vremena, a Milch mu izlazi u susret. Zasto i ne bi, kad je Berlin sve blizi: samo da umre matori Hindenburg.
Koji to na vreme i cini , pa se sve brze-bolje organizuje u Berlinu, sada pod imenom Regierungstaffel.
Aviona vec ima koliko treba: Milch je dao jos jednog Ju-52/3m opremljenog prema Baurovim zahtevima, krsten je Richthofen, opet po jednom mrtvom pilotu, registarski broj 4021 zamenjen je brojem 4053, nazvan je Immelman II.
Nemacka je stala na noge, takoreci ponovo otkrila sebe: na repu je sada ponosno D-2600.
Vladina vazdusna sluzba sada, pod Baurom ima 8 aviona i zaduzena je da vozi sve clanove vlade i naravno generale svuda gde treba.
Baur je sada clan onog cuvenog uzeg kruga, Erich Kempka, licni sofer, vegetarijanska kuvarica i sekretarice, drustvo koje Adolfu vise prija od dosadnog drustva generala, admirala i ministara.
Adolf Baura pokusava da preobrati na vegetarijanstvo, neuspesno, ali dozvoljava u znak narocite paznje da se ovome na rucku priredjenom u cast cetrdesetog rodjendana servira schnitzel sa nekim knedlama ili krompirom sta vec Nemci vole da jedu u svecanim prilikama, poklanja mu – sta bi drugo – nego Mercedes nateravsi ga da njime zameni svog Forda…
Rajh gura dalje i 1939. vladina vezdusna sluzba postaje Die Fliegerstaffel des Führers, a na repu se kocopere insignije kancelara rajha, onaj nemackom srcu tako drag crni orao…
Vremena se menjaju: iste godine Baur uvodi jednog Focke-Wulf Fw 200 Condor-a, napravljenog da vozi 26 putnika i nazvanog Immelman III. Registarski broj je naravno onaj cuveni D-2600.
Uzalud: Adolf se nikada nije primio na novi avion, nema poverenja u tockove koji se uvlace i izvlace, drazi mu je stari Junkers sa tockovima koji su uvek tu ako zatreba.
Ono, vec je i rat, manje se leti.
Pa, 1944. SS-Brigadeführer, pa 1945. SS-Gruppenführer.
Ono malo gradjanski lepo vaspitanih iz Hitlerove okoline, Sper na primer, o Bauru govore kao odmerenom i korektnom. 
Nije malo kada se zna da je pomenuti sofer Kempka bio opisivan kao covek kome je mozak u dupetu.
I jedan i drugi su uz Hitlera ostali do kraja. 
U onom bunkeru.
Baur je radio svoj posao: pripremio usred Berlina stazu za poletanje i eventualni beg iz grada.
Kada je Adolf od svega digao ruke, Baur u dobrom drustvu pokusava da se dokopa americkog ili engleskog zarobljenistva: zajedno sa Bormanom i jos nekima.
Tih berlinskih dana to bas i nije tako lako: u gradu su Rusi i njima pridruzeni narodi, narodnosti i plemena, ljuti, opaki i laki na obaracu, pa Baur biva ranjen u nogu i zarobljen. Noga je kasnije, cini mi se, morala da bude amputirana.
Sovjete zanima mogucnost da je Baur ili neko od njegovih ipak odvezao Adolfa iz Berlina.
Zanima ih i cuvena Cilibarska soba, ona basnoslovna Янтарная комната iz Lenjingrada/Petrograda/Sankt Petersburga, Carskog Sela ako cemo bas da teramo mak na konac, opljackana i netragom nestala.
Soba, sva od cilibara i u cilibaru, nekom od sveruskih samodrzaca poklonjena, cudo jedno nevidjeno. 
Kamaradi i oni koji ih slave o takvim detaljima nerado govore. Nerado govore i o ostalim sovjetskim interesovanjima za nestale umetnine.
Ali rado govore o 21 noci nespavanja kojima je Baur tokom ispitivanja bio izlozen.
I o 10 godina provedenim u CCCP zarobljenistvu.
Sve do 1955. kada je pusten, da bi ga se dohvatili Francuzi koji su ga zadrzali jos 2 godine, mada se to – u duhu vazeceg bratstva i jedinstva - nesto i ne pominje u danasnjim biografijama ovog coveka.
I Francuze su interesovale nestale umetnine.
Do kraja je okupljao veterane, kamarade i podmladak, u svojoj kuci u Bavarskoj.



Mada, nije da nije: bio je dobar pilot, medju najboljima u svoje vreme.
A da ne gresimo dusu, motanje oko umetnina, sva je prilika, poticalo je iz Baurovih mogucnosti da prevoz istih diljem Evrope organizuje brzo, tacno i daleko od ociju, carina, kontrola i ostalih dosada dosudjenih obicnim smrtnicima.
Pa jos nemacki efikasno i akuratno.

Kako se zavrsio Hladni rat.
Su-27 koji je tada bio nov i zvao se Flanker, jedan norveski Orion i jedno maltretiranje i jedna labudova pesma...



