USA - США - SAD

So it’s a good moment for Adam McKay, the inventive director of “The Big Short,” to enter the debate with a movie that raises the question: Is insidious destruction of our democracy by a bureaucratic samurai with the soothing voice of a boys’ school headmaster even more dangerous than a self-destructive buffoon ripping up our values in plain sight?
How do you like your norms broken? Over Twitter or in a torture memo? By a tinpot demagogue stomping on checks and balances he can’t even fathom or a shadowy authoritarian expertly and quietly dismantling checks and balances he knows are sacred?

President Reagan warned today that rejection of his Central American policy could result in ''a tidal wave of refugees - and this time they'll be 'feet people' and not 'boat people' - swarming into our country.''
In a speech at a Republican dinner here, the President defended his plan for increased military and economic aid to Latin American with a call to reject ''those who would disarm our friends and allow Central America to be turned into a string of anti-American Marxist dictatorships.''

In addressing the Central American question, the President said that ''to disarm our friends'' would produce a string of Marxist dictatorships. He continued: ''The result could be a tidal wave of refugees - and this time they'll be 'feet people' and not 'boat people' -swarming into our country seeking a safe haven from Communist repression to our south.''
The President's critics contend that there is already a flow of refugees, spurred in part by repressive measures of the El Salvador Government, which the Administration is supporting.

Роберто Вивалдели: Ко заиста стоји иза актуелног таласа миграција према САД?

Након три седмице путовања, хиљаде централноамеричких миграната стигли су у Мексико Сити, где је локална власт претворила један спортски комплекс у огроман избеглички камп. Влада Мексика је потврдила, да је већ око пет хиљада миграната прешло земљу, и да је њих 2973 поднело захтев за азил. За то време одржавају се избори у Сједињеним Државама који представљају значајан тест за председника Доналда Трампа.

Многи се у Сједињеним Државама питају да ли је овај феномен миграција 100% спонтан. Свакако, мигранти беже из земаља, попут Хондураса, у којем су насиље и репресија доживели врхунац последњих година, нарочито након војног удара 2009. године, којег је подржала администрација Обаме (и Трампова потврдила). И ово представља једну чињеницу за коју одговорност сносе и Сједињене Државе, односно њихова спољна политика, и око које би требало озбиљно да се преиспитају. Ипак, исто толико је вероватно да је миграција према јужној граници Сједињених Држава делом охрабривана, финансирана и форсирана од стране оних којемо можемо прикладно да дефинишемо као агенте провокаторе (agents provocateurs) – невладине и непрофитне организације.

Како објашњава Кели Гринхил (Kelly M. Greenhill), истраживач политике и међународних односа на Тафтс универзитету (Tufts University) у својој књизи Оружје масовне миграције – насилно исељавање, принуда и спољна политика (Weapons of Mass Migration: Forced Displacement, Coercion, and Foreign Policy), „агенти провокатори могу да измењују претње, и претворе миграције ограничених димензија у кризе широких размера, вршећи притисак или рекламирајући ванредно стање. Могу чак да охрабре мигрантске токове како би подстакли промене режима“.

У овом случају, у улози агента провокатора је невладина организација се познатим именом – Pueblo Sin Fronteras (Народ без граница, на шпанском) – коју је основала активисткиња Елвира Арељано (Elvira Arellano). Ова организација бави се координацијом и организацијом мигрантских каравана у Мексику који потичу из Централне Америке. Координатори ове непрофитне организације која је у центру ове нове кризе, више су пута наглашавали, да су мигранти укључени (у одлучивање, прим. преводиоца) и неприсиљени. „Имају могућност да се сагласе или не сагласе. Ниједна одлука није донешена без њиховог доприноса“, објашњава Нели Еспиноса (Nelly Espinoza) добровољка Народа без граница.

Деловање Народа без граница, ипак, изазвало је у Сједињеним Државама оштре критике, и од оних који су иначе склони прихватању миграната. Како подвлачи Вол Стрит Џурнал, у уредничком тексту, ,,овај лист је на страни широкогруде имиграције и азила за избеглице“. Али, када ,,миграција постане политичко оружје да би се подстицао хаос на границама, вође немају други избор него да интервенишу и заштите националну безбедност“, примећује престижни лист.

Није први пут да Народ без граница организује и координира мигрантске караване према Сједињеним Државама. Од 2010. године, организација је помогла више од хиљаду мигрантских каравана са циљем да се покуша илегални улазак у Сједињене Државе и Мексико, углавном из Хондураса и Салвадора.

Ова организација објашњава деловање на следећи начин – у основи организоване поворке је идеја – објашњавају одговорни из ње – да се ублаже опасности на дугом путовању. Народ без граница управља логистиком, и сваки појединац је одговоран за властиту опскрбу храном, водом, финансијама за транспорт, штагод је неопходно. Народ без граница ствара групе; сваку групу чини око 15 особа под једним вођом. Пет група се онда организује у један сектор. И тако је караван структуиран и одржава поредак док се група помера ка северу.

Организација, према Инфлуенс Вочу (Influence Watch), је придружена Уједињеној латинској породици (La Familia Latina Unida) и део је савеза Cara Family Detention Pro Bono Project, која је са своје стране састављена од Католичке правне миграцијске мреже (Catholic Legal Immigration Network), Америчког миграцијског савета (American Immigration Council), Избегличког и миграцијског центра за образовне и правне службе (Refugee and Immigrant Centre for Education and Legal Services) и од Америчке миграцијске адвокатске асоцијације (American Immigration Lawyers Association). Реч је о групама које све подржавају илегалну имиграцију. Ове су организације финансиране од извесног броја прогресистичких фондација, попут Фонда за отворено друштво (Open Society Foundation) Џорџа Сороша, Макартурове фондације (MacArthur Foundation) Фордове фондације (Ford Foundation) и Карнегијеве корпорације (Carnegie Corporation).

Летећи Полип wrote:@Djamolidin

Pa dobro, jel ti stvarno veruješ da je hrpa ljudi, tek tako, spontano krenula u kolonu, pa preko pola kontinenta? I to, gle čuda, baš tokom kampanje za kritično važne izbore u Americi.

William Murderface wrote:Odmah nakon pada Slobe, i to znatno. Oni sada dobijaju otprilike 20 puta manja sredstva nego devedesetih (i 20 puta manja nego što bi bilo potrebno za bilo kakvu smislenu političku akciju sličnu onoj iz devedesetih). Pritom postoji još jedan problem - ta pomoć je bila smislena samo u kontekstu istorijskog trenutka u kojem se činilo da istorija neminovno vodi ka "otvorenom društvu". Ceo taj sistem, na čelu sa samim Sorosem, je žrtva jedne prevaziđene ideološke pozicije, i zapravo ne ume da se pozicionira u današnjem svetu. Stara ideologija je propala, nove nema, oni po navici rade što su radili i ranije, ali bez rezultata.

Our new, systematic study of the 100 wealthiest Americans indicates that Buffett, Gates, Bloomberg et al are not at all typical. Most of the wealthiest US billionaires – who are much less visible and less reported on – more closely resemble Charles Koch. They are extremely conservative on economic issues. Obsessed with cutting taxes, especially estate taxes – which apply only to the wealthiest Americans. Opposed to government regulation of the environment or big banks. Unenthusiastic about government programs to help with jobs, incomes, healthcare, or retirement pensions – programs supported by large majorities of Americans. Tempted to cut deficits and shrink government by cutting or privatizing guaranteed social security benefits.

billionaires who favor unpopular, ultraconservative economic policies, and work actively to advance them (that is, most politically active billionaires) stay almost entirely silent about those issues in public. This is a deliberate choice. Billionaires have plenty of media access, but most of them choose not to say anything at all about the policy issues of the day. They deliberately pursue a strategy of what we call “stealth politics”.