Kapitalizam 101

Ovo ko da sedis u skolu.

Indy


Naleteh na ovaj blog o MOOCu nekog Dr Hararia:
The Marriage of Science and Empire
The Capitalist Creed
The Industrial Revolution


I ovo će na listu: Labor and Monopoly Capital: The Degradation of Work in the Twentieth Century. Nađoh na Jacobinu.

In his widely acclaimed book, first published in 1974, was a classic from its first day in print. Written in a direct, inviting way by Harry Braverman, whose years as an industrial worker gave him rich personal insight into work, Labor and Monopoly Capital overturned the reigning ideologies of academic sociology.

Spoiler:

Кратко, јасно и јебитачно.

William Murderface wrote:Sto me podsei, Judt, Ill Fares the Land. Ima na Pescaniku cela knjiga za skidanje, isto na naskom.

hvala za ovu knjigu. možda nisam pročitala dovoljno,ali u onoliko koliko jesam o savremenom društvu upadljivo je nedostajalo pominjanje MERE, nešto ovako:
Prednosti „razumnog“ bogatstva, „prihvatljivog“ kompromisa, pravednog  ili  dobrog  rešenja  bile  su  očigledne.  Izbegavanje  kraj-
nosti bilo je vrlina samo po sebi, kao i uslov za političku stabilnost.
Međutim, ideju umerenosti – dobro poznatu mnogim generacijama moralista – danas je teško artikulisati. Veće ne znači uvek i bolje, više
nije uvek poželjno; ali nije popularno to reći.

Jesu bolji kapitalistički od robovlasničkih i feudalnih odnosa? Ja mislim da nisu. Potrudiću se da obrazložim što detaljnije na šta mislim kada nađem više vremena, za sada jedan teaser:

Marx wrote:Labour-power was not always a commodity (merchandise). Labour was not always wage-labour, i.e., free labour. The slave did not sell his labour-power to the slave-owner, any more than the ox sells his labour to the farmer. The slave, together with his labour-power, was sold to his owner once for all. He is a commodity that can pass from the hand of one owner to that of another. He himself is a commodity, but his labour-power is not his commodity. The serf sells only a portion of his labour-power. It is not he who receives wages from the owner of the land; it is rather the owner of the land who receives a tribute from him. The serf belongs to the soil, and to the lord of the soil he brings its fruit. The free labourer, on the other hand, sells his very self, and that by fractions. He auctions off eight, 10, 12, 15 hours of his life, one day like the next, to the highest bidder, to the owner of raw materials, tools, and the means of life – i.e., to the capitalist. The labourer belongs neither to an owner nor to the soil, but eight, 10, 12, 15 hours of his daily life belong to whomsoever buys them. The worker leaves the capitalist, to whom he has sold himself, as often as he chooses, and the capitalist discharges him as often as he sees fit, as soon as he no longer gets any use, or not the required use, out of him. But the worker, whose only source of income is the sale of his labour-power, cannot leave the whole class of buyers, i.e., the capitalist class, unless he gives up his own existence. He does not belong to this or that capitalist, but to the capitalist class; and it is for him to find his man – i.e., to find a buyer in this capitalist class.

https://www.marxists.org/archive/marx/works/1847/wage-labour/ch02.htm

Kako se određuje visina plate za neprofitabilne delatnosti, npr. lekar u javnom zdravstvu, profesori u srednjoj školi i na državnom fakultetu?

ontheotherhand wrote:Kako se određuje visina plate za neprofitabilne delatnosti, npr. lekar u javnom zdravstvu, profesori u srednjoj školi i na državnom fakultetu?

https://en.wikipedia.org/wiki/Opportunity_cost

ontheotherhand wrote:Šta čitati, gledati, slušati?

http://www.umass.edu/preferen/gintis/Revenge.pdf

imas na 17-oj stranici fin pregled, najbolji su u donjem desnom uglu. ja bih tu dodao DžK Galbrajta.

Šta mislite o delima Lewisa Mumforda?