Ima tome vec vise od cetvrt celog jednog veka, 13. septembra 1987. kada je norveski patrolni P-3B Orion posao da radi ono sto se – ovako ili onako, sa ovim ili onim avionom – radilo decenijama iznad medjunarodnih voda Barencovog i ostalih mora. Porucnik Jan Salvesen i njegova desetoclana posada su – kako se to uvek u ovakvim prilikama opisuje – poleteli na redovni posao koji je trebalo da bude, kao i uvek, rutina.
Avion je sve kako kako treba poleteo sa svog aerodroma Andoya i sve je bilo u redu dok nije prosao Vardø, jedno od norveskih najistocnijih naselja i lokaciju norveskog radara za rano upozorenje.
Produzio je ka istoku leteci na visini od 2,500 stopa, nekih 750 metara, kada je – samo nekoliko minuta kasnije – od zemaljske kontrole dobio upozorenje o priblizavanju nepoznatog aviona. Nepoznat, stranac, je ovde bila samo forma: znalo se da mora da se radi o nekom sovjetskom avionu koji se brzinom od 590 cvorova sto mu dodje nekih 1,100 km/h priblizava i sto nije bilo nista neuobicajeno za podrucje na kome se radnja dogadjala.
Naime, radi se o cosku Evrope u kome su se neposredno dodirivali NATO i CCCP, norvesko-sovjetskoj granici, ali i cosku u kome su se inace nalazile neke od glavnih sovjetskih ne samo vazduhoplovnih nego i pomorskih baza, baza koje su bile jedina sovjetska mogucnost da se, u slucaju da se Hladni rat pretvori u vruci, dokopa atlantskih pomorskih puteva. I obrnuto, naravno: napor NATO da im to ne dopusti.
Tek, bilo kako bilo, na norveskom Orionu presretanje nije izazvalo neko posebno uzbudjenje: i patroliranja i presretanja su spadala u uobicajene radnje s obzirom na vaznost takozvane pozornice zbivanja. To se dogadjalo cesto, a da su obe strane znale o cemu se radi i da su pokazivale zavidan stepen uzajamne agresivnosti, dokazuje i postupak glavnog na Orionu koji je odlucio da se popne iznad oblaka ne bi bolje video o kome se radi.
U penjanju, na nekih 8,000 stopa visine, posada Oriona opazila je na neka 3 km avion koji je identifikovala kao Flanker, sve u skladu sa tada vazecom NATO nomenklaturom.
Lako je danas guslati o Su-27; tada je to – ne samo za posadu Oriona – bio dobar, odlican ulov. Radilo se o prilici da se po prvi put izbliza osmotri jedan od aviona koji em jos uvek nije bio poznat po svom pravom imenu, em je bio jedan od onih cuvenih RAM aviona koji su na Zapadu tokom celih sedamdesetih privlacili paznju jer se znalo da se radi o sovjetskom odgovoru na najnovije americke konstrukcije. RAM ovaj ili onaj oznaka izvedena je na Zapadu od imena sovjetske vazduhoplovne baze Ramenskoje, a RAM-ovi nanizani po oznakama, brojcanim ili slovnim, iznedrili su labudove pesme sovjetske vazduhoplovne industrije, avione Su-27, MiG-29 i Su-25.
Sto se jednog od RAM-ova tice, Flankera, znalo se da se radi o pandanu americkom F-15, ali se znalo i za teskoce tokom pocetka serijske proizvodnje, negde 1984. godine i problemima i kasnjenju u uvodjenje u redovnu sluzbu, naoruzanje sto bi se reklo.
Orion je izravnao na 13,500 stopa kada je Flanker, sada udaljen izmedju 5 i 6 km zaokrenuo u levo i nestao iz vida dok je zaduzen za radare u Orionu pokusavao da ga prati.





Neuspesno iz nekog razloga: samo nekoliko minuta kasnije Flanker se pojavio otpozadi i postavio se takoreci u formaciju sa Orionom, leteci sa njegove leve strane.
Posada Oriona je bila presrecna: pruzila se prilika da se naprave ciste fotografije novog i nepoznatog aviona.
Ipak, dogadjalo je, tacnije pocinjalo da se dogadja nesto cudno: Flanker je prilazio sve blize i blize, sve dok mu krilo nije od krila Oriona bilo udaljeno samo 2 metra. Niko od Norvezana, a bice i od NATO savremenika do tada nije sa te udaljenosti, u vazduhu naravno, video bilo koji sovjetski avion, obaska sto je stvar sada postala vise nego opasna po svim vazduhoplovnim uzansama.
Flanker je tada ukljucio naknadno sagorevanje i naglo povecao brzinu izletevsi ispred Oriona, zatim ostro skrenuo u levo presecajuci mu put i pokazavsi stomak sa sve raketama podvesenim ispod krila, da bi se potom na zaprepascenje Norvezana pojavio sa njihove desne strane.


Da je bilo tesno, bilo je.



Flanker je proleteo tako da su mu se izduvnici motora nalazili na manje od 2 metra od elisa Orionovog motora broj 1 i vise nije bilo sumnje da je svet dobio jos jedan incident: Salvesen je obavestio kontrolu o tome sta se dogadja, sve u nadi da se sovjetski avion nece vise vracati.
Kontrola ga je bas utesila: obavestila ga je da se Flanker upravo vraca i da nailazi otpozadi sa desne strane.
Salvesen je ispustio stajni trap pokusavajuci da sovjetskom pilotu da do znanja da treba da ostane podalje na sta se ovaj nije obazirao nego se ponovo postavio sa desne strane, nosom tik uz motor broj 4, drzeci Norvezane u sasvim opravdanom i utemeljenom strahu od sudara. Pri tom se setao popreko sa jedne na drugu stranu Oriona demonstrirajuci zavidne manevarske sposobnosti, ali i hladnokrvnost i vestinu pilota.
Koliko su stvari otisle daleko videlo se kada je, na udaljenosti manjoj od 5 metara sovjetski pilot podigao obe ruke pokazujuci da ume da vozi bez ruku.
Posle nekog vremena, Flanker se prevalio na krilo i obrusio prosavsi samo nekoliko metara od vrha desnog krila Oriona. Tokom tog manevra ponovo je aktivirao naknadno sagorevanje i za nekoliko santimetara se zeznuo: svojim desnim vertikalnim stabilizatorom zakacio je vrh jednog kraka elise motora broj 4.
Orion je poceo da podrhtava, a komadici polomljene elise probili su trup Oriona pruzajuci posadi priliku da cuje sistanje vazduha koji napusta kabinu. 
Motor broj 4. je odmah utuljen, poslata poruka kakva se vec salje u nuzdi, a avion se spustio na visinu od 10,000 stopa.


