Prostor za kolumnu Zorana Ćirjakovića

KinderLad wrote:Ma taman posla. Pa uspeh bilo koga od nas je uspeh svih nas.

Ovaj tekst predstavlja odgovor na tekstove dvojice profesora – Zorana Ćirjakovića i Maria Kalika. 05. aprila 2019., Zoran Ćirjaković je objavio tekst „Šta mora razumeti srpska levica?“ sa glavnom tezom da će „levica u Srbiji“ imati „veće šanse“ ukoliko „Što više bude srpska i što više bude uvažavala pravoslavlje, kao duhovnu i životnu snagu naroda“. 18. aprila, Mario Kalik je objavio odgovor na Ćirjakovićev tekst, pod nazivom „Odgovor Zoranu Ćirjakoviću – jedini izbor levice su socijalizam i patriotizam“ gde se jedina „alternativa“ u pogledu nacionalnog i državnog pitanja, kako autor kaže, nalazi „ne u nacionalizmu, zvao se on ’levičarski’ ili ’socijalistički’, već u patriotizmu.“ Time se nacionalizam opet provlači kao jedina ideološka opcija za levicu, a krivi se njeno navodno slepilo na državu i naciju. Namera ovog teksta je da istakne praznine i kontradikcije u Ćirjakovićevoj i Kalikovoj argumentaciji, kao i političke probleme koje njihove taktike stvaraju.  Ovo je bitno pošto ta debata nije izolovani slučaj na levici, već predstavlja deo čitave jedne tendencije u društvenim naukama koja ima svoje istorijske prethodnike (bivši praksisovci poput Mihajlo Markovića i njegove podrške Miloševiću, npr.[1], te uveliko poznati intelektualci poput Dobrice Ćosića, ali i nekih današnjih profesora beogradskog Univerziteta), ali i savremene advokate. Kalikovi i Ćirjakovićevi argumenti u tom smislu nisu novi, ali pružaju dobru osnovu da se otvoreno i sistematizovano kontrira takvim strujama kroz njihovu debatu.

To će se ovde uraditi kroz 6 tačaka:

Na opštem idejnom planu treba sistematski raditi na razdvajanju levice od nacionalizma. Demokratiji nije potrebno mentalno ukorenjivanje u naciji kao prepolitičkoj sudbinskoj zajednici. Za one koji su lojalni poreklu demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. U protivnom će ispasti da srpske vrline leže u srpskoj krvi. Imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće šovinizma levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice. Treba pronaći socijalno u nacionalnom i razdvojiti protest protiv bede od mržnje prema drugom narodu. Treba problematizovati etnocentričnu istoriju koja polazi od dogmatskog poimanja najviše vrednosti patriotskog angažmana. Možda je najjeftinija vrsta ponosa upravo nacionalni ponos. Nije to ponos na lična svojstva i zasluge, već na ono što se sa drugim deli. Šopenhauer je primetio da samo onaj ko nema ničega na čega se može ponositi, služi se poslednjim sredstvom, nacijom kojoj pripada i u tome vidi patriotizam. Kada ovaj ponos nije agresivan može biti normalna sastavnica patriotizma. Međutim, danas je salonski pojam patriotizam najčešće umiveni nacionalizam. Kod šovinizma je još više od toga patriotizam maska neodarvinističkog nacionalizma, a kod fašizma je to odbrana od nečiste krvi. Da bi stvari bile jasnije treba razdvojiti slepi od kritičkog patriotizma: prvi se raspoznaje po tome što tvrdi da je moja nacija uvek u pravu i da se uvek brani, kritički patrioti misle da i vlastita nacija može biti agresor i činiti zločine. Ne treba posebno isticati da je danas slepi patriotizam u ekspanziji, dok je kritička kultura sećanja akademski marginalna. Nacionalna slika prošlosti lako se konstruiše u nizove događaja narativno struktuiranih po političko-emotivnim kriterijima i kostimiranih selektivnim izvorima. Ovo svojevrsno rasulo uma treba jasno raspoznati samorefleksijom, negovanjem sposobnosti da i sebe sagledavamo kritički. Metodološki racionalizovana empatija razvija sposobnost sagledavanja problema iz perspektive Drugog. Koliko god zvučalo utopijski, treba okupljati antišovinističke struje, ali ne u nostalgičnu zajednicu sećanja, nego u sasvim realnu kritiku postojeće rebalkanizacije. Pitanje svih pitanja je suočavanje sa vlastitim, a ne tuđim nacionalizmom. Svaki nacionalizam neosetno preko slepog patriotizma prelazi u šovinizam i fašizam. Stav da je moja nacija uvek žrtva treba potiskivati stavom da smo svi žrtve. Treba odozdo pripremati svest o potrebi stvaranja bar kulturnog južnoslovenskog bloka, kao brane protiv vazalnog statusa protektorata novih banana država. Današnji ponos na nezavisnost vlastite banana države treba pretvarati u stid zbog dodvoravanja imperijama. Kada Hrvati javno odbace «Danke Deutschland», a Srbi nadu u Rusiju stvoriće se pretpostavka za snažnije povezivanje jezički i kulturno srodnog prostora. U svetlu nove vazalnosti treba se zapitati da li je Jugoslavija bila srpska iluzija i hrvatska tamnica ili protivrečna država sa kojom se ipak moglo samostalno ići u svet?

