Kada kažem novine...

Уводник

Љиљана Смајловић

Много се извињавамо

Кад боље размислим, нећу да браним Катарину Ђорђевић, новинарку „Политике” која је изазвала онолику срџбу „боркиња” за женска права само зато што се занимала за низак прираштај у Србији. У праву је Биљана Србљановић, то је чист фашизам.
Шта се „Политике” тиче колика је стопа наталитета? Само националисти брину такве бриге. Зар је космополити важно где се рађају деца, и што би се ту Србија гурала?
Лепо пише западна штампа да је Путин налик Хитлеру: требало је то да схватим чим је Русија почела са мерама за дизање наталитета па се, први пут у новијој историји, родило више деце него што је умрло старих.

Зато бих желела да се у име редакције извиним Светиславу Басари ако су новинари „Политике” неког навели да помисли да је „боље да нас буде више”. Ма какви боље: у праву је Басара, то би тек било зло и наопако.

Извињавам се Весни Пешић што је „Политика” патријархална. И што у јануару пуни 111 година. Лепо нам Басара јуче у „Данасу” поручује да станемо на браник старости, а не наталитета. Да смо млади као „Данас”, не бисмо НАТО бомбардовање звали агресијом, већ би се са његовим уредником Зораном Пановићем сложили да НАТО никад није бомбардовао „ниједну нормалну земљу”.
Извињавамо се и Александру Вулину што није хтео и нас да „целофанира” кад је ономад буџетским парама обавештавао читаоце НИН-а и „Печата” о 100-годишњици Колубарске битке. Прво сам се љутила, а сад видим да је Вулин у праву – „Политика” је о тој бици извештавала пре сто година, па што сад да се прави важна.
Много се извињавамо и Зорани Михајловић што је „Политика” закерала кад је она ту скоро у Закону о безбедности саобраћаја прописивала медијима како да пишу. И нека нас је Агенција за безбедност саобраћаја казнила тако што је буџетски новац за кампању „Вежи појас” дала само таблоидима. И то само онима који се штампају латиницом, и само онима који крше Кодекс новинара Србије.
Извињавамо се опозицији што је „Политика” породични лист и што не користимо реч „стока”.
Много се извињавамо Александру Вучићу што још не знамо ко нам је власник и што је пре две године обећао да ће то да истражи до краја. Такође се извињавамо и онима који су „Политику” кришом продали тајанственом власнику, ког можда нервира што се ми толико распитујемо.
Извињавамо се Јелени Милић и Петру Луковићу што објављујемо Мирослава Лазанског који их толико нервира.
Лично се извињавам Иштвану Каићу што сам му објавила само 100.000 словних знакова, а он је хтео још. Свечано обећавам да више нећу ни слова. Уједно се извињавам и Каићевом друштву у Институту за јавну политику Владимира Бебе Поповића.
Извињавам се и читаоцима што сам морала да се „извињавам” горепоменутима.
Љиљана Смајловић
објављено: 24/12/2014

Следи траг новца
Фрапирала ме је организованост и масовност хајке на једног психотерапеута и једну новинарку