Ostecenje.

Posada je pronasla otvor, tacnije prorez duzine oko 25 cm na trupu, a jedina zrtva u unutrasnjosti kabine je bio pravi pravcati usisivac prasine kojim je Orion bio standardno opremljen.


Zrtva. 
Usisivac za prasinu, pravi pravcati, High Tech i sigurno jedan od razloga za izgubljen Hladni rat: znati napraviti avion kao sto je Su-27, a ne uspeti napraviti usisivac koji nece da lici na tenk i koji ce moci da usisava prasinu i jeste dobar razlog da se ne uspe sa pricama o boljoj i srecnijoj buducnosti.

Orion je naravno krenuo pravo ka norveskoj obali: dostigavsi je, bio je predmet razgledanja 2 F-16 koji su podignuti na znak uzbune i koji nisu nasli vidljive znake drugih ostecenja.


Povratak kuci.

Za sletanje u nuzdi odredjen je Banak, najblizi aerodrom: avion je bez problema sleteo, a iz njega se iskrcala posada koja nije krila olaksanje, kako su tvrdili prisutni svedoci.
Osoblje 333. skvadrona kome je inace pripadao predmetni Orion je jos mesecima kasnije pricalo o Flankeru koji se iznenada pojavljuje i presrece avione u redovnom patroliranju, ali se – ako se radilo o istom avionu – desavanja tog septembarskog dana 1987. godine nisu vise nikada ponovila i proci ce godine pre nego sto se nekom od norveskih patrolnih aviona u tom podrucju pruzila prilika da vizuelno identifikuje neki od komsijskih aviona.
Samo sto su komsije u medjuvremenu promenile zastavu i oznake na avionu.
I ne samo to.
Ovaj incident u vreme kada se dogodio nije postao pravi incident: incidentnost je gurnuta u stranu skoro pa senzacijom koju je izazvao medjunarodni debi novog sovjetskog borbenog aviona.
Ostace verovatno zauvek nepoznato kako je doslo do toga da se tradicionalno zesce kontrolisani sovjetski piloti otkace u meri u kojoj se otkacio nepoznati pilot Flankera oznacenog crvenim brojem 36 i za koji se utvrdilo da pripada 941. lovackom puku stacioniranom nedaleko od Murmanska, na aerodromu Килпъявр ili Kilpajavri kako su ga zvali Finci.
Na stranu to sto je svet jos uvek pamtio KAL let broj 007, majora Genadija Osipovica i Su-15.
Avion vidjen iznad Barencovog mora definitivno nije bio Su-15; bilo je to nesto sasvim novo i nesto sto je dokazalo da spirala trke u naoruzanju dobija svoj logicni i jedino moguci nastavak.
Zadnji tehnoloski trzaji CCCP-a, a ne treba zaboraviti da je ciklus razvoja modernog borbenog aviona kao sto je Su-27/Flanker zapoceo jos krajem sezdesetih godina, doneo je i rezultat.
Sovjetski savez je uspeo, kao poslednji potez vec davno izgubljene tehnoloske trke da nizom pre svega aerodinamickih resenja dostigne, a u nekim elementima i nadmasi savremenu generaciju odgovarajucih americkih borbenih aviona, pre svega F-15. Zaostajanje u elektronici vise nije moglo da se nadoknadi, ali je danas zaboravljeno inzenjersko dostignuce koje je tada privuklo opstu paznju. Sovjetski inzenjeri su uspeli da primenom klasicnih, mehanickih, danas bi se reklo hardverskih resenja, postignu pa i dobrano nadmase zapadna i na elektronici zasnovana resenja koja su se ticala promene i broja promena rezima rada modernog avionskog motora u jedinici vremena.
U jednom su se, zacudo, svi zapadni strucnjaci slagali: ponasanje sovjetskog pilota u susretu sa norveskim avionom objasnjavali su novostecenim samopouzdanjem sovjetskih pilota kojima je posle duzeg vremena ponovo dopala u ruke konstrukcija koja je mogla da se meri sa zapadnim ne samo tamo gde je bio vazan broj, nego i tamo gde se konacno moglo jedan na jedan sa sve profesionalnom vestinom koja se – sve ideologije na stranu – i ocekuje od pripadnika ratnog vazduhoplovstva svetske velesile broj 2 ili 1.
Kako kad.
U ta vremena danas vec zaboravljenog Hladnog rata, zaboravljenog breznjevljevskog sivila koje je postalo takodje zaboravljeni zastitni znak jednog doba kada je sve bilo sivo, ali i doba u kome je Amerika gubila neke ratove koje je danas takodje uspesno zaboravila.
Ostalo je istorija: debitant Flanker je postao Su-27, sovjetski avioni su dobili svoja prava imena i prestali da budu tajna, a ovaj avion ce i dandanas ostati nada jedne klinicki mrtve nekada mocne vazduhoplovne industrije jedne jos mocnije drzave koja se urusila izmedju ostalog i pod nepodnosljivom tezinom hiljada i hiljada borbenih aviona koji – svi zajedno i na srecu – nisu mogli da se suprotstave najobicnijim – farmerkama.
Coca Colu da ne pominjemo.
Talambasanje takozvane nove Rusije i njenih vlastodrzaca, vlazne snove balkanskih rusoljubitelja da ne pominjem, zelju da se nastavi da glumi svetska sila, odrzavaju krpezi nastali na usamljenom avionu koji je davne 1987. godine odigrao svoju prvu i poslednju igru.
Sam, kako i dolikuje.
Dakle, hommage za Su-27.
 