»Mit o mašini« bio je izvorno zamišljen u jednoj knjizi, a ova knjiga, drugi svezak, četvrta je u nizu koji je godine 1934. započet »Tehnikom i civilizacijom«. Iako se izvorni doprinos tih knjiga po svoj prilici sastoji u načinu na koji se razmatra tehnika kao sastavni dio više kulture čovjeka, one su bile jednako smjele i u opovrgavanju teze da čovjekov odlazak od životinjskog svijeta i njegov neprestani razvoj počivaju isključivo na njegovoj sposobnosti izrade i upotrebe oruña. Poričući tu suvremenu dogmu — te knjige nisu znanstvena otkrića i tehnološku inovaciju smatrale isključivim ciljem čovjekova postojanja — uzeo sam život sam kao onaj primarni fenomen, a kreativnost, više nego »osvajanje prirode«, za onaj konačni kriterij čovjekova biološkog i kulturnog uspjeha.

Iako su osnovne ideje »Mita o mašini«, barem u nacrtu, već bile prisutne u »Tehnici i civilizaciji«, sveopći promašaji megatehnike primorali su me da se pozabavim kolektivnim opsesijama i prisilama koje su skrenule smjer naših energija i okrnjile našu sposobnost da živimo ispunjen i duhovno zadovoljavajući život. Ako su ključ za proteklih nekoliko stoljeća bile riječi »Mehanizacija uzima vlast«, tema ove knjige može se sažeti riječima pukovnika Johna Glenna nakon njegova povratka iz orbite na Zemlju: »Neka prevlada čovjek«.

Amenia, New York L. M.

Zahvaljujemo se Nikici Petraku na tome što nam je ovu knjigu uopšte učinio dostupnom. Bio je to jedan od najvažnijih doprinosa kritičkom sagledavanju Megamašine – ili Kompleksa Moći, kako tu celinu Mamford ovde još naziva – jedan od retkih glasova koji su se odlučno i ubedljivo suprotstavili horu njenih apologeta i izvršilaca, najrazličitijih ideoloških ubeñenja. Onda je došlo do prekida u prenošenju poruke. Ljudi su ponovo počeli da pričaju kako je sve stvar upotrebe i da nas na kraju, kao u nekom filmu, očekuje srećno tehnološko razrešenje problema nagomilanih dosadašnjim učinkom sprege tehnologije i moći. To sada pokušavamo da prevaziñemo. Ova knjiga napada takva očekivanja, na jedinstven, silovit, nadahnut i možda neprezaviñen način – i ponekad uprkos samom Mamfordu. Njene kontradikcije, ukoliko se na njih nadovežemo, kroz rasprave i dijalog koji bi trebalo da počnu svuda, mogu nam samo pomoći u konačnom odbacivanju dogme o Progresu i svih ostalih apsurdnih ciljeva iz iste orbite, kojima ova kultura opravdava svoje postojanje, iako je pustoš koju ostavlja za sobom njeno jedino nesporno dostignuće. Kritični trenutak se 4 dogodio odavno; živimo u repu katastrofe, a ne na njenom pragu. Katastrofičari neprekidno objavljuju jučerašnje vesti, a da pri tom i ne dotiču prave uzorke problema. Ovde je o tome sigurno rečeno nešto više. Predlažemo vam da to proverite. 

Ne znam gdje da stavim ovo.
 The Wealthy in Florence Today Are the Same Families as 600 Years Ago Researchers compared data on Florentine taxpayers in 1427 against tax data in 2011 and found about 900 surnames still present in Florence

There's no money like old money.

To je istina doduše. On ti omogućava da "preguraš" čak i recimo jednu "neuspešnu" generaciju zahvaljujuću društvenim kontaktima. Osim, naravno, ako si potpuni kreten. Nov novac je samo - novac.

То што су истих 900 презимена и даље ту значи само да ти нису изумрли и нису сви ђутуре у некој генерацији имали само ћерке.

Мада, 900 је још и добро. Обично се стара лова своди на 200 породица по држави. А и ту, кажу, нема швалерације, само инцест.

Zašto je potreban stalan rast? I zašto je minimalna prihvatljiva stopa oko 3%?

Šta se dešava kad je rast manji od toga ili negativan i prevelik tipa 10%? Npr. Japan je u prvoj situaciji koliko mi je poznato, kako to hendluju?

Ne znate il' me kulirate? 