Gargantua wrote:Primetiću da Matković nije kontrirao u tački 1, tj. nije naveo šta je "pravi odgovor" nakon kritike Ć i K za polemiku "nacionalizam/patriotizam". Kaže da je "Za obojicu je nacija spas i utočište", ali ne kaže koja je njegova stajna tačka u odnosu na naciju. Ili, kad (s pravom) pominje "dvostruki aršini patriotske “ljubavi prema Srbiji”" ne kaže koji je to "ispravni aršin" ljubavi prema Srbiji. Gde je spoj srpskog nacionalizma/patriotizma i socijalizma/komunizma/levice, kakav je tu odnos?

Ni sklanjanje u ekonomske elemente - kapitalizam i neoliberalizam - ne pomaže u odgonetanju toga.



Npr, Kuljić je ranije napisao nekakav svoj stav, ali tu su dominantne tačke koje su bliže Kaliku nego Matkoviću (neizrečeni "normalni patriotizam" u smislu "ne mrzeti drugi narod", s tim da ne tematizuje ko smo to mi (Srbi?) ako već postoje neki drugi:
http://www.noviplamen.net/glavna/sta-da-se-radi-11-teza-za-novu-levicu/

Na opštem idejnom planu treba sistematski raditi na razdvajanju levice od nacionalizma. Demokratiji nije potrebno mentalno ukorenjivanje u naciji kao prepolitičkoj sudbinskoj zajednici. Za one koji su lojalni poreklu demokratija jeste debata uglavnom oko procedure, nacionalni interes je neprikosnoven, a kapitalizam uglavnom bezalternativan. Za levicu, pak, društvenoekonomska jednakost jeste preduslov međunacionalne jednakosti, a ne obrnuto. Zato je prioritet levice skandalizacija protivrečnosti kapitalizma, a ne isticanje žrtve vlastite nacije. U protivnom će ispasti da srpske vrline leže u srpskoj krvi. Imperijalizam velikih nikako ne može biti pokriće šovinizma levice malih naroda. Danas je normalizacija nacionalnog hegemona retorika u sprečavanju internacionalne prosvetiteljske normalnosti. Čak i kada je pozivanje na nacionalni interes operativno i politički korisno, u strateškom smislu to ne može biti cilj levice. Treba pronaći socijalno u nacionalnom i razdvojiti protest protiv bede od mržnje prema drugom narodu. Treba problematizovati etnocentričnu istoriju koja polazi od dogmatskog poimanja najviše vrednosti patriotskog angažmana. Možda je najjeftinija vrsta ponosa upravo nacionalni ponos. Nije to ponos na lična svojstva i zasluge, već na ono što se sa drugim deli. Šopenhauer je primetio da samo onaj ko nema ničega na čega se može ponositi, služi se poslednjim sredstvom, nacijom kojoj pripada i u tome vidi patriotizam. Kada ovaj ponos nije agresivan može biti normalna sastavnica patriotizma. Međutim, danas je salonski pojam patriotizam najčešće umiveni nacionalizam. Kod šovinizma je još više od toga patriotizam maska neodarvinističkog nacionalizma, a kod fašizma je to odbrana od nečiste krvi. Da bi stvari bile jasnije treba razdvojiti slepi od kritičkog patriotizma: prvi se raspoznaje po tome što tvrdi da je moja nacija uvek u pravu i da se uvek brani, kritički patrioti misle da i vlastita nacija može biti agresor i činiti zločine. Ne treba posebno isticati da je danas slepi patriotizam u ekspanziji, dok