Срби свих вероисповести и Срби атеисти - историјски преглед

beatakeshi wrote:Probaj sa Dundom Marojem (kao zamenom). 700 fusnota i 2000 manje poznatih reči (ili obratno) na oko 120 strana teksta,

Ау, да, нисам то читао још од гимназије, 40 & кусур година. А баш сам уживао кад год укапирам нешто .

Мада, помогло је што смо то радили у трећем разреду, а латински био у првом и другом, па кад се повеже са енглеским стекне се неки појам како нека реч дође преко италијанског и заврши у "да га рођена мати не позна". Било занимљиво, баш.

Ако се добро сећам, беше неки језичарски скуп тада, и Џиво Гундулић га отвори са "кари кућитандини, ево смо се конгрегали овод да пурификамо нашу лијепу лингву од талијанскије вокабула".

паће wrote:

Ма да ми је само видети неколико страна тадашњег језика, ал' на писму које бих умео да прочитам. Ех.

Средњевековни записи су на старословенском у српској редакцији, и могу се делимично разумети, (можда и више него делимично код бољих познавалаца).

Већ десети пут читам наслов теме као "Срби свих вероисповести и Срби атеисти - карте на преглед", што ми увек некако имплицира да остали могу да се шверцују, нећемо им ништа.

Јучерашња "Политика": албански професор објашњава оснивачку формулу своје нације. 

http://www.politika.rs/rubrike/Komentari/Kadare-napada-osnivacku-formulu-albanske-nacije.sr.html

Неџмедин Спахиу

Кадаре напада оснивачку формулу албанске нације
Несуђени нобеловац тврди да је подлога албанске нације хришћанска и да су јој ислам наметнули Турци