Industrijsko doba i pripitomljavanje

https://theanarchistlibrary.org/library/john-zerzan-industrialism-and-its-discontents
http://anarhisticka-biblioteka.net/library/john-zerzan-industrijalizam-i-pripitomljavanje

Adam Smit (Smith) je u svom klasičnom delu Bogatstvo naroda dobro razumeo da svoj uspeh industrijski kapitalizam duguje pre svega podeli rada, to jest, sve većoj specijalizaciji i uništavanju svestranog rada. Znao je i da podela rada nije važna samo za proizvodnju, već u istoj meri i za distribuciju roba. A novi poredak je svakako bio povezan i sa potrošnjom, kao sredstvom za kontrolu proizvodnje; u stvari, na pojavu tog novog poretka neki i dalje gledaju samo u kontekstu zahteva tržišta za masovnom proizvodnjom, ne uviđajući svesne elemente tog procesa.

Pitanje koje je 1755. godine postavio biskup Berkli (Berkeley), skoro usput, zapravo je od izuzetnog značaja: „Da li je stvaranje potreba najlakši način da se ljudi nauče radinosti?“ Kao što je ukazao Hobsbom, stanovništvo definitvno nije bilo sklono standardizovanim proizvodima; industrijalizacija je postepeno omogućila proizvodnji „da proširi svoja tržišta ili da ih čak stvori“. Mamac jeftinih, identičnih roba pokazao se uspešnim, pre svega zahvaljujući nasilnom proterivanju ranijih zadovoljstava. Dok su nezavisnost i raznovrsnost prohteva još bili mogući, drugačiji vidovi dokolice i potrošnje bili su norma. Naravno, upravo to je bila meta fabričkog sistema, ta „sklonost ljudi, koju su ekonomisti toliko naglašavali, da rade manje kada je hrana jeftina“, kao što je to rekao Kristofer Hil.

Izvoz je takođe pružao očigledan oslonac novom režimu, uvek uz sistematsku i agresivnu podršku vlasti, kao još jedan veštački mehanizam za podsticanje potražnje. Ali, domaće tržište bilo je jednako važno, što je izviralo iz svesti o specijalizaciji i disciplinovanju rada kao „odlučujućim preduslovima daljeg progresa“. (Maks Veber) Ričard Arkrajt (Richard Arkwright, 1732–1793) je potpuno delio mišljenje onih koji su uviđali potrebu za svesnim podsticanjem potrošnje, kao nečim „nužnim za stvaranje i zadovoljavanje novih potreba“. Ali, on ovde zaslužuje posebnu pažnju kao izumitelj mašinskog pamučnog razboja; naime, on se generalno smatra za najistaknutiju figuru tekstilne industrije i čak za „osnivača fabričkog sistema“. Arkrajt jasno ilustruje politički i društveni karakteri tehnologije, čijem je napretku toliko doprineo. Opsednutost društvenom kontrolom veoma je izražena u njegovim spisima i prepisci, a Manto (Paul Mantoux) je primetio da je „njegovo najoriginalnije dostignuće bila disciplina koju je uveo u fabrike“.

Arkrajt je uvideo i vitalnu vezu između radne discipline i društvene stabilnosti: „Pošto imaju obavezu da redovnije dolaze na posao, njihovo celokupno ponašanje postaje urednije.“ Za svoje pionirske zasluge dobio je odgovarajuće priznanje: Lipson izveštava da su 1767, posle „vesti o pobuni u susednom Blekbernu, izazvanim uvođenjem Hargrivsove višestruke predilice, on i njegov finansijer Smouli (Smolley) rešili da se prebace u Notingem, iz straha da bi na sebe mogli navući bes razbijača mašina“. Slično tome, radnici su 1779. godine uništili Arkrajtovu fabriku u Birkekru. Lipson je dobro sažeo Arkrajtov menadžerski doprinos:

„Koordinacija svih delova široke industrijske strukture; organizovanje i disciplinovanje velikih grupa ljudi, tako da se svaki pojedinac uklapa u svoju nišu, a celina deluje s mehaničkom preciznošću istrenirane vojske… kombinovanje podele rada sa efikasnim nadzorom iz jednog centra… Bio je to početak nove epohe.“

Filozofija manufakture Endruja Jura (Andrew Ure), knjiga koju je Marks često citirao u Kapitalu , jedan je od najvažnijih pokušaja analize fabričkog sistema. U njenom poučnom predgovoru govori se o „napretku britanskog industrijskog sistema, u kojem je svaki delikatan proces, podložan narušavanju zbog neznanja i zaostalosti radnika, uziman iz ruku zanatlija i stavljan pod kontrolu samoregulišuće mašinerije“.