je kritička kultura sećanja akademski marginalna. Nacionalna slika prošlosti lako se konstruiše u nizove događaja narativno struktuiranih po političko-emotivnim kriterijima i kostimiranih selektivnim izvorima. Ovo svojevrsno rasulo uma treba jasno raspoznati samorefleksijom, negovanjem sposobnosti da i sebe sagledavamo kritički. Metodološki racionalizovana empatija razvija sposobnost sagledavanja problema iz perspektive Drugog. Koliko god zvučalo utopijski, treba okupljati antišovinističke struje, ali ne u nostalgičnu zajednicu sećanja, nego u sasvim realnu kritiku postojeće rebalkanizacije. Pitanje svih pitanja je suočavanje sa vlastitim, a ne tuđim nacionalizmom. Svaki nacionalizam neosetno preko slepog patriotizma prelazi u šovinizam i fašizam. Stav da je moja nacija uvek žrtva treba potiskivati stavom da smo svi žrtve. Treba odozdo pripremati svest o potrebi stvaranja bar kulturnog južnoslovenskog bloka, kao brane protiv vazalnog statusa protektorata novih banana država. Današnji ponos na nezavisnost vlastite banana države treba pretvarati u stid zbog dodvoravanja imperijama. Kada Hrvati javno odbace «Danke Deutschland», a Srbi nadu u Rusiju stvoriće se pretpostavka za snažnije povezivanje jezički i kulturno srodnog prostora. U svetlu nove vazalnosti treba se zapitati da li je Jugoslavija bila srpska iluzija i hrvatska tamnica ili protivrečna država sa kojom se ipak moglo samostalno ići u svet?

Gargantua wrote:Pa ja se tu slažem. Ako ja nisam bio jasan i mislio sam na današnji kontekst, koji bi opet trebalo da bude analitički crpljen iz nekakve teorije.


Oko levice i Kosova: rekao bih da je po sredi beg u raniji (pred-jugoslovenski) period a to je "Balkan balkanskim narodima". SSDP je to, poznato je, imala kao eksplicitni cilj, pa je u partijskim krugovima i stvaranje Jugoslavije primljeno pozitivno ali mlako, više kao korak ka cilju nego kao "vau, ostvaren je cilj", plus sa dozom standardnog otpora prema delovanju Pašića i radikala. To kao istoriografska crtica, ali je potrebna jer je kod autora konfuzno šta/kakva je ta zajednica, pa i neki argumenti deluju kao s početka XX veka ("treba veća država"). Plus, ekonomska opažanja ("veće privrede uništavaju manje", "potrebno je ekonomsko ukrupnjavanje" itd) su ofrljna a ne bi smela biti jer zapravo čine krovnu konstrukciju.

Šira napomena: mislim da se leva politika u Srbiji ne može graditi sa jednim naglim, automatskim, neanalitičnim pozivom na "zajedništvo" sa drugima, da se definicija "mi" svede na to da si element ili u funkciji nečeg većeg o kojem se pak malo zna i k čemu se maglovito luta, te da se nacionalizam samo flipne ko palačinka u internacionalizam i "eto rešenja".

Gargantua wrote:A dodaću i da je potreban oooooozbiljan rad na teoretskom potkivanju marksističkog čitanja međunarodnih odnosa. Ni to nije više ko nekad, svedeno na ekonomizam i sukobe klasa, ali se u tome muči, jer staro umire a novo se nije baš još porodilo, što reče onaj u zatvorskim pisanijima.