У медијима у Тирани, Приштини и Скопљу распламсала се дебата о Османској империји, Скендербегу и улози вере. Повод овој дебати је поновни став највећег албанског живог писца и несуђеног нобеловца Исмаила Кадареа, који тврди да је основа албанске нације хришћанска а да су јој ислам наметнулиТурци.
Кадареа и његове присталице оптужују да су ударили на темеље албанске нације, формиране почетком 20. века од четири различите верске заједнице – муслимана сунита, бекташија, православних хришћана и католика. За разлику од Срба, Грка, Бугара, Румуна, Хрвата, Бошњака и других који нису успели да успоставе кохезију међу својим верским заједницама па су постали не само моноетничке нације већ и моноверске, и турске нације која се рађала као мултиетничка али и моноверска, Албанци су успели да успоставе кохезију на основу једнакости међу верским заједницама, без обзира на њихову величину.
Говорећи језиком бизниса, албанска нација је 50 одсто муслиманска, 50 одсто хришћанска. Или, тачније, 25 процената муслиманско-сунитска, 25 процената бекташијска, 25 одсто православна и 25 одсто католичка, иако се ови проценти не подударају с величином тих верских заједница. Наиме, пописом тридесетих година прошлог века, 60 одсто Албанаца се изјаснило као сунитски муслимани, 10 одсто као бекташије, 20 одсто као православни хришћани, и 10 одсто као католици.
Формула 25:25:25:25 била је добра за кохезију нације. Ње су се придржавали и у политичком и културном домену. Кад су Албанијом владали регенти, њих је увек било четири: један сунитски муслиман, један бекташија, један православац и један католик.
Велике силе чијим консензусом је(1913) стварана Албанија, одлучиле су 1914. године да на престолу ове земље буде немачки принц протестантске вере Вилхелм Вид (1876–1945). Држећи се поменуте формуле, Вид је свом сину дао муслиманско име Скендер, а ћерки хришћанско – Доника.
И краљ Зогу (1895–1961) оженио се хришћанком како би краљевска породица била муслиманско-хришћанска. Осим за време комунизма, кад су Албанијом владали атеисти, најважније државне функције у овој земљи увек су делили по поменутој неписаној формули, па ако би рецимо председник био муслиман, премијер би био православац, председник парламента католик, а у следећем мандату обрнуто.
У Албанији су и верски празници муслимана и хришћана обавезни за све становнике. У односу на друге, разлика је очигледна. Док у Енглеској нацију представљају хришћани, а остали користе права које су им хришћански Енглези доделили, или док у Малезији нацију представљају муслимани, а остали користе права које су им они дали, у Албанији су муслимани и хришћани потпуно једнаки, односно интегрисани у једној нацији. Зато су им и национални хероји заједнички.У том погледу веома је карактеристична судбина албанског националног јунака Ђерђа Кастриота Скендербега (1405–1468), који је рођен као православац, одрастао као муслиман, и на крају се одупро султанима (МуратуII и Мехмету II) као католик. За албанске борце за слободу у 19. веку Скендербег је био главни средњовековни национални херој не само зато што се успешно борио против тадашњих најмоћнијих владара (султана), него и због тога што је за албанске хришћане он био Ђерђ, а за муслимане Скендер.
Ко данас напада овакве темеље албанске нације? Најпре, енверисти, то јест комунисти Енвера Хоџе који су муслиманско-хришћанску нацију покушали да претворе у нацију атеиста. Иако је комунизам срушен још пре 25 година, став да су прави Албанци само они који не гледају цркве и џамије, тј. атеисти, и данас се пропагира у уџбеницима у Албанији и на Косову. Међутим, иако је нација лаичка творевина, она не искључује улогу религије. Уосталом, албанска нација није једина на свету мултирелигијска. Такве су и мађарска, немачка и многе друге нације.
Темеље албанске нације оспоравају и муслимански екстремисти. Пошто су више од две трећине Албанаца муслимани, они тврде да је албанска нација муслиманска, док хришћани у њој користе права које им муслимани дају. Ови екстремисти се, рецимо, противе томе да споменици Мајке Терезе буду на другим јавним местима осим у црквама. Пошто је, по њима, албанска нација муслиманска, Мајка Тереза као католикиња не може да буде национална личност.
Темеље албанске нације оспоравају и хришћански екстремисти. Они тврде да је прва вера Албанаца хришћанство и зато настоје да држе муслимане у инфериорној позицији. Иза овог става скрива се теза да имамо две врсте Албанаца: оне „праве” који су се одупрли Османлијама и сачували своју веру, и оне слабе који су „попустили пред Османлијама и променили веру”.
Блиски овим ставовима су и они који сматрају да су „Албанци Европљани а не Азијати”. Албанци јесу Европљани, али овако се преноси скривена порука: пошто су европске нације већином хришћанске, таква мора бити и албанска нација.
Ову тезу промовише и Исмаил Кадаре (1936), који потиче из муслиманске породице. Реџеп Ћосја га оптужује да он то ради само да би ласкао хришћанским круговима око Нобелове награде.
Међутим, самом чињеницом да су Албанци добили хришћанство од Римске империје, и ислам од Османске, заоставштина тих империја је уграђена у национални идентитет Албанаца. Нападајући Османску империју тј. муслимански идентитет Албанаца, Кадаре напада оснивачку формулу албанске нације. А довођење две трећине Албанаца у инфериоран положај само иде у прилог Идилу, сада већ највећем потенцијалном непријатељу албанске нације. Јер Идил потенцијално угрожава све муслиманске нације, а поготово албанску као муслиманско-хришћанску.
Једна нација је јака само ако њени припадници поштују међусобне верске, регионалне, локалне и друге идентитете.
Теза Исмаила Кадареа о хришћанској подлози албанске нације – да би личила на европске нације – заправо је против западних трендова. Јер нације на Западу настоје да са „моно” пређу на „мулти”. Албанска нација која је створена као мултирелигијска, уколико би се претварала у монорелигијску, ишла би супротним путем.

Професор политичких наука Универзитета ААБ у Приштини, раније предавао на универзитетима у Хамбургу, Тирани, Тетову

Неџмедин Спахиу
објављено: 28.08.2015.