Kada istražujemo prirodu novog sistema, umesto kućnog zanatskog rada nailazimo na „industrijski rad… (koji) nameće redovnost, rutinu i monotoniju… koji se nalaze u sukobu… sa svim sklonostima čovečanstva još neprilagođenog na njega“. (Hobsbom).

Bez namere da idealizujemo raniji period, koji je svakako bio određen kapitalističkim odnosima, moramo se složiti s Hilovim zapažanjem: „Ono što je izgubljeno s fabrikama i ograđivanjem zemlje bili su nezavisnost, raznovrsnost i sloboda, kojima su mali proizvođači do tada raspolagali.“ Adam Smit je priznao da podela rada izaziva „mentalno osakaćivanje” i uništava raniju živost duha i sposobnost za „snažno doživljavanje kako bola, tako i zadovoljstva“.

Robert Oven (Owen) je na sličan način gledao na tu promenu kada je 1815. napisao: „Opšta raspršenost manufaktura širom zemlje podstiče novi karakter…“, odnosno „suštinsku promenu u opštem karakteru velikog broja ljudi“. Manje apstraktno, Hamondovi su osluškivali glasove s početka XIX veka i primetili „žal za igrom i životnom srećom, koji nestaju“ i da će „umetnost življenja uskoro biti svedena na najsirovije oblike“.

Reformista Frensis Plejs (Francis Place) je 1819, pišući o stanovništvu industrijskog Lankašira, zadovoljno primetio kako je „sve do nedavno bilo veoma opasno kada bi se, ma kojim povodom, okupilo 500 ljudi… Danas možete okupiti sto hiljada ljudi na jednom mestu, a da ne dođe do bilo kakvih nemira“.

Tompson je izveo zaključak: postepeno, između 1780. i 1830. godine, „prosečni engleski radnik je postao disciplinovaniji, podređeniji proizvodnoj satnici, suzdržaniji i metodičniji, manje nasilan i manje spontan“.

As the average person was being subdued and tamed, a few were lionized. Industrial modernity ushered in what is so prominent today, celebrity culture. The flamboyant actor Thomas Kean was an early star, but none surpassed the fame of Byron. He was one of the first ever to receive what we would call fan mail, that is, unsolicited letters on a mass scale. [74] Massified life also initiated widespread psychic immiseration. The best-seller of 1806 was The Miseries of Human Life, testifying to the large-scale anxiety and depression that had already set in, inevitable fruit of modern subjugation.

The door that was forced open decisively between 1800 and 1820, roughly speaking (and I do mean roughly), inaugurated both global warming and an ever-mounting rise in global population. Globalizing industrialization is the motive force behind both developments. A deepening technological dimension becomes more and more immersive and defining, driving the loss of meaning, passion, and connection. This trajectory continually reaches new levels, at an ever-accelerating rate. As early as the 1950s, new technology was hailed by many as a “Second Industrial Revolution.” [75] In 1960 Clark Kerr and others announced that “the world is entering a new age — the age of total industrialization.” [76]

As the 19th century waned, William Morris, who disliked all machinery, concluded that “Apart from the desire to produce beautiful things, the leading passion of my life has been and is hatred of modern civilization.” [77] His News from Nowhere expresses a wonderful reversal of perspective, in which Ellen speaks from a time that has set aside the techno-desolation: “And even now, when all is won and has been for a long time, my heart is sickened with thinking of all the waste of life that has gone on for so many years.” “So many centuries, she said, so many ages.” [78]

ontheotherhand wrote:Zašto je potreban stalan rast? I zašto je minimalna prihvatljiva stopa oko 3%?

Šta se dešava kad je rast manji od toga ili negativan i prevelik tipa 10%? Npr. Japan je u prvoj situaciji koliko mi je poznato, kako to hendluju?

