ko je autor? bez guglanja!

Док је некада феминизам радио на еманципацији жена, њиховом образовању и укључивању у радни процес, савремени тоталитарни феминизам, који је овладао простором породичног законодавства у западним земљама, шаље женама поруку да је најважније да се добру удају у материјалном смислу и да након добијања деце максимално експлоатишу тог мушкарца.

Очеви у међувремену постају прави робови. Они који изгубе посао и не могу да плаћају алиментацију, одлазе у затвор. У таквим околностима, нажалост, логично је што свако мало неко од њих пукне и десе се трагедије. Оваквим системом то се само подстиче, а не решава.

Djamolidine Abdoujaparov wrote:da nije Miša Đurković?

Ima u svemu ovome jedna pouka i za američke izbore: nominujte američkog Korbina ili Korbinicu, povinujući se ispraznom klepetanju lokalnih i globalnih kvazilevih hipstera, i Tramp će trijumfovati ubedljivo! Kao što bi onomad razvalio i dedu Sandersa da je počem imao priliku. Dajte nekoga s centra, i možemo da razgovaramo. Pogledajte Hilari: uprkos ogromnoj ličnoj nepopularnosti, ona je "narodna" pobednica prošlih izbora: dobila je tri miliona glasova više od Narandžastog. Sve drugo su kobne bizarnosti američkog izbornog sistema.

Jeremija, ili o neizaberivosti teofil pančić

NE IGRAJTE SE RADIKALIZMA KOJI JE SEKSI SAMO NA NEKIM STANICAMA RADIO TVITERA NEGO NAĐITE NEKO UMIVENO I NORMALNO CIVILNO LICE (NAJBOLJE ŽENSKO!), PAMETNO, RAZUMNO I PRIBRANO I UJUTRU I POPODNE I UVEČE, POMOZITE MU DA RASTE I ONDA GA PUSTITE NA VUČIĆA

