Nisam iskopirao!
Najnovija Ljilja Smajli.
Колумна недеље
РЕЧ ГЛАВНЕ УРЕДНИЦЕ
Политика, лажи и видео-клип
Постоји у транзиционим друштвима сој људи, политичких предузимача, код којих су и моћ и богатство мистериозног порекла. Нико до краја не разуме докле иде њихов утицај, али управо у томе и јесте ствар – перцепција је стварност, а већ и фама о њиховој моћи даје им огромну моћ
Појава Николе Сандуловића на предавању Александра Вучића у Лондонској школи економије послужила је Владимиру Беби Поповићу да данашњи тренутак у Србији повеже с временом када је убијен Зоран Ђинђић. И убијени премијер је у истој угледној установи налетео на исту мину, присетио се Поповић, а пренео Танјуг.
Тешко је Ђинђићевом пријатељу замерити што у свему види паралеле с трагичним догађајем који је променио и његов живот, али ваља ипак рећи да се сваки говорник, на сваком јавном скупу, у свакој установи у којој има слободе говора, излаже ризику сусрета с неким Сандуловићем.
Босански студенти су 2002. у Лондону спремили сачекушу Зорану Ђинђићу, но нешто слично се покојном премијеру десило и три године раније, децембра 1999. у Берлину. Високи званичници ЕУ и САД састали су се с лидерима српске опозиције, после чега је одржана и конференција за штампу.
Читалац се можда сећа да је Вук Драшковић театрално пољубио руку Мадлен Олбрајт, јер је РТС тај призор касније до бесвести понављао. Извештавала сам с тог скупа за НИН и немало сам се изненадила кад је прво, веома непријатељски интонирано питање Зорану Ђинђићу поставио наш човек који се представио као – новинар НИН-а.
После сам сазнала да је реч о натурализованом Немцу који се повремено јављао нашој редакцији и на име тог јављања прибавио акредитацију.
На сличне скупове на Западу је лакше ући него код нас, а непријатни сусрети се подразумевају. О томе би имао шта да каже Гордон Бардош, познавалац прилика на Балкану који је до пре три године био помоћник директора престижног Института Хариман на Универзитету Колумбија у Њујорку.
Отишао је с положаја због „техничког пропуста” у организацији предавања Милорада Додика, за које се морало пријавити унапред због огромног интересовања бошњачких емигрантских кругова.
Велики број љутитих Босанаца остао је пред вратима, што је дало маха критици да су „Бошњаци дискриминисани” приликом састављања списка посетилаца, а као аргумент су потезани и „српски корени” Гордона Бардоша. Разочарани Американац на крају је поднео оставку.
О тренутном упливу Владимира Бебе Поповића у јавни живот и медије у Србији више се спекулише него што је подложно провери: и пријатељи и противници тај уплив преувеличавају, сваки из својих разлога.
Противници Александра Вучића радо истичу Поповићеву наводну везу с премијерским кабинетом, а кабинет, опет, тврди да Поповић не саветује Вучића. Исто, додуше, тврди и Поповић, који инсистира да његов Институт за јавну политику у Београду помаже Влади у пословима европских интеграција, а да се он и Вучић повремено виђају или чују телефоном.
Директно упитан да ли уређује српске медије, Поповић је летос рекао да Влада Србије има два медија, ТВ Пинк и новине „Информер”, а да он с уредником „Информера” у Србији не разговара и да је с њим у вишегодишњем рату.
Поновно појављивање Поповића као кредибилног извора за важне друштвене теме у водећим српским медијима временски се подударило с оптужбама једног броја новинара да их власт притиска.
Изјаву о медијима који подржавају Владу дао је летос, кад је гостовао у „Утиску недеље”, ког више нема (портал Петра Луковића „Е-новине” ликује што је њихов јунак затворио врата популарне емисије), а политиколог Јово Бакић је још тада упозоравао да Поповићеве паралеле између Вучића и Ђинђића „служе како би се отупела свака критика режима”.
Они који седе по страни уопште не верују да је Поповић битан. Истичу како нема сличности између Ђинђићеве личне непопуларности и рејтинга садашњег премијера и да Вучићу нису потребни „људи из сенке”, они који „знају где су лешеви закопани”, већ пре нови кадрови, способни и некомпромитовани.