Vojvoda Putnik, ali ne onaj vojvoda Putnik.
Pocetkom marta 1943. u sred severnog Atlantika konvoj SC-121 koji je plovio iz Amerike za Englesku i u kome se nalazilo 59 brodova je prezivljavao teske trenutke. Vucji copor nazvan Westmark, nekih 17 podmornica ga je spopadao danima. Pratnja, americka eskortna grupa A3 je imala problema sa veoma losim vremenom, rasturila se, bilo je problema i sa opremom.
Imao je problema i jugoslovenski parobrod Vojvoda Putnik natovaren sa 7900 tona brasna.
Bahia Blanca (13. decembar 1942.) – New York (23. februar 1943.) – Loch Ewe – London.
8. marta odmah posle svitanje brodu je kao posledica nevremena otkazalo kormilo.
Zaustavio se, postao je straggler, obelezen, sam.
Negde na oko 600 NM jugoistocno od rta Farewell
Ima li sta tuznije od broad koji se zaustavlja i gleda kako ostali nastavljaju put i nestaju.
U 14.05 podmornica U-591 kojom komanduje dvadesetsedmogodisnji Kapitänleutnant Hans-Jürgen Zetzsche opazila je usamljenika i napala ga: u 16.21 je primljena radio poruka sa Vojvode Putnika da brod tone, a iz dnevnika podmornice se saznalo da je napad morao da bude prekinut jer su se pojavili avioni.
Mladi Kapitänleutnant, koji se taman spremao da izroni i posao zavrsi topom, odustaje i odlucuje da saceka noc.
U 21.19 lansiran je poslednji torpedo koji je posle 3 minuta pogodio, ali je podmornica morala da brzo bezi jer su se priblizavali brodovi pratnje. U odlasku, zabelezeni su nesumnjivi zvuci tonjenja broda. 
Niko od 44 clana posade Vojvode Putnika nije preziveo.

Mario Petrić, zapovednik, Cavtat, 1899. 
Nikola Beussan, prvi oficir (kapetan duge plovidbe), Dubrovnik,1908. 
Nikola Bojanić, drugi oficir, Dubrovnik, 1910. 
Aleksandar Brinić, treci oficir ,Budva, 1919. 
Ivan Pintarić, radiotelegrafist, Knin, 1911.
Stjepan Bobić, vođa palube, Iž Veli, 1900. 
Vicko Andreis, kormilar, Vela Luka,1909. 
Jerko Gojanović, kormilar, Šibenik, 1913. 
Alfred Juričić, kormilar, Baška Voda, 1922.
Kazimir Konatić, kormilar, Iž Veli, 1910.
Mate Lučin, kormilar, Drvenik, 1902. 
Mate Legac, kormilar, Starigrad, 1907. 
Dragutin Žeželić, kormilar, Rijeka, 1922. 
Ivan Selestrin, mornar, Kukljica, 1909.
Gašpar Vranković, mornar, Ražanac, 1921.
Vođa stroja, Ivan Jurišić, Rijeka, 1904. 
Stjepan Fajs, prvi strojar, 1913. 
Veljko Stojanac, drugi strojar, Dicmo, 1918. 
Nikola Štetić, treci strojar, Split, 
Krsto Dunić, ložač, Lukoran, 1906. 
Viktor Gršković, ložač, Preko, 1910. 
Mate Ljuština, ložač, Preko, 1903. 
Ante Parčić, ložač, Krk, 1913. 
Andrija Radić, ložač, Šibenik, 1904. 
Ivan Starčević, ložač, Fužine, 1899. 
Krsto Šimac, ložač, Lukoran, 1899. 
Šime Vukić, ložač, Triblje, 1906. 
Božo Zurak, ložač, Dragove, 1921. 
Petar Mirković, ugljenar, Гевгелија, 
Šime Alivieri, mazač, Poljana, 1909.
Mate Brnabić, mazač,  Krk, 1905. 
Nikola Šarin, sobar 
Ivan Mandić, drugi sobar, Brbinj, 1907. 
Milan Bralić, kuvar, Starigrad, 1912. 
Marko Perdija, drugi kuvar, Korčula, 1915.

Pomorci.
Jugoslovenski.
Sa jugoslovenskog broda PB Vojvoda Putnik
Jugoslavenski Lloyd AD, Zagreb
Maticna luka Split
5,879 GRT
Izgradjen 1916, Nortumberland Shipbuilding Co. Ltd, Howden-on-Tyne kao Kerry Range za Neptune Steam Navigation Co. Ltd (Furness, Withy & Co. Ltd), Liverpool, 1919. prodat u Kanadu kao Blossom Heath, Steam Navigation Co. of Canada Ltd, Montreal, od 1922. vije jugoslovensku zastavu.

Akbari, Syed Moonis Hassan, 22, drugi radiotelegrafist, Merchant Navy
Fishlock, Hubert Lawrence Dunford, 21, kormilar, artiljerac, Royal Navy
Jones, Edward, 20, artiljerac, British Army
Kelsey, Thomas Alfred. 32, artiljerac, British Army
Long, Ronald Charles, 21, artiljerac, British Army
Saunders, Herbert, kormilar, artiljerac, Royal Navy
Simons, John Frederick, 31, kormilar, artiljerac, Royal Navy
Slaney, Sydney Charles, 29, mornar, artiljerac, Royal Navy
Williamson, John William, 26, artiljerac, British Army