Zavisi od demografije zemlje. Primer ti je Japan, koji ima katastrofalnu demografsku sliku, pa ni los rast u poslednjih 20 godina ne izaziva vece socijalne poremecaje, npr. nezaposlenost je niska. Stopa rasta od 3% je minimalna za Srbiju, za Kinu je 5-6%, za Indiju 7-10%, za Nemacku 1%, Japan 1%...
Sustinski, ekonomski rast ima samo dve komponenta: demografija i produktivnost. Te dve komponente se racvaju onda na celu ekonomiju, primera radi: nekretnine, koje su baza skoro svih zapadnih ekonomija, a to je povezano sa demografijom. Ili razvoj tehnologije, povezano sa produktivnoscu.

Kada je imas pad u ekonomiji, imas recesiju ili ako je produzena recesija na nekoliko godina-depresiju. Sama recesija nije problematicna u kapitalizmu, stavise, ona je neophodna sa ekonomskog stanovista, prociscava sistem u ekonomskim ciklusima, sa politickog stanovista je katastrofalna, i zato imamo sve ove probleme u ekonomiji u poslednjih 20ak godina. Produzena recesija je opasna, to se zove despresija, najpoznatija je Velika depresija ali bilo ih je jos, npr. Duga depresija sa kraja 19. veka. Najcesce tada imamo deflaciju, koja je katastrofa za ekonomiju, jer to znaci da proizvedeni prozivod gubi cenu tj. proizvodjac dobija manje od svoje proivodne cene, sto znaci da mora da reze gubitak, npr. otupstanjem radnika, sto stvara jos vecu depresiju jer manje ljudi moze da kupi robu, depresiona spirala.

Zavisno od potrebe zemlje, nekada rast bude toliko velik da se ekonomija prepgreje tj. izazvoe veliku inflaciju. Primera radi, da bi zemlja vestacki odrzaal visok rast, pokusava da spusti kamate, sto ubacuje puno novca u sistem  i napravi veliku inflaciju.

Ima tu jos nekih varijiteta, npr. ono sto se desilo u SSSR sa krajem 80ih, sto po mnogim parametrima lici na ovo sto se desava na zapadu, samo sa drugim uzrocima, ali sustina je istina-pad produktivnosti zbog kontrolisane ekonomije. Ako znas da su i demografska kretanja slicna, imas katastrofu u najavi.

Ali rast za komponentu ima i monopolski karakter kapitalizma, ne samo demografiju i produktivnost. Profiti se uvećavaju ne samo uvećanjem stvarne produktivnosti nego levridžom veće količine kapitala. Što za rezultat ima stagnacije i krize.
 
http://monthlyreview.org/2002/01/01/monopoly-capital-and-the-new-globalization


3% kao minimum sam mislio na globalni prosek, nego mi nije jasno zašto baš ta cifra a ne neka druga. Evo Dejvid Harvi kaže da ta stopa omogućava večini kapitalista pozitivan povraćaj na uloženo. Jel to znači da u slučaju da je rast tipa 1%, ta većina je u minusu i ne može da reinvestira jer nema dovoljno profitabilnih prilika za to ili su drugačije posledice?

Spoiler:

U vezi poslednjeg pasusa, ironija koju većina modernih branitelja kapitalizma ne uviđa je kako se korporacije mogu razumeti i kao državni entiteti (što istorijski i jesu bile, videti ovaj klip o tome s kojim ciljem su prvobitno osnovane i koliko su bile limitirane) i koliko je današnja situacija bliža Sovjetskom državnom kapitalizmu aka „komunizmu“ nego toliko voljenom perfektno kompetetivnom slobodnom tržištu iz udžbenika i laboratorijskih uslova. Kad nekoliko korporacija kontrolišu najveći deo tržišta svake grane, to u realnosti nije puno drugačije od centralno planirane ekonomije.

Имаш у модерним корпорацијама још елемената совјетског модела, нпр. један ужасно извештачени језик интерних комуникација, мистериозну кадровску службу односно HR, а оно што мене лично највише весели је култ личности CEO-ова. То што себи дају толику плату то уствари није зато што су грамзиви (нико није баш толико грамзив), не - то је да бисмо им се успешније дивили. У идеологији корпорације вредиш онолико колико си плаћен, а они су Тито лично.