Иста школа мишљења руга се и идеји да би емисија Оље Бећковић могла да угрози моћ председника српске владе и искључује могућност да је наводна „дуга рука” Владимира Поповића вукла конце да уклони „Утисак недеље” и тобож учини по вољи Вучићу.
У ствари, можда је управо присутност Владимира Поповића на јавној сцени веза овог тренутка с оним из 2003. И док је савршено кредибилна његова тврдња да му се уредник „Информера” политички гади, нешто у начину на који „Информер” и Пинк последњих дана интерпретирају догађаје заиста асоцира на Поповића каквог смо упознали у прошлој деценији.
А веза је, наравно, таблоидизација. Врхунац ироније јесте у томе да је бивши шеф владиног Бироа за комуникације током ванредног стања, с позиције државног службеника, до политичког савршенства довео све оно што се данас подразумева под таблоидизацијом јавног простора: пресуђивање без суда, олако изрицање крупних оптужби, употребу тајних извора, лабавих доказа, грубог речника.
Ванредно стање подразумевало је забрану јавног обавештавања о разлозима за проглашење ванредног стања, изузев званичних саопштења надлежних државних органа.
Поповић је брифинге владе користио да јавно обелодањује податке које државе обично држе у тајности, да представницима странака владајуће коалиције даје платформу да јавно износе детаље из истрага које су сазнавали на основу функција које су обављали и да навелико крше претпоставку невиности.
Примера ради, ових дана обележена је годишњица смрти бившег директора РТС-а Александра Тијанића. А РТС је у априлу 2003. са брифинга у Влади Србије известио да су „извори владе указали, позивајући се на изворе из истраге”, да је Тијанић оформио групу за притисак на Ђинђића како би та група послужила „приликом преузимања власти, после убиства премијера”.
„Политика” је чак објавила лажну вест да је Тијанић ухапшен, иако се увече лично јавио телефоном редакцији да демантује вест из првог издања.
Није Тијанић био једини. Многи који су на брифинзима владе и у изјавама политичара јавно оптуживани за најтежа кривична дела и везе с криминалним клановима никад нису оптужени за та дела, већ каткад за клевету или утају пореза.
„Такви искази нису дозвољени ни у редовном стању, а још мање у ванредном, кад је полицијски притвор продужен на тридесет дана без права на одбрану”.
Не кажем то ја, то је анализа правнице која се под Милошевићем активирала у борби за људска права и која је оштро критиковала злоупотребе ванредног стања и забрану изражавања различитих политичких ставова која је де факто била на снази док је Беба Поповић 2003. водио брифинге српске владе.
Та правница звала се Биљана Ковачевић Вучо, а 2003. жестоко је критиковала притиске Владимира Поповића на медије и тужбе које је против новинара подносио с положаја државног чиновника.
За дивно чудо, иста активисткиња је касније постала Поповићев адвокат, и тако је он успешно неутралисао и њу и њен Јуком. После тог првог успешног рентирања целе једне НВО, и сам је основао Институт за јавну политику и постао активиста европских интеграција.
Реч је о неспорно вештом човеку, мада од његовог активизма некад и наручиоца глава заболи. Тако је, помажући Мила Ђукановића и његове европске интеграције, Поповић оставио отиске прстију у кампањи против опозиционих новинара у Црној Гори. Његове кампање навођене су као разлог што се Црна Гора налази у слободном паду на лествици медијских слобода.
То, наравно, не значи да ће господин Поповић бити крив ако Србија на неком наредном мерењу падне на истој лествици. Но, тешко је рећи колика је заправо његова моћ. Постоји у транзиционим друштвима сој људи, политичких предузимача, код којих су и моћ и богатство мистериозног порекла.
Нико до краја не разуме докле иде њихов утицај, али управо у томе и јесте ствар – перцепција је стварност, а већ и фама о њиховој моћи даје им огромну моћ.
За Поповићев утицај и није битно да ли се лично „осветио” Ољи Бећковић због емисије у којој се она морално згражавала над његовим „шеровањем” порнографског снимка челнице невладине организације.
Битно је да ли други у то верују и да ли ће отуда да извуку закључак да се са њим не треба качити.
Љиљана Смајловић
објављено: 02/11/2014
Home
by Erős Pista Wed Oct 29, 2014 12:41 am