Ostalo, onako kako to vec moze da ide: Kapitänleutnant Hans-Jürgen Zetzsche preziveo je ranjavanje kada je podmornicu U-591 koja je tek isplovila iz Sen Nazera ulovio jedan Liberator i vise nije plovio, iz zarobljenistva je pusten 1947. godine i postao uspasan deo uspesnog PR tima uspesne ESSO (EXXON) korporacije, OOUR Hamburg.
Umro je 1991. godine.
Vojvoda Putnik je bio poslednji od ukupno 5 brodova koje je potopio.
Podmornicu U-591 su jula 1943. potopili americki avioni u blizini brazilske obale pri cemu je 19 clanova posade poginulo, a 28 zarobljeno.
Danas u Hrvatskoj mozete naci ili nepominjanje Vojvode Putnika ili pominjanje nesretne sudbine broda i pod obavezno njegovog nesretnog imena.
Kao da bi se bilo sta promenilo da se brod zvao Emma, Nordkap, Bribir, Srbija, Hrvatska….
A radi se samo o jugoslovenskom brodu Vojvoda Putnik koji je potopljen sa celokupnom posadom i teretom na putu iz Amerike u Evropu.
U sred jednog velikog rata.
U Srbiji ga uopste nece pomenuti.
I siguran sam da bi vojvoda cije ime je brod nosio bio veoma nezadovoljan time, bez ikakvog posebnog razloga, samo onako kao gospodin covek od (dobrog) ukusa.
Onima sa ona dva spiska gore bi i onako bilo svejedno.

Bozo Ljumovic i Milovan Djilas, verovatno medju najzasluznijima za uspeh onog julskog ustanickog cuda u Crnoj Gori, prijatelji i drugovi, komunisti do kostane srzi, izgurali rat do kraja, visokih cinova.
Ljumovic, prvi komunist Crne Gore, zaglavio je uredno Goli, 8 godina, Djilas svojih mitrovackih 9, i - vec negde sedamdesetih, susret na ulici sa momentalnim uzajamnim prepoznavanjem.
Posle 20 godina.
Svedoci tvrde da se prvi oglasio Djilas, vec vise puta opecen neprepoznavanjem na ulici od strane takvih moralnih gromada kao sto su Ivo Andric ili Marko Ristic.
Preko ulice je odjeknulo:

- Bozo, poznajemo li se?
Sa momentalno vracenim principijelnim odgovorom:
- Ne poznajemo, Milovane.

Nikad miljenik stampe kao izvikani Paton ili Helsi, tihi Amerikanac.

Raymond Ames Spruance
(1886 – 1969)



Tihi covek iz Baltimora, mornaricki oficir od uredne i nicim pomucene karijere, u Evropi bi se to zvalo dobro vaspitano i uredno skolovano dete iz gradjanske porodice.
Pripadao je ljudima koji su Ameriku izveli na takozvanu globalnu scenu.
Onako kako se na tu scenu vekovima izlazilo: brodovima, mornaricom.
Mornaricom kakvu svet do tada nije video, mornaricom kakvu je mogla da izgradi samo Amerika, dok je jos bila mlada. Mornaricu kojoj su se i saveznici podsmevali i koja se mnogo zbog toga ljutila. Secam se zgrozenosti i besa jedne holivudske filmske zvezde, mislim da je u pitanju bio Douglas Fairbanks, koji je na licu mesta prisustvovao izvrsenju komande Prvog Lorda ne znam vec cega da se jedan od onih mnogo opasnih PQ konvoja za CCCP rasturi i da spori i nezasticeni teretni brodovi pokusaju da se svako za sebe probiju do Murmanska kroz uzase Arktika i neprestanih nemackih napada. Ispostavilo se da je Prvi Lord ozbiljno bolestan u glavu – da ne gresimo dusu, covek je imao tumor na mozgu – ali su pripadnici americke mornarice poceli ozbiljno da se pitaju nije li vreme da mornarica zemlje koja nedeljno porine jedan nosac aviona i kojoj treba 4 dana da to isto uradi sa teretnim brodom od oko 7,000 tona konacno pocne da se ponasa kao prva.
Posto vec jeste bila prva.


Najveca koncentracija vojne i tehnoloske moci na planeti: ljudi danas, zasuti avionima i kamionima, zaboravljaju da je mornarica bila mozda najveca – najskuplja sigurno – koncentracija svake vrste moci kroz istoriju covecanstva. Ova tri coveka su kumulacija svega sto je covecanstvo postiglo od kako je prvi cupavi i u koze zamotani uzjahao deblo.
Nimitz, King, Spruance….

Spruance nije galamio, nije se fotografisao, nisu ga opsedali novinari.
Tihi covek je, samo, bio tamo gde su se stvari dogadjale: kod Midveja u leto 1942. kada je svetu ocajnicki trebala jedna – bilo kakva – pobeda, kada je Crvena Armija glavom bez obzira bezala prasnjavim i vrelim donskim stepama, a Britanci se oprastali od Sueckog kanala. Cudno, Midvej danas niko ne nabraja u popularnim nabrajanjima. Ono, Staljingrad, El Alamein i Guadalcanal su se poklopili nesto kasnije iste te 1942. godine i oznacili tacku u vremenu od koje se WW2 preokrenuo, ali isti taj Midvej je izneo niko drugi nego admiral po imenu Raymond Spruance. 
Nevojnickog uzgleda, bez cigare koju zvace, ni nalik na sliku admirala kakvu nam danas slikaju.
A bio je veliki pomorac, jedan u nizu ljudi koji pocinje jos od Temistokla; ipak, nekako najvise podseca - ne znam po cemu, na stranu takozvane taktike i ostale vojnicke gluposti - na one velike holandske borce na moru.
Michiel Adriaenszoon de Ruyter, Maarten Tromp...