Има један тренутак у историје бивше ми фирме, кад ме је ортак поставио за шефа програмера, са задатком да им процењујем учинак и евентуално неког месеца неком дигнем за 5-10% (али из колача који он, као директор, одреди), а он ће пак процењивати учинак целог софтверског тима па процењивати колико од зараде припада нама а колико хардверашима (а у фирми нас није било ни десеторо са све њим и секретарицом). Највећи прц је била његова процена да ће за то да ми буде довољно два сата недељно, и да ми следи 20% на плату за то. После три месеца сам рекао да ми врати све како је било, и остао сам увређен трајно. Јер та два сата шефовања вреде толико пута више него стручни рад.

Из књига из којих је он учио капитализам мора да може да се извуче неко образложење зашто управљачки слој баш мора да има за толико већу лову. И то експоненцијално, што се више иде ка врху.

ontheotherhand wrote:Ali rast za komponentu ima i monopolski karakter kapitalizma, ne samo demografiju i produktivnost. Profiti se uvećavaju ne samo uvećanjem stvarne produktivnosti nego levridžom veće količine kapitala. Što za rezultat ima stagnacije i krize.
 
http://monthlyreview.org/2002/01/01/monopoly-capital-and-the-new-globalization


3% kao minimum sam mislio na globalni prosek, nego mi nije jasno zašto baš ta cifra a ne neka druga. Evo Dejvid Harvi kaže da ta stopa omogućava večini kapitalista pozitivan povraćaj na uloženo. Jel to znači da u slučaju da je rast tipa 1%, ta većina je u minusu i ne može da reinvestira jer nema dovoljno profitabilnih prilika za to ili su drugačije posledice?

Spoiler:

U vezi poslednjeg pasusa, ironija koju većina modernih branitelja kapitalizma ne uviđa je kako se korporacije mogu razumeti i kao državni entiteti (što istorijski i jesu bile, videti ovaj klip o tome s kojim ciljem su prvobitno osnovane i koliko su bile limitirane) i koliko je današnja situacija bliža Sovjetskom državnom kapitalizmu aka „komunizmu“ nego toliko voljenom perfektno kompetetivnom slobodnom tržištu iz udžbenika i laboratorijskih uslova. Kad nekoliko korporacija kontrolišu najveći deo tržišta svake grane, to u realnosti nije puno drugačije od centralno planirane ekonomije.

Apsolutno ima monopolsku karakteristiku, kao i korporativnu, tako je nastao kapitalizam, i tako jedino funkcionise. Ali pre toga da se nesto razumemo, pogledaj strukturu svakog kapitalistickog drustva: imas 10% bogatih(imas i medju bogatim raznih slojeva ali necu sada ulaziti u to); imas 10-40% srednje klase, zavisno od razvoja drzave,; imas 50% nize srednje klase i siromasnih. Tako kapitalizam funkcionise i na globalnom planu. Drugacije nece ici, to je ono sto se u anglo podrucju zove: zero-sum game. Cela mudrost je da se razvijes sa kartelima i zastitom a onda prodajes 50% zemalja liberlizam, da se nikada ne bi razvile a ti ostao bogat.

Kapitalizam mozes jos zvati i merkantilizam, jer je on nastao kao merkantilizam, a simbol tog nastanka su dve drzavne kompanije koje su bile motor razvoja dve dzave: Holandije i Britanije, zemlje koje se smatraju za zemlje osnivace kapitalizma. U pitanju su East-Indian Company u obe zemlje.

Sto se tice tice upumpvanja novca, nesto slicno se desavalo krajem 19. veka, doduse ne ni priblizno danasnje nivou zbog prisustva zlatnog standarda, Prva globalizacija. Tada je Lodnon, i u dosta manjem obimu Pariz, imao ulogu danaseejg Njujorka, finansijlizacija drzave koja se odigrava kroz uvoz jeftine robe sa strane, da bi bila niza inflacija, i imao mogucnost da manipulises kreditnom ekspanzijom. Medjutim, tu dolazi do problema sa jacanjem drugih drzava sa razvojem, pre svega, industrijskog sektora u tim drzavam an ustrb drzave koja se bazira na finansijama. Nekada je to bila Nemcka i SAD u manjoj meri Rusija, danas je to Kina i verovatno u buducnosti Indija. To se zavrsilo u Velikom ratu jer sila koja dominira zeli da odrzi muzenje i status kvo, drugi nece to da trpe.

Razvoj tzv. srednje klase posle dva svetska rata, narocito drugog, je anomalija kapitalistickog sistema nastalog iz svetskih ratova i srednja klasa nestaje. Bez svetskih ratova nikada ne bi ni postojala tako brojna srednja klasa.