Zašto je Britanija Velika čak i kad je mala (a nikada nije bila ovako mala kao sada, i sva je prilika da će se još smanjivati, možda i teritorijalno)? Zato što je u njoj moguće štošta što nigde drugde nije, for better or worse. Evo, recimo, izbori: na njima je moguće da glasači ubedljivom većinom glasaju kao idioti i kao mudraci u isto vreme – i to zapravo uglavnom jedni te isti glasači. Kako sad to? Lepo: trijumf Borisa Džonsona je, između ostalog, produkt kolektivnog idiotizma miliona glasača, među kojima su prednjačili oni koji će od džonsonovske politike najviše propatiti. Istovremeno, katastrofalan poraz komrejda Džeremija Korbina je impresivan akt dubinske političko-istorijske mudrosti onih istih zabludelih miliona.
Pobednik nas na ovom mestu ne zanima, neka se njime bave "spoljnopolitički komentatori". Gubitnik nas, pak, zanima iz razloga naposletku i dubinski ovdašnjih, ali ćemo do ovih krajeva doći zaobilazno, u vrlo širokom luku.
Zašto je, dakle, Laburistička stranka pod Korbinom spektakularno izgubila izbore? Nisu li se bili stekli svi uslovi da konzervativci odu: vladaju već dugo i ne baš uspešno, i njih i zemlju pod njima potresaju svi mogući skandali, Boris Džonson je fotorobot arogantnog šarlatana (mada ne bez nekog bizarnog šoumenskog šarma – otprilike kao Tramp koji je čitao knjige), Bregzit se pretvorio u mešavinu tragedije i farse, društvo je sve dublje podeljeno na sve nezdravije načine... Idealna situacija za kredibilnu opoziciju da preuzme stvar u svoje ruke. Ali, ona nije i ne može da bude oličena u opskurnom, dosadnom, metiljavom (a opet i – opasnom!) čiči koji je kroz sve decenije svog bezveznog političkog aktivizma podržavao sve moguće "progresivne" diktatore i tiran(ij)e, od sovjetskih preko trećesvetskih, islamističkih i kojih god već – važno je samo da su protiv tzv. Zapada. Korbinova politička agenda suštinski nije reforma i humanizacija sistema, nego njegovo radikalno ukidanje. Okej, ima i toga, ali to se onda zove revolucija; pogledajte kako je, recimo, to Lenjin rešio. Samo što Engleska nije isto što i Rusija. Šta se, dakle, hoće reći? Kao beslovesni i štetni politički radikal, Korbin može udobno da egzistira na margini, pabirčeći jalovo divljenje bradatih frikova što rondaju po "marksističkim knjižarama" Kemdena, ali ako ga postavite na centar pozornice uništiće sve čega se dohvati, naposletku i sebe.
Pa dobro, kako je onda Korbin uopšte dospeo tu gde jeste? Na talasu slabo artikulisane "antiestablišment" pobune dela laburističkih članova i levo orijentisanih glasača. Šta je bila ideja? Prekinimo s kompromiserima i mlakonjama (Blerom i blerovskim zagovornicima tzv. Trećeg puta, koji su inače više puta relativno lako dobijali izbore) koje su razvodnile, kompromitovale i naposletku izdale Svetlu Ideju i poverimo svoju političku sudbinu u ruke nekome ko najmanje liči na njih! Jer to, jel’da, naši glasači hoće. Međutim, "naši glasači", izvan užeg i neširivog kruga indoktriniranih, to baš izrazito neće, i Korbin se pokazao potpuno neizaberivim, ne zbog lične harizme na nivou peteljke od gnjile kruške, nego zato što je "korbinizam" po naravi stvari odbojan svakome osim samim vernicima korbinizma. Da nije tako, Korbin bi možda izgubio, ali tek u foto finišu; kaže se da su ovo bili "izbori o Bregzitu", što je u izvesnom smislu sasvim tačno, ali to sa Korbinovom izbornom sudbinom nema mnogo veze: britanski je elektorat oko Bregzita podeljen otprilike pola-pola, ali protiv Korbina ih je mnogo više, sa obeju strana te podele! Smešna je teorija da je Korbin izgubio jer je "pristao na drugi referendum": pa Džeremi je "u srcu" sto puta tvrđi bregzitovac od lucprdastog Džonsona, i Britanci to odlično znaju! Među nama, kad bi se odmeravalo "evropejstvo" Džeremija Korbina i Boška Obradovića, budite sigurni da bi Boškić odneo prevagu...
Šta je, dakle, poenta? Korbin i korbinizam su izgubili jer su morali da izgube, pošto Britanci možda jesu većinski poludeli (inače ne bi bilo Bregzita), ali to ne znači da su budale. Ne možeš im, dakle, prodati priču koja je suštinski usmerena protiv svega na čemu počiva njihovo društvo i tzv. način života. Što nikako ne znači da su torijevci i Džonson bili osuđeni na pobedu: moglo ih se pobediti, ali samo napadajući ih sa (hajde, levog) centra; ovaj je, međutim, bio gotovo prazan, jer su laburisti emigrirali u pravcu Kube, Venecuele, Istočne Nemačke i drugih dražesnih destinacija. Britanci su im rekli: srećan put, ali bez nas, mi ostajemo kod kuće.
Ima u svemu ovome jedna pouka i za američke izbore: nominujte američkog Korbina ili Korbinicu, povinujući se ispraznom klepetanju lokalnih i globalnih kvazilevih hipstera, i Tramp će trijumfovati ubedljivo! Kao što bi onomad razvalio i dedu Sandersa da je počem imao priliku. Dajte nekoga s centra, i možemo da razgovaramo. Pogledajte Hilari: uprkos ogromnoj ličnoj nepopularnosti, ona je "narodna" pobednica prošlih izbora: dobila je tri miliona glasova više od Narandžastog. Sve drugo su kobne bizarnosti američkog izbornog sistema.
Okej, a gde smo "mi" u svemu tome? Jednostavnije je nego što mislite. Ne igrajte se radikalizma koji je seksi samo na nekim stanicama Radio Tvitera, i uličarske "revolucionarnosti" bilo kojeg ideološkog predznaka, nego nađite neko umiveno i normalno civilno lice (najbolje žensko!), pametno, razumno i pribrano i ujutru i popodne i uveče, pomozite mu da raste i da se gradi u javnosti i onda ga pustite na Vučića! Dok god se bavite neizaberivim ljudima i većini opskurnim i odbojnim stvarima, Džonson, pardon, Tramp, izvinite, Vučić, može da stavi prst u uvo i da peva.

Nikome ne smetaju bogatstva pevaljki ili fudbalera, ali mnogima pada mrak na oči kada su u pitanju biznismeni ili, ne daj bože, bankari. Ako je Ilon Mask od „Tesle“ sam napravio kompaniju vrednu sto milijardi dolara, pa zar nije pravo da jedan dobar deo bude njegov

Ne znamo u biologiji za virus koji od žrtava pravi parazite i hronične zavidljivce. Ali virus komunizma je baš takav: on od svojih "žrtava", a moram ovde da stavim navodnike jer taj se virus voljno prihvata, pravi ljude koji ne mogu da bez zavisti gledaju na bogatstvo onih koji su ga stekli krvavim radom i učenjem. Pa ipak, i u društvu koje još uvek ne može da preboli fiktivno nasleđe titoističkog blagostanja, ljudi bez gneva gledaju na bogatstvo pevačica ili sportista. Još samo da nauče da sa istom blagonaklonošću gledaju na plodove rada bankara ili poslovnih ljudi - i za nas bi možda i bilo nade.