Постоји једно етичко правило које важи једнако унутар фрајерске парадигме малих балканских градова као и у вестерн филмовима, а које би могло да се формулише овако: ако видиш да петорица туку једног, дужност ти је да помогнеш том једном и пре него што знаш на којој су страни они који га туку, односно, на којој је (пре)тучени. Чак и кад би ова петорица били твоји истомишљеници, а тај један неко чији су ти ставови дубоко одбојни, сама ситуација је таква да је поштено и морално (привремено) стати на његову страну. (Немам овде простора, али вреди то макар овлаш поменути: можда и најчаснији тренутак у ратовима који су пратили распад Југославије, реакција Срђана Алексића на батинање Алена Главовића имала је мање везе с чињеницом да су Срђан и Ален припадали различитим етнијама, а више са Срђановим чојством односно потребом да заштити самог самцатог човека кога бије група наоружаних хулигана.)
Искрен да будем, не интересују ме претерано теме због којих су последњих дана и недеља Зоран Миливојевић и Катарина Ђорђевић изложени јавном линчу. Иако сам лично васпитан на начин који ме је касније знао подсетити на неке ставове из „Слободне деце Самерхила” и иако је велика већина мојих добрих знаница, пријатељица и колегиница, пребацила тридесету и још увек нема деце, ником због тога не пада на памет да их у било којем смислу сматра неоствареним. Односно, иако углавном не делим Миливојевићево мишљење кад је реч о одгоју деце, као ни мишљење Катарине Ђорђевић о томе колико је важно да ли се нека тридесетогодишњакиња одазива или не одазива на вокатив „мама”, фрапирала ме је организованост и масовност хајке на једног психотерапеута и једну новинарку, нарочито јер у њиховим ставовима нема ничег радикалног. Ти ставови јесу полемични, односно, могу послужити као повод за аргументовану расправу, но, реакције на њих највећим делом су се сводиле на покушај да се њихови аутори прогласе ,,недостојним” и да их искључе из „пристојног” и ,,нормалног” света. (Генерално се у последње време као уобичајена тактика локалне псеудолеве сцене намеће дехуманизација својих опонената. Тешко је рећи да ли су свесни да тиме понављају или варирају најгоре обрасце радикалне деснице.)
Немам, кажем, ту претеран лични интерес око меритума, али заинтригирао ме је интензитет агресије те ми се наметнуло питање: Зашто? Миливојевићеви ставови по овом питању нису новост и мада је напада на њега било и раније никада нису били овако бројни и овако координисани. С друге стране, сама Катарина Ђорђевић, колико знам, није се раније бавила демографским и феминистичким темама, али се слични чланци појављују у домаћим медијима свако мало, па је опет нејасно зашто је овај конкретан текст изазвао толику буру.
Одговор је у ствари једноставан. Као што мудар човек рече, треба послушати савет искусних полицајаца којима је узречица „следи траг новца”, што је заправо исто оно енглеско „follow the money” из филма „Сви председникови људи”. Након што је крајем септембра у Београду успешно и без проблема одржана „Парада поноса”, велики део „активистичког сектора” био је приморан да се прегрупише. Прегруписавање је заправо кренуло и раније када је са Запада стигао аусвајс за уврштавање СНС-а и његових лидера међу „добре момке”, које више нико не треба да пита шта су радили у рату, пошто национализам више неће да буде етикета због које се људи – што би рекла Биљана Србљановић – дисквалификују из јавног дискурса. Одржавањем „Параде поноса” и ефикасност класичне хомофобне етикете нагло је опала, па је у недавном покушају јавне ликвидације Данице Поповић коришћен њен наводни пост са „Фејсбука” стар већ неколико месеци у коме се она, ето, усудила да уз зрнце ироније коментарише могућност да хомосексуални парови усвајају децу. У новој констелацији, нагло је скочила популарност етикети мизогиније као и етикети традиционалисте у васпитању и образовању. Полицајци духа спремно вребају коме да налепе нове етикете. Уосталом, највећи страни грантови и донацијевећ неко време стижу у сферу образовања (на шта се наслањају и социјална искљученост, равноправност полова и сродне теме). Свако имало упућен у овдашњу сцену лако ће међу предводницима напада на Миливојевића и Катарину Ђорђевић препознати локалне варијанте швајцарског банкара из оне Волтерове досетке која каже да ако видите да неко такав скаче с прозора, слободно скочите за њим, јер је на видику сигуран новчани добитак. Да се разумемо, није да у српском друштву не постоје снаге које би докинуле женску равноправност стечену у СФРЈ и које би уназадиле образовање (од увођења креационизма у школе па надаље), но, повика на Катарину Ђорђевић и Зорана Миливојевића не чини ништа у борби против таквих снага. Напротив.
*Писац и новинар
Мухарем Баздуљ
објављено: 25.12.2014

William Murderface wrote:Karton vinjaka za onog ko mi objasni smisao boldovanog pasus. Čitao sam, čitao i čitao i nisam uspeo da skontam.