Moram malo sa aspekta Pokemon manije. Fasciniran sam kako nam društvo polako prerasta u one mračne SciFi priče o korporativno kontrolisanoj budućnosti. Recimo, koliko sam skontao, ovi Pokemoni zarađuju 2 miliona dolara dnevno tako što vlasnici raznih biznisa plaćaju da stavljaju Pokemone u svoje radnje i tako namamljuju mušterije koje dođu tu, navataju Pokemona, i onda kao ajde da kupimo nešto. Dakle, najstrašniji scenariji. Samo što u tim SciFi filmovima uvek postave priču tako da je to već uobličeno pa razobličeno, da je gledaocu jasno da je to zli kapitalizam, zločinačka korporacija sa najamničkim trupama, delić povlašćenih koji je isisao sva sredstva od gomile koja je potom postala obespravljena. Ali kada se to pretvaranje ljudi u robote koji jure za svakom smicalicom kreiranom da im izmami dolar iz džepa odvija pred našim očima - jok, ništa. To je zapravo kul.

Podseća me neverovatno da srpsku sposobnost da kritikuje ovog ili onog biznismena ili sportistu iz Amerike, zlog bankara iz Britanije ili francuskog glumca koji vraća pasoš jer neće da plaća porez, a kada najplaćeniji sportista sveta ne želi da plaća porez u Srbiji, to je tako kul, dajmo mu još i nešto para iz budžeta da mu se nađe.

У тај су курац отишле ствари још кад је био онај прелом негде између панка и наредног таласа или чега већ. Ми смо можда куповали најбоље фармерке што су се могле наћи, али смо их носили док се плава назирала још мало око шавова; панкери су носили све ружно и једино су мартинке морале да буду прва лига и зихерице нерђајуће. Ту негде неки следећи талас је тукао слабије да отме боље патике. И не сећам се да је после тога био још неки антипотрошачки талас.

Ово сад је само разрада тога у даљ.

Mene fino služe Timberland cipele evo već skoro 10 godina, pu pu da ih ne ureknem.


Evo na šta sam, između ostalog, mislio ono za feudalizam i robovlasništvo. Doći će mi i Ellen Wood jednom na red.

Žan Bodrijar - Ogledalo proizvodnje

Arhaični i feudalni oblik

Rob

Marksistička teorija je retrospektivno analizirala status roba, počevši od statusa nadničarskog radnika. Ovaj drugi ne raspolaže svojim radom, niti proizvodom svog rada; ali, raspolaže svojom radnom snagom, koju može otuđiti (iako ne i svoju osobu, koja je njegovo vlasništvo). Sa svoje strane, rob ne raspolaže ni jednim, niti drugim. Tako je mogao biti definisan kao funkcija razlike između rada i radne snage (koja će se razviti kasnije), kao zbir ta dva elementa otuđen u korist gospodara. Specifičnost roba se zadržava, na osnovu dedukcije, u gospodarevom vlasništvu nad njegovom radnom snagom. Ali to je samo analitička konstrukcija. Pošto se na taj način sjedinjuju dva elementa koja se kasnije razdvajaju, iz toga ne sledi da njihov zbir razjašnjava prethodno stanje. Radikalna razlika se sastoji u tome što oni nisu razdvojeni i da ono što tu prolazi kao razdvajanje nije čitljivo na osnovu anticipacije, osim u slučaju zloupotrebe analitičke moći. Ponovo se suočavamo s pretpostavkom ekonomskog, preko mreže rad-radna snaga. Simbolički odnos gospodar-rob shvaćen je kao neka vrsta mahune, čije će se „pravo“ jezgro odmotati u nit istorije (tačnije, u nit teoretskog modela koji će nametnuti to načelo stvarnosti). Ono što je u tom procesu izgubljeno je sve što je razmenjeno u odnosu gospodar-rob i sve što se ne može redukovati na otuđenje-eksploataciju radne snage.

