Kada kažem novine...

William Murderface wrote:Mislim da kontam, tretira ga kao datost koja ne zavisi od samog modela, a zapravo više jednakosti u obrazovanju može dugoročno da popravi produktivnost, iako je oporezivanje kratkoročno obara.

ostap bender wrote:inace ima onaj cestertonov aforizam o tome kako se kod lekare ide da ti kaze kako da prezivis a kod filozofa zasto uopste zivis. begovicev odgovor je da zivimo kako bi belezili privredni rast.

Јовица Тркуља

Позивање на сопствену срамоту
Поводом текста ,,Што се грбо роди вријеме не исправи”, од 14. марта

Под насловом „Што се грбо роди, вријеме не исправи” (који говори о аутору, а не о теми наше полемике) Оливер Антић је опет упутио фатву против мене како би олакшао својој „напаћеној” конвертитској души. Његове речи су ме толико гануле да верујем да Оливеру А. треба омогућити да што чешће одапиње стреле на сваког ко није његовог „калибра”. Тако бисмо добили леп прилог за аутобиографију истакнутог „националног делатника”, који би сликовитије од икојег документа описао његов карактер, јавни ход и отачаствене му заслуге. Зато у обраћању том истакнутом научнику, педагогу, Србину, православцу, традиционалисти, монархисти, комунисти (пардон, није, омакло се у набрајању) не узвраћам. У ствари, желим да му се најучтивије извиним. Јер, истина, бољи је од мене досадног, непопуларног, „неталентованог”, „неуког” и „острашћеног”.
Пођимо редом. „Полазна тачка метода делања Ј.Т., његових сабораца, многих тзв. невладиних организација и таблоида је управо неодговорност за јавну реч... Ј. Т. сâм напише неистину или полуистину у часопису где је уредник и онда се на то позове као на доказ”, каже Оливер А. Посетиоци сајта часописа „Херетикус” могу се уверити да у броју 2/2007, од 173 странице посвећене „Изгону наставника Правног факултета УБ 1998–2000.”, свега 30 заузима мој текст. Остало су документи (већина потписана руком Оливера А.). Исто је и у књизи „Злочин над мишљењем”. Зато му се извињавам што сам, бавећи се науком, научио да документи најречитије говоре о свачијем минулом раду. Извињавам се што је Оливер А. уверен да се иза мојих речи намах појаве „саборци, тзв. НВО и таблоиди”, док је он још за студентских дана научио да буде „три у једном” – полемичар, (не)владина организација и таблоид.
Објашњење које Оливер А. нуди поводом свог довођења за асистента-приправника пример је испразног софизма. Без чињеница и аргумената, попут уредника „Трећег ока”, позива се на речи покојних професора Благојевића и Познића, које може потврдити само неко ко комуницира са оностраним. Док о његовој просечној оцени и реферату о избору који је за њега писао тадашњи партијски бич божји ПФ-а М. Курдулија – нема ни речи! Извињавајући се Оливеру А. што не умем да разговарам с покојнима, остављам читаоцима да процене квалитет објашњења „писца неколико уџбеника из три предмета” о сопственим научним почецима.
Да Оливер А., не трепнувши, не написа два пасуса у одбрану себе, декана-намесника на ПФ-у 1998–2000, десеторо онда отпуштених наставника и нас десеторо суспендованих били бисмо у заблуди ко је тада казнио и удаљио са Факултета готово четвртину наставника. Његов потпис на тим одлукама оптичка је варка, јер нас је, тако милостив, својим казнама заправо штитио од закона! Откази и суспензије су измишљотина, срачуната да превари варљиво сећање честитих људи и облати невиног Оливера А., вазда забринутог за добробит и моралну чистоту колега. Јер је свагда био одан само узвишеној науци, човекољубив, правдољубив и скроз посвећен добру Факултета, до те мере да је „двојицу професора у то време, али и другим поводом, излажући се озбиљном ризику, дословно спасао хапшења”!? Ценећи прегор Оливера А., као „умало отпуштени” професор извињавам му се што нисам добро разумео тананост његових комесарских настојања и што сам о њима оставио штампани траг.
За разлику од њега, који ревносно броји студенте на мојим испитима, не улазим у тачност његове тврдње да сам „у целој каријери испитао онолико студената колико он испита у једној години”. Могуће је, будући да је у једном периоду отежавао напредовање млађих колега не би ли приграбио право да испитује чак четири обавезна предмета, хвалећи се студентима како треба да им буде част што „завршавају Правни факултет у класи Оливера А.”
Слажем се да „никада нисам имао талента за право” као Оливер А. О његовој правној стручности говоре судски спорови које су против ПФ-а добили отпуштени и кажњени наставници. Том приликом га је Врховни суд подучио праву, оглашавајући противправним одлуке о отпуштању и суспензији наставника. Посебно је у случају Водинелић подучен да нико не може да се позива на своју срамоту! (Решење ВСС-а, Рев-4443/99). Уз то, Оливер А. је остао упамћен и по неуставној одредби „лекс Антић”, у предмету IУ-358/95. Извињавам се, стога, Оливеру А. због одлука Уставног суда и ВСС-а којима је санкционисан његов намеснички допринос праву, а милионску казну, уместо њега, платио ПФ.
Петицију која се, поводом његовог напада на мене, потписује на ПФ-у нити сам тражио, нити од ње очекујем икакву корист. Немам увид ко, како и у којем броју потписује ту петицију. Али, ево, усрдно се извињавам и због ње.
Најпокорније се извињавам и што 1992. и 1999. године, облачећи униформу српског официра, нисам разабрао, О. А. јесте, да је то било „време када Србија није била држава”.
Извињавам му се због ТВ емисија: „У првом лицу науке” (1996), „Софа” (2002), „Екран” (2008), „Полиграф” (2012), „Европа и Срби” (2013), доступних на интернету, због стотину радио емисија и својих књига „На рубу пропасти” (1999) и „Кроз беспуће” 1–2 (2002), којима сам живописао модел „Оливер А.” свих година производње, који черупа и черечи ово мало Србије што је преостало, издајући се за великог националног душебрижника. Ти јавни наступи, књиге, часописи и библиотеке које сам оснивао и уређивао – моја су најуверљивија одбрана. Крунски сведоци у њој су моји студенти и читаоци. У коментарима ове несрећне полемике они су ме бранили одрешитим ставом, потписавши се именом и презименом. За разлику од бранилаца лика и дела Оливера А., који се крију иза лажних имена.
У свом препознатљивом удворичком стилу, Оливер А. се нуди за крунског сведока у „аналима бешчашћа Ј. Т.” Било би боље кад би био сведок-сарадник у неким још нерашчишћеним аферама у којима је помињано његово име. Тако би дао свој круцијални допринос праву и правди у Србији, најзад би постао Дика нашег правног система и био награђен још једном приликом да се фотографише са Орденом Карађорђевића на „јуначким прсима”. Док чека амбасадорски агреман!
Професор Универзитета у Београду
Јовица Тркуља
објављено: 19.03.2015.