Одговор је у ствари једноставан. Као што мудар човек рече, треба послушати савет искусних полицајаца којима је узречица „следи траг новца”, што је заправо исто оно енглеско „follow the money” из филма „Сви председникови људи”. Након што је крајем септембра у Београду успешно и без проблема одржана „Парада поноса”, велики део „активистичког сектора” био је приморан да се прегрупише. Прегруписавање је заправо кренуло и раније када је са Запада стигао аусвајс за уврштавање СНС-а и његових лидера међу „добре момке”, које више нико не треба да пита шта су радили у рату, пошто национализам више неће да буде етикета због које се људи – што би рекла Биљана Србљановић – дисквалификују из јавног дискурса. Одржавањем „Параде поноса” и ефикасност класичне хомофобне етикете нагло је опала, па је у недавном покушају јавне ликвидације Данице Поповић коришћен њен наводни пост са „Фејсбука” стар већ неколико месеци у коме се она, ето, усудила да уз зрнце ироније коментарише могућност да хомосексуални парови усвајају децу.

Одржавањем „Параде поноса” и ефикасност класичне хомофобне етикете нагло је опала, па је у недавном покушају јавне ликвидације Данице Поповић коришћен њен наводни пост са „Фејсбука” стар већ неколико месеци у коме се она, ето, усудила да уз зрнце ироније коментарише могућност да хомосексуални парови усвајају децу.

U jednome od davnih interviewa (kasnije često citiranih, posebice, u Cahiers du cinema) John Wayne je, na pitanje o tomu što je naučio iz westerna, lakonski odgovorio: „Nešto posve jednostavno: ako u mračnoj uličici vidiš kako trojica tuku četvrtoga, trebaš pomoći onome kojega tuku, čak i ako je, možda, gori od ove trojice“. Ono u čemu je Duke  (uza svu svoju poslovičnu reakcionarnost) superioran brojnim suvremenim moralizatorima nalazi se na samome kraju formulacije; pretučenom treba pomoći čak i ako je, inače, zločinac, jer ljude naprosto ne treba tući (ili, u Wayneovu poimanju, barem ih ne treba tući u ne-viteškim uvjetima – dopušteno je samo premlaćivanje u omjeru 1:1).

sejlor wrote:

William Murderface wrote:Karton vinjaka za onog ko mi objasni smisao boldovanog pasus. Čitao sam, čitao i čitao i nisam uspeo da skontam.

Kaže Zduljba da su se ranije dobijale pare sa Zlog Zapada da se priča o tome kako su LGBT prava ugrožena, ali sad je održan Prajd, što prema logici sirotog Muharema znači da LGBT prava više nisu ugrožena i da strani centri moći(tm) više neće davati pare za to. Onda, kaže Bazdulj, aktivisti i ostali moraju da traže novo uhlebljenje, tj da izmišljaju nove nepostojeće probleme kao što je mizoginija i patrijarhat. Što se tiče D. Popović mislim da je hteo da kaže da je pokušaj njene diskvalifikacije propao zbog toga što je 'efikasnost homofobne etikete opala'. Zato što je održan Prajd, je l.

Hvala za karton vinjaka!

Sistem i lom wrote:

Ali kako je propao kad smo joj se nahajkali svega po spisku pa je uklonila dokaze obrisala naloge?