Činjenica da rob nije odvojen od gospodara kao slobodni radnik podrazumeva da ni gospodar nije odvojen od roba kao slobodni vlasnik (ili poslodavac). Ni jedan ni drugi nemaju odgovarajuće statuse individue i individualne slobode. Zato se i ne sukobljavaju kao takvi – što i jeste definicija otuđenja. Između njih postoji odnos reciprociteta – ne u modernom i psihološkom smislu odnosa jedan-prema-jedan dva individualizovana subjekta, to jest, u kontekstu individualizam-altruizam koji zaokružuje naš moral – već u smislu obaveze ili strukture razmene i obaveze, gde precizni uslovi razmene između autonomnih subjekata (ekonomski ili psihološki), odnosno ta podela (kakvu znamo) još ne postoji. To je nivo simboličkog, a ne nivo autonomnih subjekata ili objekata razmene (radna snaga, izdržavanje, zaštita), koji se mogu autonomizovati kao roba.[66] Umesto toga, prisutna je dvostruka struktura, u kojoj ni apstrakcija vrednosti, niti imaginarni identitet subjekata ne dolaze do izražaja.

Slobodni radnik nalazi svoj identitet u ogledalu svoje radne snage. Njegovo vlasništvo, njegovo „oslobođenje“ kao radnika, označava njegov pristup privatizovanoj individualnosti, to jest, otuđenju. On nije otuđen zato što prodaje svoju radnu snagu već zato što je „vlasnik“, zato što njome „raspolaže“, kao da je reč o njegovom dobru. Najzad, šta je to što mi dopušta da raspolažem sobom, ako ne „lišavanje“ (pravo privatne individue izolovane od ostalih)? To je preskupa privilegija, gde gospodar nikada ne vlada robom, pošto tek s trgovinom robljem, to jest, kada se robovlasništvo uključi u tržišnu ekonomiju, gospodar počinje da „raspolaže“ robom do tačke u kojoj konačno može da ga otuđi kao svaku drugu robu. Kada se analizira taj stadijum, tu već počinje analiza tržišne ekonomije, a ne nekog stadijuma specifičnog za robovlasništvo. U prvobitnom odnosu, rob je – ili pre, odnos gospodar-rob – neotuđiv, u smislu da ni gospodar, niti rob nisu otuđeni jedan od drugog, niti se rob može otuđiti od sebe kao slobodni radnik u privatnom raspolaganju svojom radnom snagom.

U svakom pogledu, „oslobođenje“ tako postaje proces interiorizacije odvajanja, poistovećivanje sa subjektivnom, apstraktnom suštinom (u ovom slučaju, radnom snagom), oko koje subjekt počinje da učvršćuje svoj identitet. Status roba je drugačiji. On je vezan, a suverenitet gospodara nije transcendentni autoritet kakav poznajemo; to je lična dominacija koju ne treba mešati sa šemom u kojoj je gospodar subjekt, a rob objekat (što je naš oblik racionalne i ugovorne razmene, u kojem je svaki subjekt za drugu stranu objekat). Dominacija, kao nešto posebno u odnosu na otuđenje i eksploataciju, ne podrazumeva objektivizaciju dominiranog već obavezu, koja sa sobom uvek nosi element reciprociteta.

Skloni smo da reinterpretiramo odnos ropstva (ili služenja) kao krajnju granicu eksploatacije i otuđenja, u poređenju s našom ekonomskom konfiguracijom i našom psihologijom subjekta i objekta. Na prelaz ka nadničarskom radu gledamo kao na „oslobođenje“ i objektivan istorijski proces. Ipak, to viđenje učestvuje u iluziji zapadne humanističke racionalnosti, inkarnirane tokom istorije u obliku apstraktne, političke države, koja, kada se jednom uspostavi, sve ranije forme dominacije opisuje kao iracionalne. Ali nije tačno da je dominacija samo arhaični i varvarski oblik vlasti. Koncept vlasti, sa svime što podrazumeva u pogledu apstrahovanja i otuđenja društvenih odnosa, odnosa između eksploatatora i eksploatisanog, itd., strogo govoreći, može se primeniti samo na našu društvenu organizaciju. Nasumično projektovati taj koncept na ranije forme dominacije, objašnjavati razlike kao nekakvu istorijsku nerazvijenost, znači ne razumeti sve ono što nam ranije formacije mogu reći o simboličkom delovanju društvenih odnosa.

Kao i naredno poglavlje.



btw jebo ovaj forumski softver sa akanjem oko podešavanja razmaka između pasusa