Mau wrote:Btw, jesam vam rekla za uznemirujući podatak da mi je 70% studenata iz Beograda?

ostap bender wrote:trkulja, s kojim mogu da se slozim ili cesce ne oko nekih drustvenih pitanja, je u svakom pogledu moralna gromada velicine vasingtonove glave na maunt rasmoru za olivera antica. 

Јово Бакић

Пример једне немиле друштвене појаве
Само аргументујем због чега је важно да у овом случају јавне функције не буду од јавности скривене
Директор Завода за унапређивање образовања и васпитања Зоран Аврамовић кори „Политику”(,,Мржња уместо погледа”, 19. март) због тога што је допустила да њен сарадник напише које све функције директор скрива од очију јавности, јер се тако, према његовом мишљењу, удара на његову личност. Штавише, директор Аврамовић сматра да потписник ових редака „брука професију”, јер „не разликује расправу о предмету и човеку”.
У ствари, сарадник „Политике” је само указао на чињеницу да одређене функције директора Аврамовића могу утицати на његову непристрасност када суди о проблему контроле средстава масовног општења. Према томе, „Јово Бакић, као чувар демократије у Србији” (похвално је што Зоран Аврамовић тако мисли о своме опоненту) уопште не „налаже” директору Аврамовићу како да се потписује, већ само аргументује због чега је важно да у овом случају јавне функције не буду од јавности скривене. Уосталом, ваља указати и на проверљиву чињеницу да је Зоран Аврамовић, уз све наведене функције, у периоду фебруар–мај 2013, био и председник Програмског одбора РТС-а. Да ли, можда, ова функција високог дужносника СНС-а има утицаја на просуђивање да ли постоји напредњачка контрола над телевизијама с националном фреквенцијом?
Ради се, дакле, о томе да прећуткивањем својих директорских функција Зоран Аврамовић жели представити себе као непристрасног интелектуалца („социолога, научног саветника”) који проблем слободе изражавања посматра објективно, и ту постоји проблем интелектуалног непоштења. Уистину, зар чињеница да су господар Вучић и власници приватних телевизија забранили емитовање „Утиска недеље”, те РТС Ољи Бећковић не нуди време за „Утисак недеље” на јавној телевизијској служби, као и да Даница Вученић ових дана одлази из новинарства пошто напредњаци неће код ње да гостују после емисије у којој је управо Ољу Бећковић угостила, не говори да постоји перфидна контрола средстава масовног општења? Узгред, напредњаци неће да гостују ни код Оље Ковачевић на РТС-у, па стога не можемо чути јавну расправу о „Београду на води”. Уместо тога, страначки пријатељи директора Аврамовића желе да гостују искључиво тамо где могу до миле воље водити досадне монологе, пошто нико није у прилици да им се супротстави. Према томе, контрола средстава масовног општења одвија се не само посредством перфидног утицаја власти на власнике телевизија с националном фреквенцијом и оглашиваче, већ и шибицарским марифетлуком да се страначке вође не одазивају на позиве у емисије које воде непоћудни, а професионални новинари, јер ови онда не могу звати ни њихове опоненте, како им се не би замерила пристрасност.
Но, све су то „увреде и лажи доцента Јове Бакића”, баш као и проверљива чињеница да је директор Завода за унапређивање образовања и васпитања Зоран Аврамовић рођен 1949, тј. да би по сили закона требало да већ неко време ужива у мировини. Није ли, наиме, недавно директор „Службеног гласника” проф. др Радош Љушић, отишао у пензију управо с оваквим образложењем? Да ли закон у овој држави важи једнако за све?
Но, на страну то што „социолог, научни саветник” Зоран Аврамовић, изгледа, мисли да постоји и закон о заштити лика и дела директора јавних установа Зорана Аврамовића, у Србији је поштовање законских норми и иначе веома проблематично, као што нас учи председник Томислав Николић. Наиме, директор ЗУОВ-а пита: „Одакле му (Јову Бакићу, пр. Ј. Б.) смелости за оптужујућу клевету да је један узбуњивач јавности поднео пријаву Агенцији ’због злоупотребе положаја и вероватне корупције против директора ЗУОВ-а’?” И додаје: „Да је неко други на мом месту, доцент би завршио на суду.” На жалост директора Аврамовића, ретко ко у Србији би могао да буде на његовом месту, јер мало је таквих истинољубаца по вољи господара Вучића као што је он. Потписника ових редака је управо узбуњивач јавности др Бранко Гардашевић упознао са својом пријавом против директора Аврамовића. Колега Гардашевић би спреман био посведочити о томе на суду, баш као што би и редовни проф. др Владимир Илић посведочио како га је деведесетих на сесији Фонда Демократски центар Зоран Аврамовић просто опседао питањима шта треба да ради како би се докопао Соросевог новца. Заиста, потписник ових редака спреман је за суд, јер за сваку написану тврдњу има не само аргументе, већ и сведоке.
Напослетку, једно објашњење: да би човек неког мрзео, мора га сматрати битним. Према томе, директора Аврамовића немогуће је мрзети, а полемика с њим је искључиво у функцији објашњавања једне немиле друштвене појаве страначког прелетача и ловца на плен.
Доцент на Филозофском факултету у Београду
Јово Бакић
објављено: 22.03.2015.