Zoran Milivojević psihoterapeut
8 сати · Измењено ·
Izraz "mobing" dolazi od engleske reči "mob" što znači rulja, gomila. Nije prijatno biti predmet profesionalnog mobinga, trpeti etikete kao "promoter nasilja", "estradni psihoterapeut", "šarlatan", koju vodi jedna neformalna, interesno povezana grupa. Mogu da razumem motive onih čije sam konkretne interese ugrozio, pa su zbog toga pokrenuli tračeve koji od mene čine "neprijatelja psihologa broj 1" u Srbiji, ali su mi najinteresantiniji oni koji ih prate kao stado, osećajući da tako potvrđuju svoje pripadanje "profesiji". Znači mi kada ljudi koji to posmatraju sa strane uviđaju i zauzimaju jasan stav prema tome.
http://www.politika.rs/…/ostali-ko…/Sledi-trag-novca.lt.html

Друштво

Расте број инфицираних ХИВ-ом међу хомесексуалцима
И даље се рађају ХИВ позитивне бебе, што отвара питање да ли законом треба регулисати обавезно тестирање трудница

Кампања за превенцију сиде (Фото Танјуг)
Иако је медицина омогућила свим ХИВ позитивним мајкама да роде здраво дете под условом да од почетка трудноће примају антиретровирусну терапију, ове године свет су угледале четири бебе заражене вирусом сиде, каже извршни директор Омладине ЈАЗАС-а Карло Борас.
– Иако нам није познато да ли су те мајке знале да је вирус сиде подстанар у њиховом имунолошком систему и да ли им је неко од лекара саветовао тестирање током трудноће, чињеница да се три деценије од почетка епидемије сиде и даље рађају ХИВ позитивне бебе отвара озбиљну етичку дилему – да ли законом треба регулисати обавезно тестирање трудница. У већини развијених земаља тестирање зависи искључиво од добре воље трудница, али реалност је да многе труднице не припадају такозваним ризичним групама због чега њихови гинеколози не сматрају да их треба послати на ХИВ тестирање. Захваљујући моћној антиретровирусној терапији сида је постала хронична болест, па ће ХИВ позитивне бебе рођене данас доживети нормалан животни век, али квалитет њиховог живота разликоваће се од живота њихових вршњака – почев од социјалне дискриминације до здравствених тегоба које ће урушавати њихово здравље и слабити имунолошки систем – опомиње Борас.
Он подсећа да статистика говори да ХИВ позитивна мајка која од почетка трудноће узима антиретровирусну терапију, има чак 98 одсто шанси да роди здраву бебу. Борас упозорава да поново расте број инфицираних међу хомосексуалцима, а овај податак тумачи у светлу парадокса – с обзиром на то да је сида постала хронична болест, одређене групе унутар хомосексуалне популације намерно не користе кондом, јер се не плаше заразе и сматрају да вирус сиде могу држати под контролом са једном пилулом дневно.
– Ове особе себе називају „бејрбајкерсима”. Тај израз се иначе користи за јахање коња без седла, па га хомосексуалци који намерно не користе кондом сматрају згодном метафором. Осим тога, неки од њих сматрају да је узимање вируса сиде – израз емотивне лојалности према партнеру – прича наш саговорник.

Карло Борис изражава забринутост због чињенице да ће од наредне године донатори престати да финансирају програм „размене игала” који је допринео драстичном смањењу броја инфицираних интравенских наркомана. Он такође скреће пажњу на чињеницу да је 80 одсто новоинфицираних заражено у сексуалном односу и опомиње да Србија, после Албаније, има најмању стопу тестираних особа у целој Европи. То у преводу значи да су од десет ХИВ позитивних особа, захваљујући високој стопи тестирања, амерички епидемиолози открили девет њих, а код нас је од десет ХИВ позитивних идентификовано само двоје њих. 
„Забрињава нас сексуално понашање младих људи који сматрају да немају разлога за бригу ако нису хомосексуалци, наркомани или проститутке. Иако млади имају велико знање о сиди, комбинација младости, лудости, пијанства и уверења – ма, неће то мени да се деси, често има фатално дејство по судбину”, закључује Карло Борас. Иначе, у Србији је до јуна 2014. године регистровано укупно 3.057 ХИВ позитивних особа, од којих је 1.711 оболела од сиде.
Катарина Ђорђевић
објављено: 27.12.2014.

bemty wrote:berbajking  ) 

Spoiler: