НОБ за понављаче

No Country wrote:Шешељ се инстиктивно чувао да не преузме никакву стварну власт (т.ј. већу од Земуна), и то је отприлике једино исправно што је у животу учинио. Његов сверазарајући цинизам је увек укљичивао и њега самог, и по томе се заиста разликује од “историјских” фашиста. У том смислу је чак и гори, јер је релативно једноставно повући демаркациону линију између друштва и Хитлера, док је Шешељево штеточинство увелико постало мејнстрим српске политичке (не)културе, сви су изашли из његовог шињела. И он се сада негде дубоко у себи задовољно церека, јер нас је све зајебао тако да се више никад не оправимо - а ништа друго у животу није ни хтео. Такав лик.

Међутим, и идеологија и метода су биле сасвим фашистичке.

Ед: наравно да ово нема много везе са твојом расправом са Ускоком. Опростићеш ми - расправе са Ускоком су грандиозно губљење времена и нешто још горе: увреда здравом разуму.

Dok traje ta šutnja zakonodavaca bh književnosti o ovom djelu, stvar je prepuštena žutoj publicistici, stožernim magazinima i novinarima, sa strane bošnjačkog stanovišta. Parergon je na tim stranicama opisan kao površno štivo, koje je izazvalo gnjev cijelog bošnjačkog kolektiva, to je djelo u kojem pisac pokazuje da mu je talent ishlapio a kompleksi nepregledni, to su kompleksi muslimanskog porijekla koje su Jevreji nazvali samomržnjom, to je djelo pisano u Titovoj vili u Bugojnu po njegovom direktnom nalogu, ta je knjiga pokrenula veliku komunističku velikosrpsku hajku na sve muslimansko u BiH, jedan od aktera knjige Kasim ef. Dobrača umro je naprasnom smrću dva mjeseca nakon što ju je Oslobođenje počelo objavljivati kao feljton...
Ono što je kuriozum žute publicistike kao forme jeste to, što se kritikovana knjiga ne mora pročitati da bi bila osporena. U prvoj rečenici Parergona, međutim, Sušić govori o tome da je u višenacionalnim zajednicama stepen ravnopravnosti naroda prvo pitanje pravičnosti datog sistema. Birokratija i tehnokratija u tim zajednicama gura takve narode u nacionalizam, većinske najčešće u hegemonističke tendencije, a ni represirane nacije nisu lišene povremenih nacionalističkih, regionalističkih, partikularističkih ekcesa. Sušić napominje da je Revolucija omogućila i vjerske slobode u novoj Jugoslaviji, ma koliko takvo što klerikalcima zvučalo apsurdno.

Jedan od razloga svjesnog zanemarivanja Sušićevog djela jeste njegova knjiga Parergon u kojoj je oštro kritizirao djelovanje jerusalemskog muftije El-Huseinija tokom Drugog svjetskog rata, koji se stavio u službu Hitlerovih nacista i često bio Hitlerov gost u Berlinu. I ne bi Bošnjacima toliko zasmetala kritika na račun jerusalemskog muftije, koliko im je zasmetalo Sušićevo oštro osuđivanje bošnjačkih intelektualaca koji su se kroz smjenu ideologija priklanjali nacističko-fašistikim režimima. Ipak, pišući o njima, Sušić je prešutio složene historijske razloge zbog kojih se Fehim ef. Spaho, naprimjer, zalagao za priključenje Bosne fašističkoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj. Površnost njegova Parergona prouzrokovala je gnjev bošnjačkog kolektiva. Priređujući Sušićeva sabrana djela 1985. godine, Enes Duraković nije napisao niti jednu rečenicu o Parergonu. Izdavač je angažirao Fuada Muhića da napiše poseban pogovor za ovu knjigu, dok je u zajedničkom predgovoru Duraković tretirao njegova druga djela.

Tako je Sušić tek prije tri godine dobio “svoju ulicu” u Vlasenici, a nikada u Sarajevu. Po njemu u Bosni i Hercegovini nije imenovana nijedna škola.

Благоје Јововић и Анте Павелић - било једном у Аргентини
О Павелићу се данас зна скоро све, од времена када је био у логорима за обуку у Италији, преко убиства краља Александра, времена кад је као поглавник био одговоран за геноцид у НДХ. Али питање ко је био Благоје Јововић је мало теже. Њиме се историчари нису бавили, о њему су писани публицистички романи, и кажу да би испред сваке реченице о Благоју Јововићу могла да стоји реч "наводно".

Зна се да је Анте Павелић у Аргентину побегао преко такозваних пацовских канала, зна се и где је живео у Aргентини и где је умро у Шпанији 1959. године. Верује се да је за тај крај одговоран Благоје Јововић, родом из Бјелопавлића, војник Југословенске краљевске војске, затим црногорски партизан, па четник, па један од српских исељеника у Аргентину после Другог светског рата.
Он се 1998. године, после више од пола века, вратио у родну Црну Гору и тада рекао - ја сам пуцао на Павелића. Све се десило 10. априла 1957. године, на 16. годишњицу оснивања НДХ.

У недостатку чињеница, интернет и друштвене мреже почели су да стварају мит о Јововићу, појавили су се многи лажни подаци и фотографије о човеку који је пуцао на Павелића. Од 2020. једна улица у Земуну носи назив Улица Благоја Јововића.
У емисији погледајте причу о животу Јововића и бекству Павелића, о томе како су се 10. априла 1957. њих двојица срели у мрачној улици 30-ак километара од Буенос Ајреса, ко је све учествовао у организацији атентата, да ли је и какву улогу у свему имала УДБА, и зашто је прича о Јововићу данас важна.

За Око магазин говоре: 94-годишња Милева Гаћеша Пићан, чланица групе која је организовала атентат, данас једина жива од свих чланова групе, Kарина Јововић, ћерка Благоја Јововића, историчар Бојан Димитријевић, писац Ђуро Радосавовић и истраживач Бранимир Гајић.

William Murderface wrote:Bitno da su pozvali Dimitrijevica. Steta sto fali Hasanbegovic...