Kapitalizam 101

And video visitation isn’t supplementing in-person visits, as ideally it should; it’s replacing it altogether. In 74 percent of jails, PPI found, in-person visits were no longer permitted after video visits were implemented — in at least some cases, at the request of the contractor responsible for the video technology.

Kinder Lad wrote:To je sve jako depresivna tema zato što ne postoji rešenje koje će osigurati oboje svetski mir i socijalni mir. To ne postoji.

ontheotherhand wrote:

Kinder Lad wrote:To je sve jako depresivna tema zato što ne postoji rešenje koje će osigurati oboje svetski mir i socijalni mir. To ne postoji.

Što misliš da je nemoguće oboje?

But the heat isn’t only coming from the outside, as an Antminer S9 uses about 1,400 watts per hour. Practically all of this energy converts to heat, which means each of these machines generates a waste heat output of around 5,000 BTU per hour. This makes every single machine comparable to a portable electric heater, and there’s 3,000 of them in every building of the Inner Mongolia mine.

Yanis Varoufakis  12/12/2017 |  
Skupo poricanje klasnog rata


Politička atmosfera u anglosferi prezasićena je buržoaskim resantimanom. U SAD, takozvani liberalni establišment je duboko uveren da mu je izborna pobeda ukradena zahvaljujući pobuni „bednika“ izmanipulisanih od strane Putinovih hakera i zakulisnim mahinacijama Fejsbuka. U Britaniji, razjarena buržoazija ne može da poveruje da je većinska podrška napuštanju EU u korist neslavne izolacije još uvek neokrnjena, uprkos katastrofalno vođenom procesu pregovora o napuštanju EU.

Nudi se zapanjujuće veliki broj različitih analiza ove situacije. Uspon militantnog parohijalizma sa obe strane Atlantika proučava se iz svakog mogućeg ugla: psihoanalitičkog, kulturalnog, antropološkog, estetičkog i naravno u terminima politike identiteta. Jedini ugao koji je ostao slabo istražen jeste upravo onaj koji nudi ključ za razumevanje ovog procesa: neprestani klasni rat protiv siromašnih koji traje još od sredine 70-ih godina prošlog veka.

Dva podatka iz 2016, po pravilu ignorisana od strane zvaničnih analitičara, govore sami za sebe. Prema podacima Federalnih rezervi, više od polovine američkih porodica nije se kvalifikovalo za kredit koji bi im omogućio da iznajme najjeftiniji auto na tržištu (Nisan Versa po ceni od 12.825 dolara). Za to vreme, u Ujedinjenom Kraljevstvu se preko 40% porodica oslanjalo na kredite ili na banke hrane kako bi se prehranilo i pokrilo najosnovnije potrebe.

Kako je odavno utvrdio Vilijam Okamski, britanski filozof iz 14. veka, kada smo suočeni sa različitim objašnjenjima nekog fenomena, treba se opredeliti za najjednostavnije među njima koje se zasniva na najmanjem broju pretpostavki. Čini se da uprkos svoj svojoj stručnosti zvanični komentatori iz Britanije i SAD uporno ignorišu ovaj princip.

Nevoljni da prepoznaju rasplamsavanje klasnog rata, oni neumorno raspredaju o teorijama zavere i ruskom uticaju, spontanim izlivima mizoginije, imigrantskoj plimi, usponu robotizacije itd. Iako svi ovi strahovi u velikoj meri koreliraju sa militantnim parohijalizmom koji je doveo do Trampa i brexita, oni su direktno povezani sa dubljim uzrokom – klasnim ratom protiv siromašnih – o kojem nam govore navedeni podaci iz Britanije i SAD.

Tačno je da su Trampa i brexit podržali i neki dobrostojeći glasači iz srednje klase. Ali dobar deo te podrške je bio zasnovan na strahu izazvanom posmatranjem klasa neposredno ispod njihove kako padaju u očaj i beznađe, dok je budućnost njihove sopstvene dece postajala sve neizvesnija.

Pre 20 godina, isti ovi liberalni komentatori su kultivisali nemogući san u kojem je globalizacija finansijskog kapitalizma trebalo da omogući prosperitet većine. U trenutku kada je kapital u globalnim razmerama postajao sve koncentrisaniji i sve militantniji prema ljudima bez finansijskih sredstava, ovi komentatori su proglašavali klasni rat završenim. Dok je radnička klasa na svetskom nivou postajala sve brojnija, iako su se u anglosferi njeni poslovi i izgledi za zaposlenje smanjivali, ove elite su se ponašale kao da je klasa po sebi passé.

Finansijski kolaps 2008. i recesija koja je usledila razbili su taj san. Uprkos tome, liberali su i dalje ignorisali neosporivu činjenicu da su gigantski gubici finansijskog sektora bili cinično prevaljeni na grbaču radničke klase koju su oni proglasili nebitnom.

Svojom spremnošću da ignorišu sve dublje klasne podele i zamene ih politikom identiteta, neosetljivom na klasne probleme, ove elite su otrovnom populizmu isporučile poklon kakav je ovaj samo mogao da poželi. U Britaniji se Laburistička partija (pod Tonijem Blerom, Gordonom Braunom i Edvardom Milibandom) snebivala da pomene rasplamsavanje klasnog rata protiv većine koje je usledilo nakon 2008. Ovo je dovelo do uspona UKIP-a, sa njegovim bregzitovskim parohijalizmom u delovima zemlje koji su do tada bili tradicionalno uporište laburista.

Uglađeno društvo nije marilo za to što postaje lakše upisati se na Harvard ili Kembridž ako ste crni, nego siromašni. Oni su svesno ignorisali činjenicu da politika identiteta može biti uzrok jednako ozbiljnog razdora kao i aparthejd, ukoliko se primenjuje kao instrument za zataškavanje klasnog sukoba.

Tramp se nije suzdržavao da otvoreno progovori o klasi i da prigrli – makar i pretvorno – one koji su previše siromašni da kupe kola, a kamoli da pošalju svoju decu na Harvard. Zagovornici brexita su takođe prigrlili „plebs“ – setimo se samo Najdžela Faraža, lidera UKIP-a, kako pije pivo po pabovima sa „običnim momcima“. A kada su se veliki delovi radničke klase okrenuli protiv omiljenih sinova i kćeri establišmenta (klintona, bušova, blerova i kamerona) i podržali militantni parohijalizam, komentatori su za ovo okrivili njihove zablude o kapitalizmu.

Ali nisu njihove zablude o kapitalizmu dovele do nezadovoljstva koje je pothranilo brexit i Trampov uspon, već je to bilo razočarenje politikom srednjeg puta koja je intenzivirala klasni rat protiv radničke klase.

Trebalo je očekivati da će podrška radničke klase naoružati Trampa i zagovornike brexita glasačkom snagom koja će pre ili kasnije biti upotrebljena upravo protiv interesa radničke klase i, naravno, protiv manjina – to je odlika populističke vlasti od 30-ih godina prošlog veka do danas. Tramp je tako iskoristio podršku radničke klase da uvede skandaloznu poresku reformu, čiji je neskriveni cilj da pomogne plutokratiji, dok se milioni Amerikanaca suočavaju sa smanjenim zdravstvenim osiguranjem, a kako federalni deficit bude rastao, i dugoročnim povećanjem poreza.

Slično tome, britanska konzervativna vlada, koja je javno podržavala populističke ciljeve brexita, nedavno je najavila još jedno budžetsko smanjenje od nekoliko milijardi funti u oblastima socijalnog osiguranja, obrazovanja i poreskih kredita za siromašne radnike.

Zvanični kreatori javnih stavova koji su s prezirom odbacivali značaj društvene klase, doprineli su političkoj atmosferi u kojoj klasna politika nikada nije bila značajnija, otrovnija i prikrivenija. Govoreći u ime vladajuće klase sastavljene od finansijskih eksperata, bankara, zastupnika korporacija, vlasnika medija i funkcionera krupne industrije, oni se ponašaju kao da im je cilj da radničku klasu isporuče u prljave ruke populista i njihovog šupljeg obećanja da će Ameriku i Britaniju načiniti „ponovo velikom“.

Jedina mogućnost za ponovno civilizovanje društva i detoksikaciju politike leži u novom političkom pokretu koji će u ime novog humanizma zauzdati goruću nepravdu proizvedenu klasnim ratom. Sudeći po surovosti sa kojom je tretirao senatora Bernija Sandersa i laburističkog lidera Džeremija Korbina, čini se da se liberalni establišment takvog pokreta boji mnogo više nego Trampa i brexita.