Корен дело краси

Зоран НИКОЛИЋ | 31. октобар 2014. 12:03 | Коментара: 0

Лекар др Владан Чокић из околине Младеновца, у потрази за породичним идентитетом открио „рођаке“. Чланови фамилија из Србије и Босне са истим презименом донедавно се нису познавали, а онда се испоставило да имају много сличности




Чокићи: др Владан, Бојана, Белкиса и др Халид

ТРАГАЊЕ за породичним стаблом неретко је дуг, тежак и мукотрпан посао, будући да су многи важни подаци остали развејани кроз нашу бурну историју, а многобројне црквене и административне књиге остале су изгубљене или оштећене.

Тим пре су успех и прича др Владана Чокића необичнији. Наш саговорник је виши научни сарадник Института за медицинска истраживања, али га међу „Београдске приче“ не доводи велико медицинско знање, већ страст ка проучавању породичног порекла.

- Потичем из велике фамилије Чокић, из села Ковачевац код Младеновца. Моји преци су непрекидно живели овде током последња три века. Током 1999. године публикована је и књига „Живот једног српског војника“ по казивањима мог прадеде, солунца Живадина Чокића. Већ је постојала огромна грађа о мојим прецима, а ја сам тада осетио потребу да загребем дубље ка вековној историји моје породице, и да потражим сличност са фамилијама широм бивше Југославије које се исто презивају.

Склоност ка науци и озбиљној методологији само су помогли др Владану да лепше и лакше оствари своја истраживања. Као награду за труд ускоро ступа у контакт са презимењацима из околине Тузле.

- Сазнао сам да у околини овог града постоји место Ковачи, где живе Чокићи - наставља причу наш саговорник. - Телефоном сам позвао колегу, такође лекара, др Халида Чокића и након срдачних речи прича је почела да се „отвара“ невероватним током.

ИСТРАЖИВАЊЕ Истраживање др Владана Чокића и његовог презимењака др Халида овим није окончано. Засада постоје наговештаји да постоји још неколико фамилија које носе ово презиме, а могуће је - и слично порекло. Две овакве породице су у Војводини, док је једна у Неготинској области, и баш за њу постоје наговештаји да је у тај крај стигла из околине Темишвара. Па ипак, наши саговорници нису изричити и тек крећу у потрагу за новим подацима.

Тако су и они, други Чокићи, из околине Тузле, у општини Живинице имали књигу „Три стољећа породице Чокић“, која је објављена такође 1999. године, баш као што су то радили и ови из околине Младеновца, у доба када једни за друге нису знали. Младеновчани су настањени у селу Ковачевац, а Тузлаци у селу Ковачи.

- Није то све - додаје др Владан Чокић. - Преко пута моје куће у Ковачевцу су речица и шума које зову Луг, а преко пута др Халида Чокића у Ковачима је крај Луг, где је некада била шума коју су тако звали. Мој далеки предак Марко имао је воденицу на реци Луг у Ковачевцу, док и данас постоје остаци воденице коју зову и „Чокићка“ на реци Топлици код Ковача.

Истраживања два доктора довела су до тога да је фамилија Чокић из Ковачевца у околину Младеновца дошла у 13. веку из Рашке области у Шумадију, док је један њен део прешао преко Дунава у Војводину.

Фамилија Чокића из Ковача у околину Тузле дошла је, по предању, из Темишвара преко Војводине почетком 18. века.

После првог разговора два Чокића, два лекара почела су да гаје пријатељство које је започето телефонским позивом др Халида, када је позвао колегу из Србије да му честита Божић, да би се и званично упознали у ресторану „Ковач“, где су им се придружиле Владанова супруга Бојана и Халидова Белкиса.

Репортери „Београдских прича“ срели су их док су обилазили Београдску тврђаву, дружећи се и уживајући у последњим чарима михољског лета и необичностима градске историје.

- Увелико једни друге представљамо као рођаке пред својим пријатељима - каже др Владан. - Ми смо на свом примеру јасно видели да је свет мали и да нема граница, без обзира на то колико се трудили да их правимо. Неважне су и културне, и географске и верске баријере. Све постаје неважно пред искреним и неоптерећеним ставом, јер наше две фамилије током овог дружења наилазе само на - сличности.