Sa stabom…


Sa clanom porodice. Sin.
Podmornica je japanska, I-401

Danas, u modernim pisanjima i prepisivanjima istorije, ovog tihog coveka kritikuju, zameraju mu ovo ili ono, pametuju, zaboravljajuci da je tih junskih dana 1942. bio sam i da su odluke bile na njemu.
Prave, ispostavilo se.
I bio je svuda gde je trebalo da se radi i uradi. Sve do Okinave.
Mornaricu je napustio 1948. skrajnut na mesta kao sto su nacelnik ove ili one obrazovne ustanove; da dobije cin admirala admirala sprecio je, sapleo, niko drugi nego Halsey.
Onaj isti Halsey koji je 1944. kod zaliva Leyte kao som, somina jedna, progutao japanski mamac i pojurio na sever.
Ostavljajuci tihe ljude poput ovog coveka da se bore i izbore.
Oni su njemu i njemu slicnima ostavili novine i novinare.
Mali prodavac cipela iz Misurija mu je dodelio mesto ambasadora na Filipinima.



A kakvu god istoriju da izmisle, Raymond Spruance i njemu slicni, ostace slika jednog sveta i jedne Amerike pre svega, slika tihe pouzdanosti i – svidjalo se to nekome ili ne, uklapalo se ili ne u takozvane standarde moderne i ostalih istorijskih nauka – slika ljudi svesnih da posao koji obavljaju vodi nuzno u smrt neke druge ljude.
A da su takozvana slava, popularnost i ambicija samo kolaterala, nikako cilj.
I da postoje poslovi koje treba obaviti najbolje sto se moze, zna i ume.

Jos jedan tihi Amerikanac.
Omar Nelson Bradley
(1893 – 1981)


Kako moze da izgleda general.


Za razliku od evropskom oku tako dragog pravog generala.

Ili:

Bradley…


… i jedan od slikanih: Rommel, na primer…

Uciteljsko dete koje je osetilo besparicu i svaku drugu nemastinu, Missouri, rano bez oca, selidbe, ali – sto se ne bi reklo po fotografijama – i dobar sportista, sto je naravno potpuno nevazno osim za novopisace nove istorije koji danas pisuci o njemu to ne zaborave da obavezno pomenu.
Malo je i poradio kao metalski radnik pre nego je zapoceo, tamo gde treba, u West Pointu, oficirsku karijeru.

Za WW1 nije stigao na vreme, izmedju dva svetska rata karijera oficira jedne veoma male kopnene vojske jedne zemlje koja na kopnenu vojsku i nije bas previse polagala.
Sve dok se nije nasla pred urgentnom potrebom da stvori, organizuje i naoruza milionsku vojsku i posalje je preko sedam mora.
Nema nista generalsko u izgledu ovog coveka: neugledan, uniforma mu stoji k'o piletu sise, vecito je u pozadini, iza likova kao sto je izvikani George Patton. Ono, jeste da je Patton jedno vreme cak i pretpostavljeni Bradley; to se veoma brzo menja, rat dolazi po svoje pa komanda ide Bradley i WW2 dobija jednog od velikih generala.


MacArthur je nosio lulu od kukuruznog klipa, Patton se nije razdvajao od ovog kaubojskog revolvera sa sedefnom ili od cega vec drskom, Montgomery je polagao na negeneralsku garderobu i duplirane znake na kapi….
Bradley se samo oblacio.

Bradley je svuda; za razliku od vrhovnog, Ajzenhauera, koji mora da se sa saveznicima kao sto su Britanci bavi jos malo pa pravom diplomatijom, on je sa njima u takoreci svakodnevnom dodiru. I – trpi sve sto se da istrpeti; svedoci kazu da mu je samo jednom pukao film; onda kada je jedan od onih koji su voleli da se slikaju, Montgomeri, odrzao konferenciju za stampu na kojoj je objasnjavao kako je on i samo on spasao Amerikance u zimu 1944, tokom poslednje nemacke ofanzive na Zapadu.
Bradley je tih i neprimetan, ali ako samo pazljivije pogledate razvijanje operacija na Zapadnom frontu, od iskrcavanja u Normandiji do kapitulacije Nemacke, videcete da je to covek koji radi, koji je prosto-naprosto uvek tu gde treba i onako kako treba.
Na brdovitom Balkanu bi rekli da je kadar stici u uteci i na strasnom mestu postojati...


Kolege i saveznici: sa marsalom Konjevom i primopredaja poklona.

Bez velikih gestova, gromovitih izjava koje se pamte i koje stampa rado citira.
Ovaj tihi covek je sve ono sto jedan general nije niti po izopacenim evropskim standardima treba da bude, ali su operacije koje je on vodio bile toliko uspesne da ih je dosadno nabrajati.
Nije dzabe organizacija moderne – misli se na WW2 - americke pesadijske divizije uporedjena sa industrijskim preduzecem. Ovo preduzece je imalo za cilj samo jedno: da obavi posao i postigne ono dosadno americko – vratiti se kuci.


Velika (zapadno) evropska trojka: Ike, Monty i Bradley, jedini bez nadimka za stampu.

Amerika se nije vratila kuci, Bradley je karijeru nastavio i posle WW2, postao prvi nacelnik ujedinjenih generalstabova Amerike, ali – nije islo: ovaj covek je bio presposoban za vasingtonska vremena jednog Trumana. Meriti ga danasnjim, takozvanim novim citanjem istorije, jednostavno nije u redu.
Kao pas macku mrzeo je i suprotstavljao se poraslim apetitima necega sto ce samo par godina posle njegovog povlacenja Ajzenhauer da nazove imenom vojnoindustrijski kompleks, a na samu pomisao da vojnicima budu prepustene politicke odluke ili da oni sami posegnu za njima, pa – podnosio ostavku.
Pravu.
Napisao je i memoare iz WW2 – objavljeni su i u Jugoslaviji pocetkom pedesetih – i dobro ih je napisao.
Za razliku od tolikih drugih Persil generalskih memoara, ove nije napadao skoro niko: a i zasto bi, kada je sam Bradley sebi, pisuci ih, dao zadatak da budu razumljivi i zadnjem vojniku pod njegovom komandom i da iz njih moze da vidi zasto je brdo na koje je, kroz blato i dim, poslat da se popne sa velikim izgledima da izgubi zivot – bas to brdo, a ne neko drugo.
Neugledan i tih, kakav je vec bio, znao je – kao jedan od retkih – cenu kojom se u ljudskim zivotima placaju one strelice na kartama tako drage proucavaocima.
Znao je i ziveo tako da slava nije cilj za one kojima je dato da ljude vode u rat, bas kao sto je i shvatao da je uspeh i ljude iz rata vraiti.
I sve vrste trka i dostizanja ciljeva na kojima se – kada se dostignu mere hiljadama ljudskih zivota – ostavljao je onima koji su voleli da se slikaju.
I koje su voleli da slikaju oni koji od generala prave filmske zvezde i simbole za neke sasvim druge namene.
I – ovaj tihi Amerikanac sigurno nije bio covek koji bi razumeo filmove kao sto je Independence Day.

шумидер-модер wrote:
Napisao je i memoare iz WW2 – objavljeni su i u Jugoslaviji pocetkom pedesetih – i dobro ih je napisao.

Za ovo nisam znao. A knjigu kupujem, i meni je ovaj general vrlo zanimljiva figura.

генерали су господа живэ ко у лою 
за ныхову славу войник дае главу свою
за ныхове эполете и лампасэ златне 
а они кад рат се сврши говнима му платэ

Zezanje na stranu, generalski memorari su cudna rabota: imas kod cuvenog Guderijana, onog munjevitog, podatak da je jednog novembarskog dana 1941. temperatura na prilazima Moskvi pala na minus 78 stepeni Celzijusa i da zato eto...

Kao takozvani istorijski dokument malo vrede, osim po neke crtice iz svakodnevnog zuvota, kao na primer one Zukovljeve da je za vreme borbi oko Moskve u 16 dana spavao svega 2 sata, a krepio se povremenim gutljajima konjaka.
Jer, kaze, konjak je bolji od votke koja uspavljuje.
Bredlijevi su stvarno jedni od boljih, sto bi se reklo napisani bez pretenzija da se dokaze da pobede u ratu ne bi bilo da se autor nije zauzeo.

A kurioziteta radi, citanja su zaista vredni memoari iz vremena Revolucije nikog drugog nego komandanta one cuvene 1. konjicke armije, one Babeljeve, Budjonija inace onako slavno nesposobnim tokom WW2.
Pisao ih je, sumnje nema, niti moze da bude, i to majstorski, neki jadni ghostwriter cije ime nikada necemo saznati, dolicno su sovjetski potemkinizirani, ali vredni citanja u svakom pogledu.
I takodje prevedeni kod nas u ovoj istoj vojnoj biblioteci u kojoj si iskopao Bredlija 

John C. Woods



Ten men in 103 minutes. That's fast work.

Ovu izjavu danas poprilicno cesto navode prigovarajucim tonom moderni humanisti sa sve protivnicima smrtne kazne, aktivistima nevladinih organizacija, drustava za zastitu zivotinja, prava svakojakih manjina, od etnickih do seksualnih i svih ostalih prava.
Izjava se inace odnosi na posao vesanja, besenja top ten nacistickih glavesina pravosnazno osudjenih na sudjenju u Nirnbergu.
Cudni su putevi istorije coveka: dzelat, koji je skupa sa dobrovoljcem, vojnim policajcem po imenu Joseph Malta, obesio preko 100 ljudi u vreme kada je svetu preko glave bilo ne samo nacista nego i Nemaca – sudjenje je uostalom bilo i napor da se napravi razlika – simbol je svega cega se takozvani moderni senzibilitet uzasava.
Ipak, kroz ovog coveka je progovorila neka ljudska pravda, nesavrsena kao i sve ljudsko, ali ipak pravda.
U vreme kada je dobar deo sveta smatrao da je u Nemackoj malo, premalo vesala i da je mrtav Nemac jedini dobar Nemac.
A ovaj opskurni pripadnik americke armije je na neki cudan nacin bio – floskule o pravdi na stranu – oruzje odmazde, one narodske, nemilosrdne i sirove; stajao je na braniku vrednosti koje danas negiraju njegovo zivotno delo.
Ili je samo uradio onaj cuveni prljav posao, omogucivsi tako ciftama svih fela da im savest  ruke ostanu ciste, a pravo  na palamudjenje i sva druga pazena i mazena prava netaknuto.
Prava koja se nesto nisu vazila niti bila na ceni za vakta ljudi koje je John C. Woods besio:
Hans Frank
Wilhelm Frick
Alfred Jodl
Ernst Kaltenbrunner
Wilhelm Keitel
Joachim von Ribbentrop
Alfred Rosenberg
Fritz Sauckel 
Arthur Seyss-Inquart
Julius Streicher....

U Nemackoj i danas novopisaci istorije i otrivaci novih i do sada nepoznatih cinjenica, koje ce promeniti nase vidjenje istorije desavanja oko Nirnberga nazivaju  Das Recht in Siegerhand, kako se, uostalom, zove i knjiga nekog imenom Franz W. Siedler, i koja na koricama ima fotografiju narednika Woods-a.
Termini vezani za proces se sve obaveznije stavljaju pod navodnike.
Prozes gegen die deutschen “Hauptkriegsvebrecher”.
Onako diskretno.
Da se Vlasi ne dosete.

Григорий Григорьевич Нелюбов
(1934 – 1966)



Ili jos jedna varijacija na temu sta znaci biti drugi u svetu u kome je biti prvi – sve.

