Kada kažem novine...

Матија Меденица

Напредни пријатељи левице
Поводом текста „Идеални непријатељи неолиберализма”, од 13. марта

У својим текстовима у „Политици”, Зоран Ћирјаковић је покушајима личне дисквалификације мене и других на левици настојао да читаоцима објасни како организације којима припадам – „Маркс 21” и Леви самит Србије – нису вредне њихове пажње. Ипак, интензитет напада говори супротно.
Као и у ранијим покушајима да зазвучи као одличан познавалац левице у Србији, овај суоснивач десничарског Напредног клуба поново домаштава ствари да би се потом упустио у борбу са плодовима властите маште – и то као наводни пријатељ „праве” левице. Ћирјаковићев приступ је темељно таблоидан – вађење твитова из контекста, неосноване инсинуације о материјалним приликама левичара, бављење тиме ко кога зове на кафу и тенденциозно представљање позиције „Маркс 21” спрам права Косова на самоопредељење. За изградњу нове левице потребно је доказати се делима. Они који желе да поставе алтернативу неолиберализму морају да пружају конкретну подршку свим борбама против штедње, приватизације, дужничке економије и сваког вида експлоатације и угњетавања.
Данас се многи представљају као левица, што је несумњиво последица изборног успеха Сиризе у Грчкој. Откад је добила изборе, Сиризу сви живи својатају – од министара антирадничке владе који доносе антирадничке законе, до бивших функционера. Разлог је очигледан – непосредно након грчких избора и сам Александар Вучић изјавио је да је лидер Сиризе, Алексис Ципрас, популарнији од њега у Србији. Како је то могуће? Тако што је Србија доста слична Грчкој. Како је члан „Маркс 21”, социолог Андреја Живковић, показао, Србија годинама води сличну развојну политику као земље европске „периферије”. Одржавањем јаке валуте покушава да дође до јефтинијих страних инвестиција и кредита. Неке друге земље, попут Грчке, везане су за евро, који је суштински прејак за њихове услове.
Шта то значи? Земље „периферије” услед технолошког заостајања нису у стању да се такмиче са развијенијим и богатијим „центром” Европе, који има виши технолошки ниво, a успео je да цену радне снаге обори на историјски минимум. „Периферија” систематски не успева да на бази извоза отплати дуговања и одржи ниво валуте и приморана је да је брани другим средствима: приватизацијом јавних предузећа и ресурса, ударом на потрошњу и криминализовањем штрајкова и протеста. Да би отплатиле дугове, земље попут Србије морају да се додатно задужују, и тако унедоглед. Грчка је данас тамо где се Србија упутила. Сириза је победила управо зато што је позвала на раскид с таквом политиком и на акционо јединство свих снага које јој се противе.
Србија је имала тек толико маневарског простора да бар мало обори и даље прецењени динар, зато што се над њом не врши међународни диктат какав постоји у Грчкој. То нас доводи до питања Косова. Ако смо за право народа Грчке да о својој судбини одлучује без сметњи омражене „тројке” – Европске комисије, Европске централне банке и Међународног монетарног фонда – а и народа Србије да своју бира независно од ММФ-а (код ког смо се недавно задужили за још милијарду евра), није ли онда логично да подржавамо право већине на Косову да одлучује о својој судбини, без сметњи НАТО протектората и државе Србије? Није ли логично да се противимо поданичкој политици наших власти Западу, симболизованој Дачићевим потписивањем Индивидуалног партнерског акционог плана? Није ли логично захтевати признање државе Косово под условом да Запад напусти Косово и пусти тамошњи народ – Албанце, Србе и друге – да одлучује о својој будућности? Националистичка стратегија наставља да се копрца и гура нас у руке великих сила. Годинама уназад интернационалистичка левица изнова гради мостове сарадње које су национализам и империјализам разрушили.
Уколико заиста жели да буде конструктиван, Ћирјаковић би своју маштовитост требало да упери против оних који уништавају радна места, демократију и међународну солидарност радних људи. За то је, ипак, потребно прво искорачити из десничарске каљуге.
Социолог, члан „Маркс 21”, једне од 20 организација чланица Левог самита Србије
Матија Меденица
објављено: 31.03.2015.

Да нас не кошта чак 99 милиона евра, овај случај би био врло смешан. Иако све ређе улазимо у возове сви знамо како они изгледају – прљаво, запуштено, помало воњају,  до Бара се довуку за 22 сата,..
А да би се то већ једном променило „Железница Србије” купила је  најмодерније „Штедлерове” возове. Чак 21 композицију, од којих је стигло шест, али све стоје. Купац није предвидео услове за одржавање у гарантном року, што нас може додатно поприлично коштати.  А све због тога што нисмо ни знали шта купујемо. У ове возове се не може ући, нити изаћи. Ако је перон раван потребно је додати неки степеник иначе путник може да падне, поломи се са пола метра висине, ако је подигнут пред вама је зид.

Просечна Српкиња данас прво дете рађа у тридесетој години, а ако се у породилиште први пут оде на прагу четврте деценије, рађање другог детета је под знаком питања. Младима треба отворено рећи да није свеједно да ли се рађа у двадесетој или у четрдесетој години и треба их на време упознати да рађање у каснијим годинама доноси више проблема, сматра овај демограф.
Наталитетне студије говоре да је потврда о вишем степену маминог образовања обрнуто сразмерна броју дечјих кревета у стану. Јер, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. У прилог томе сведочи и демографска статистика која каже да жене без школске спреме имају 0,7 деце више у односу на жене са факултетском дипломом.

William Murderface wrote:Kaća^tm

Просечна Српкиња данас прво дете рађа у тридесетој години, а ако се у породилиште први пут оде на прагу четврте деценије, рађање другог детета је под знаком питања. Младима треба отворено рећи да није свеједно да ли се рађа у двадесетој или у четрдесетој години и треба их на време упознати да рађање у каснијим годинама доноси више проблема, сматра овај демограф.
Наталитетне студије говоре да је потврда о вишем степену маминог образовања обрнуто сразмерна броју дечјих кревета у стану. Јер, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. У прилог томе сведочи и демографска статистика која каже да жене без школске спреме имају 0,7 деце више у односу на жене са факултетском дипломом.

Просечна Српкиња данас прво дете рађа у тридесетој години, а ако се у породилиште први пут оде на прагу четврте деценије, рађање другог детета је под знаком питања. Младима треба отворено рећи да није свеједно да ли се рађа у двадесетој или у четрдесетој години и треба их на време упознати да рађање у каснијим годинама доноси више проблема, сматра овај демограф.
Наталитетне студије говоре да је потврда о вишем степену маминог образовања обрнуто сразмерна броју дечјих кревета у стану. Јер, интелектуалке и жене од каријере чешће прекидају трудноћу и ређе се одлучују да имају више од једног детета. У прилог томе сведочи и демографска статистика која каже да жене без школске спреме имају 0,7 деце више у односу на жене са факултетском дипломом.

Šuvar i varivo wrote:Jel tacan podatak , da mnogo vise abortusa izvrse zene koje su u braku i koje vec imaju decu, nego tinejdzerke, nezeljene trudnoce i slicno?