Pa nista: coveka koji je bio pravi drugi, po svima koji su ga poznavali vrhunskog pilota – nije dzabe izabran u prvu grupu kosmonauta – vrhunskog zajebanta i sve sto uz to ide – nema. Ne postoji.
Bas kao sto se (ne) vidi na ovoj fotografiji:


A postojao je:

Samo je fotografija malo doterana u najboljem maniru onog doba i onog, jedinog i neponovljivog CCCP-a.

Na ovoj, jednoj od onih koja je obisla svet, nije brisan:

Neljubov sedi iza Gagarina na putu ka lansirnoj rampi, po svim pravilima spreman i spremljen da uskoci ako prvi ma samo kasljucne. 
Nije kasljucnuo.
Pravi drugi drugi – German Titov – stoji sa strane.




Ovo je jos uvek samo grupa neizbeznih vojnih lica u setnji Crvenim trgom. U istoriju ce neki od njih uci samo par meseci kasnije. Neki ce iz istorije da izadju.

I posle Gagarina, Neljudov je ostao na listi za neki od buducih letova. Sve do jednog prolecnog dana 1963. godine kada je, pripit, bez dozvole, u drustvu sa jos dvojicom kolega – Anikejevim i Filatovim – uhvacen od strane patrole vojne policije na peronu zeleznicke stanice nedaleko od Zvezdanog grada: nekoliko razbijenih glava, privodjenje i partijska kazna sa iskljucenjem iz odreda kosmonauta. 
Incident je mutan, svi se slazu da je kazna bila prestroga, ali se svi slazu i da je Neljubov mogao da je izbegne da je samo pristao da se izvini kome treba. 
Neposredno umesani vojni policajci nisu pravili pitanje, neki glavonja jeste.
Nije pristao.
Da je bio pripadao pravima svedoci i cinjenica da je u odred vracen.



Da izvori potvrdjuju da je ponovo isteran zbog netrpeljivosti sekretara partijske organizacije Pavela Popovica – potvrdjuju.
Sluzi kao obican pilot lovac, vojno lice, na Dalekom istoku, propija se i propada.
Ne mogavsi da prezali izgubljenu sansu da dosegne zvezde.
Stanica Ipolitovka, Primorski kraj, Vladivostok: smrt pod tockovima voza.
Samoubistvo nije potvrdjeno.
Jedan od poslednjih svedoka koji ga je video zivog i s njim razgovarao izjavio je da mu je ovaj pred smrt rekao nesto u vezi s cim bi drugim nego sa dusom.

Zbog čega je Paton izvikani general?

Kamikaze wrote:Zbog čega je Paton izvikani general?

Zbog svega, ali da ne gresim dusu, da je rat potrajao jos recimo godinu dana mozda bismo se uverili u suprotno.
Ovako, on, Makartur i Helsi ostaju likovi koje je stvorila americka stampa, negovala njihov imidz za domace potrebe i - nista ili malo vise od toga.
U slucaju Makarrtura, da se zadrzim samo na WW2, posledica je bila direktno stetocinstvo, razbijanje napora u vise pravaca da bi se odrzala legenda o vracanju na Filipine; danas su zaboravljeni vise nego zucni protesti mornarice u vezi toga.
Sto se Patona tice, najsmesnije je sto prakticno nema sta da se kaze: isplivao u Severnoj Africi posle debakla kod Kaserina jeste - ali kao jedan od mnogih i sigurno ne najvazniji - odigrao ulogu u americkom sticanju samopouzdanja inace ozbiljno poljuljanom. Njegova harizma nastala je kao plod ocajnicke potrebe da se nadje javni pandan Montgomeriju i to je stampa uspesno uradila - americka javnost je dobila ime za naslovne strane, ime kome su mogle da se pripisu socne izreke i sve sto stampi treba.
Interesantno je da ni jedan od vrhunskih americkih ratnih izvestaca - a govorimo o mozda najvecoj postavi novinara koju je video 20. vek - o Patonu nije imao narocito misljenje, od Pajla do Hersija.
Vojno strucno sto bi se reklo - nema mnogo ni da se prica ni pripoveda; uspesi Patonove 3. armije se mogu pripisati najmanje Patonu; 3. armija se jednostavno nalazila tamo gde se nalazila i zapalo joj je da najdalje i najbrze napreduje sto u leto i jesen '44. bas i nije bilo nesto; zima i uslovna nemacka konsoidacija su promenile stvari, a cinjenica je da je Bredli bio taj kome je, diskretno, ostavljeno da vadi trnje iz one stvari.

Ipak, da ne bude zabune: velika je zasluga Amerikanaca sto su generale kao zivotinjsku vrstu postavili na svoje mesto.
Niko kao oni nije rat - mislim na WW2 - sveo na sustinu i to javno i iskreno priznao, a sustina je snabdevanje, prema americkim standardima naravno, i dometi jedne armije koja od tog snabdevanja zavisi.
Nikakva mahanja generalima, prodorima od po 100+ kilometara dnevno: u avgustu '44 je onaj ko je trebao, a to nije bio Paton, mogao do u dan tacno da izracuna kada ce morati da se - stane.
Zbog nedovoljnog snabdevanja.
Kao sto su svi koji su se pitali znali da ce stvari moci da krenu dalje tek kad se snabdevanje uredi, osposobe luke, saobracajnice, itd, itd...
I, najvaznije od svega: iz raznoraznih razloga, americki vojnik je bio cuvan, pazen i mazen, sa permanentnim zahtevom da se vodi racuna da ga se u sto vecem broju vrati kuci.
Nikakvi prodori po svaku cenu, nikakve improvizacije sa ljudima koji u ledenoj vodi prave mostove: moderna vojska ima da stane i saceka sve sto se ima sacekati da bi se islo dalje.
Ono, jebi ga, ima se - moze se, ipak je Amerika u pitanju.